Liju Cisin o kineskom SFu: Najgori od svih mogućih univerzuma i najbolja od svih mogućih Zemlji

Pre nekoliko godina u Kini se pojavio naučno fantastični roman sa čudnim naslovom, „Problem tri tela“.

U pitanju je prvi deo trilogije „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Naslovi druge i treće knjige su „Mračna šuma“ (Mračna šuma) i „Kraj smrti“ (Death’s end). Ipak, kineski čitaoci čitavo delo jednostavno zovu „Tri tela“.

Žanr naučne fantastike u Kini nije mnogo popularan. Kritičari su dugo podsticani da zanemaruju naučnu fantastiku svrstavajući je u dečju literaturu. O temi trilogije – invazija vanzemaljaca na Zemlju – u Kini se gotovo nikada ne govori, zato je bilo veliko iznenađenje kada je trilogija osvojila tržište i podstakla mnoge debate. Količina mastila i piksela koji su utrošeni na račun „Tri tela“ je za naučnofantastični roman u Kini bez presedana.

Dozvolite mi da navedem nekoliko primera. Čitaoci naučne fantastike u Kini su pretežno srednjoškolci i studenti. Ali „Tri tela“ je na neki način privukla pažnju IT preduzetnika i oni su na forumima i svim mogućim platformama diskutovali o različitim detaljima knjige (kao što je „Teorija mračne šume“ kosmosa – odgovor na Fernijev paradoks; o napadu vanzemaljaca na Sunčev sistem) doživljavajući ih kao metaforu za brutalnu konkurenciju među kineskim internet kompanijama. „Tri tela“ je ušla u svet kineskog književnog mejnstrima koji je bio rezervisan za realizam. „Tri tela“ je poput nekakvog čudovišta uletela na scenu, i književni kritičari su bili zbunjeni pojavom, shvatajući da ne mogu da je ignorišu.

Knjiga je čak privukla pažnju naučnika i inženjera. Li Mao, kosmolog i fizičar koji se bavi teorijom strune, napisao je knjigu sa naslovom „Fizika tri tela“. Mnogi vazduhoplovni inženjeri su postali obožavaoci, i Kineska vazduhoplovna agencija je čak tražila konsultacije od mene (uprkos činjenici da sam ih u romanu predstavio kao konzervativnu organizaciju koja krije da je jedan od njihovih ekstremističkih oficira izazvao genocid da bi dozvolio novim idejama da procvetaju). Na Zapadu, ovakve reakcije čitaoca nisu nikakava novost (tamo odavno postoji knjiga „Fizika Zvezdanih staza“, i NASA naučnici redovno angažuju pisce naučne fantastike), ali za Kinu je to nešto potpuno novo, i oštro se suprotstavlja zvaničnoj politici suzbijanja naučne fantastike tokom osamdesetih.

Mnogi obožavaoci su komponovali pesme posvećene trilogiji „Tri tela“, deleći ih preko interneta, a mnogi čitaoci čeznu za filmskom adaptacijom – neki su čak pravili lažne trejlere koristeći klipove iz drugih filmova. Sina Wibo – kineska verzija Tvitera – ima dosta naloga koji su bazirani na likovima iz trilogije, i objavljuje komentare trenutnih dešavanja, dajući novu dimenziju romanima. Na osnovu ovih virtualnih ličnosti, spekuliše se da ETO (fiktivna petokolonaška organizacija koju su osnovale pristalice vanzemaljaca) već postoji. Kada je kineska nacionalna televizija pokušala da napravi intervju na temu naučne fantastike, stotinak članova publike je počelo da uzvikuje: „Eliminišite ljudsku tiraniju! Svet pripada Trisolarima!“, što je citat iz romana. Voditelji su bili zbunjeni i nisu znali šta da rade.

Međutim, uprkos stavu koji je vladao poslednjih pedesetak godina, i koliko god to zvučalo iznenađujuće, Kina ima dugu istoriju naučne fantastike.

Naučna fantastika je nastala u Kini početkom XX veka, kada se dinastija Ćing nalazila na ivici propasti. U to vreme, kineski intelektualci su bili očarani zapadnjačkom tehnologijom i naukom, i verovali su da je to znanje jedina nada da se nacija izvuče iz siromaštva, slabosti i generalne zaostalosti. U to vreme objavljena su mnoga dela koja su popularizovala nauku i spekulisala o naučnim dostignućima, uključujući tu dela naučne fantastike. Jedan od vođa neuspele Stodnevne reforme (11. jun – 21. septembar 1898), čuveni intelektualac Ling Kičao, napisao je naučnofantastičnu priču „Hronike budućnosti Nove Kine“. U priči je zamislio Svetski sajam u Šangaju – viziju koja se ostvarila tek 2010. godine.

