Linda Bustrem Knausgor: Ne želim da čitaoci misle kako me poznaju

Spisateljica i bivša žena Karla Uvea Knausgora više nije samo lik u tuđoj knjizi.



Od nje očekujete izvesnu osetljivost, i na prvi pogled, neće vas razočarati. Njena koža je prozračna i bela kao mleko, a zbog zveckanja u stokholmskom kafiću, iamm utisak da kad govori procenjuje da li njene reči imaju potrebnu težinu. Uprkos blejzeru i farmerkama, deluje kao da je izašla iz nekakve legende o kralju Arturu ili iz viktorijanskog salona. Ali, ukoliko je pitate da li sebe doživljava kao krhku osobu, daće vam beskompromisan odgovor.

„Ja sam jaka osoba“, kaže ona, smeškajući se sopstvenoj oštrini. To je odgovor osobe koja je navikla da se bori sa sporim otrovom koji čine pretpostavke drugih ljudi.

Pitanja o snazi i slabosti su se nadvijala nad Knausgorovom još od vremena kada je pisac sa kojim deli prezime pisao, uz bolne detalje, o njihovom zajedničkom životu i o njenoj psihičkoj bolesti. Ali ta pitanja su prisutna i u njenim delima. U svom romanu „Dobro došla u Ameriku“, ona pronicljivo pripoveda o devojci koja odgovara na traumu pomoću najboljeg oružja koje poseduje: tišine. Pošto je roman – kao i ostatak njene proze – tesno povezan sa njenom prošlošću, neminovno je poređenje sa „Mojom borbom“ njenog bivšeg muža, Karla Uvea Knausgora. Ali možda je tačnije – i sigurno zanimljivije – zamisliti roman „Dobro došla u Ameriku“ kao potvrdu ličnih i književnih vrlina Knausgorove.

„Skoro sve što piše u njemu zapravo se i desilo“, kaže ona. „Ali to nije autobiografija.“ U romanu „Dobro došla u Ameriku“, jedanaestogodišnja Elen prestaje da govori kada joj umre otac, za čiju smrt devojčica veruje da je odgovorna, pošto je za nju molila Boga. Ona mesecima ostaje nema, na zabrinutost svih ljudi oko nje, ali isto tako, pomoću snage volje, okreće naglavačke živote svoje majke i svog brata. „Stajali smo na suprotnim stranama rova, mereći međusobnu udaljenost. Ili smo odmeravali jedni druge“, piše ona. „Ko je bio jači? Ko je bio slab? Ko bi noću došao puzeći, jecajući i tražeći oslonac?“

Četrdesetšestogodišnja Linda priznaje da lik Eleni ma mnoge njene osobine. Priseća se da je kao dete u Stokholmu bila usamljena, oprezna devojčica, koja, kao njena junakinja, nije želela da odraste. „Jahanje konja, plivanje, druženje – želela sam da zauvek bude tako“, kaže ona. „Posmatrala bih odrasle i pitala se šta im se desilo.“

Odrasli oko nje joj uopšte nisu olakšavali. Obožavala je svoju majku, Ingrid Bustram, koja je umrla u avgustu i koja je, poput Elen u romanu, bila priznata glumica, sjajna i simpatična, ali i neprestano vedra, što u romanu povremeno deluje surovo. U stvarnom životu, autorka navodi kako nije smatrala majku nadmenom, iako priznaje da je kao tinejdžerka želela da se afirmiše baš kako bi izbacila „Ingrid“ iz svog imena. „Za glumicu, uopšte nije bila narcisoidna“, kaže ona o svojoj majci, podižući vešto obrvu. „Ima mnogo većih narcisa. Ali ona je uvek bila jako zauzeta. A i bile su sedamdesete; roditelji su se tada mnogo više posvećivali sebi.“

Ipak, čeznula je da joj bude blizu, i provodila bi duge sate u pozorištu gledajući probe svoje majke. Naposletku ju je ta fascinacija inspirisala da i sama konkuriše za jednu od najprestižnijih švedskih dramskih škola. Prošla je sve preliminarne krugove, ali je diskvalifikovana na finalnoj audiciji. Tokom dugog povratka kući vozom, bila je toliko razočarana svojim neuspehom da se, kada je neko od putnika počeo da vrišti, pitala da ti krici nisu možda dolazili iz njene ranjene duše. A kada je stigla kući, dočekalo ju je pismo. „Primili su me u školu pisanja“, kaže ona. „To je bila sudbina.“

Bilo je i mračnijih sudbina. U romanu, Elen je premala da bi imenovala bolest zbog koje ju je otac, u napadima manije, prisiljavao da sedi na jednom mestu po celu noć, i da ga sluša kako peva svoju omiljenu pesmu, dok se ne bi upiškila; ali Knausgorova nije tako mala. „Moj otac je imao bipolarni poremećaj. Kada mu je bilo dobro, znao je da bude veoma fin. Ali je postajao opasan kada mu nije bilo dobro. U tim trenucima sam ga se jako bojala. Nisam mogla da se odbranim od njega.“ Poput Elen, i ona se molila za njegovu smrt; iako je on preživeo njene mladalačke vapaje, osećala je trunku odgovornosti kada je, posle nekoliko godina, preminuo. „Posvađali smo se tokom našeg poslednjeg razgovora i brine me kakve je to posledice ostavilo“, priseća se ona. „Hteo je da nešto poreknem, a ja sam rekla kako je to nešto istina i da ja neću reći da to nije. Umro je nedelju dana posle toga.“

U dvadeset šestoj godini, i Knausgorovoj je dijagnostifikovan bipolarni poremećaj. „To me je užasnulo“, priča ona o tom periodu. „Zato što sam, između ostalog, gledala svog oca u muci i u bolovima. Kada sam ja morala povremeno da budem u bolnici, stvarno sam se plašila i osećala sam se poniženo.“ Ipak, u to vreme je objavila svoju prvu knjigu, zbirku pesama, i upoznala Knausgora. Nakon što su se venčali, on je tako nabusito pisao o njenoj borbi sa bolešću, kao i o njihovim uobičajenim svađama oko kućnih poslova i brige o deci, da se jedan kritičar zapitao: „Kakva bi osoba objavila tako nešto o sopstvenoj ženi?“.

„E on je pravi narcis“, kaže Knausgorova sa blagim osmehom. Nakon višegodišnje blokade, Knausgor je počeo da piše „Moju borbu“, čiji je prvi tom izašao 2009, dve godine nakon što su se venčali. Knausgorova se tog perioda priseća kao neke vrste katarze, ali samo za jedno od njih dvoje. „Kao da je morao da iznese svu sramotu, svu anksioznost.“

Knjige su napravile skandal u Norveškoj, kao i među ostalim članovima porodice koji su se osećali razotkriveno i izdano Knausgorovim prikazima. Ali Linda je imala prefinjeniju reakciju. „Nije lako čitati ono što je Karl Uve napisao, ali to je dobra knjiga.“ (Takođe priznaje da je samo ovlaš pročitala esej od preko 400 strana u poslednjem tomu. „Kada sam došla do dela o Hitleru“, kaže ona, „samo sam ga preskočila.“)

Ono što je neprestano razočarava nije autor, za koga kaže da ga više ne prepoznaje, već njegova publika. „Mislila sam da su ljudi bolji čitaoci. Mislila sam da mogu da shvate da je ovo samo interpretacija jedne osobe. To je knjiga. Mislim da je dobra, ali je samo knjiga.“

Pokazuje na vrh svoje glave, kao da su neonski znaci usmereni na nju. „Kada me ljudi vide, pomisle na Karla Uvea“, kaže ona, pokazujući jednom, pa drugom rukom. „Ili misle kako sam bipolarna. Ponižavajuće je. I frustrira. Ne želim da misle kako me poznaju.“ Jer to, naravno, nije slučaj, ma koliko prikaza „Moja borbe“ napisali, sa naslovima poput onog na sajtu L.A. Review of Books: „O brizi za Lindu“.

Kad je bila mala, Knausgorova je pokušavala da se uzdrži od pričanja, i negde je to opisala kao borbu tišine i ljubavi. Ali nikada ne bi izdržala duže od dan-dva, dok junakinja romana „Dobro došla u Ameriku“ to uspeva mesecima bez prestanka. „Elen je jača nego što sam ja bila“, kaže. Možda. Ali zbog toliko polemike o njenoj ličnosti, naglasak Knausgorove na tišini – koji se ističe i u njenom prethodnom romanu, „The Helios Disaster“ – deluje kao najmoćniji odgovor. U prostoru oko autorke on stvara samopotvrđivanje. „Mislim da sam od one vrste pisaca koji mogu mnogo da kažu uz malo reči. Dosta toga izostavim. Imam puno poverenje u sposobnost čitaoca da čita između redova i da shvati.“

Njeno odbacivanje etikete „autofikcije“ takođe nešto govori. Ako je Knausgor u „Mojoj borbi“ pokušao da izbriše granicu između stvarnosti i predstave, fikcija Knausgorove je namerno književnija, njeno pripovedanje je puno mitologije, u njenoj milozvučnoj prozi se jasno oseća uticaj njene poezije. Opisati jezik kao „kristalno jasan“ je kritički kliše, ali ovde je prikladan, ne samo zbog prozračne bistrine, već i zbog geološkog značenja: to su precizne rešetke koje daju dijamantima, metalima i ledu njihovu snagu. Ona tu kao da govori kako da transformišete život u književnost.

30. avgusta je njen treći roman, „October Child“, izašao u Švedskoj. Radnja se odvija u psihijatrijskoj ustanovi i opisuje istu vrstu strujne šok-terapije kojoj je Knausgorova bila podvrgnuta od 2013-2017. U tom periodu ona je bila dugo bolesna, toliko bolesna, kako kaže, da joj je nametnuta odluka da se podvrgne tako užasnoj terapiji. „Brinula sam da ću izgubiti pamćenje. Doktori su mi rekli da će sve biti u redu, da je to kao restartovanje kompjutera. Ali oni to zapravo ne znaju. Nemaju jezik kojim bi to mogli da opišu.“

Zato ga Knausgorova ima. To što je odabrala da naglasi trenutke iz sopstvenog života jezikom koji nije dokumentarni, već melodičan, mitološki i transformativan, jeste iskaz književne moći – kao i njene sopstvene. Duboko u romanu „Dobro došla u Ameriku“, ona opisuje Eleninu ljubav prema pozorištu, i osećaj sigurnosti koji je pružalo gledanje u tišini. Tamo, piše ona, „umetnost je imala glavnu reč.“

Autor: Liza Abend
Izvor: vanityfair.com
Prevod: Đorđe Radusin