Kao i većina književnih žanrova, naučna fantastika u Kini je bila žrtva instrumentalističkih nagona, i morala je da ima praktičnu svrhu. U početku je služila kao propagandna alatka za Kineze koji su sanjali o Kini nezavisnoj od kolonijalnih sila. Stoga, naučna fantastika s kraja dinastije Ćing, i ranih godina Republike, gotovo uvek je prikazivala budućnost u kojoj je Kina snažna, uticajna i napredna, nacija koju je svet poštovao.

Nakon osnivanja Narodne republike 1949. godine, naučna fantastika u Kini je postala alatka za popularizaciju nauke, i bila je namenjena deci. Većina priča stavlja akcenat na tehnologiju, i vrlo malo se bavi humanizmom, stavljajući akcenat na jednostavne likove i bazične, čak naivne književne tehnike. Nekoliko romana je opisivalo put na Mars, ali većina se bavila bliskom budućnošću. U ovim delima, nauka i tehnologija su uvek predstavljane u pozitivnom svetlu, i tehnološka budućnost je uvek bila sjajna.

Evo jednog zanimljivog opažanja iz tog perioda: u doba Komunističke revolucije, politika i revolucionarna groznica ispunjavale su svaki aspekt dnevnog života, i sam vazduh je bio ispunjen propagandom komunističkih ideala. Gledano iz tog konteksta, bilo je očekivano da će i naučna fantastika biti puna opisa komunističkih utopija budućnosti. Međutim, ništa slično nije napisano. Nisu postojale naučnofantastične priče koje su se bavile temom komunizma.

Do osamdesetih godina, dok je reforma Denga Sijaopinga bila u toku, uticaj zapadnjačke naučne fantastike na kinesku je postao očigledniji. Pisci i kritičari kineske naučne fantastike počeli su da debatuju da li bi naučna fantastika trebalo više da se bavi „naukom“ ili „fikcijom“, na kraju su književnici pobedili. Debata je imala ogroman uticaj na pravac u kome se naučna fantastika u Kini dalje razvijala, i na neki način može se gledati kao zakasnela reakcija na novi talas koji je poticao sa Zapada. Naučna fantastika je konačno prestala da bude običan alat, i mogla je da se razvija u novim pravcima.

Od sredine devedesetih do danas, naučna fantastika u Kini je doživela renesansu. Nove ideje mladih pisaca imaju malo dodirnih tačaka sa proteklim vekom, i kinska naučna fantastika je postala raznovrsnija, gubeći pritom odrednicu „kineska“. Savremena dela sve više nalikuju svetskim delima, i stil i teme kojima su se bavili američki pisci, na primer, vrlo lako se mogu porediti sa kineskim.

Zanimljivo je primetiti da je optimizam prema nauci, koji je bio osnova većeg dela kineske naučne fantastike tokom XX veka, gotovo potpuno nestao. Savremenici se radije okreću sumnjama i strahovima od tehnološkog napretka, i budućnost opisana u novijim delima je mračna i neizvesna. Čak i ako se vedra budućnost pojavi povremeno, dolazi isključivo nakon mnogo patnje i muka.

U trenutku kada je objavljen serijal „Tri tela“, tržište kineske naučne fantastike je bilo depresivno. Dugogodišnja marginalizacija žanra je ostavila za sobom malu grupu čitaoca koji su sebe doživljavali kao pleme na udaljenom ostrvu, izolovano i neshvaćeno. Pisci su se mučili da privuku čitaoce van plemena, i morali su da se odreknu svog „naučno fantastičnog fundamentalizma“ i da podignu literarni značaj žanra obogaćujući ga dozom realizma. U prve dve knjige „Tri tela“ se vidi uložen napor u tom pravcu.

U prvoj knjizi, veći deo priče se događa za vreme Kulturne revolucije, u drugoj, socio-političko uređenje Kine budućnosti je slično današnjem. Ovo je bio pokušaj da se uveća osećaj stvarnosti za čitaoca, da se za spekulativne elemente postavi osnova u stvarnosti. Zbog toga smo i ja i moj izdavač imali malo vere u uspeh trećeg dela pre nego što je objavljen. Kako se priča razvijala, bilo je nemoguće postaviti priču treće knjige u savremene okvire, i morao sam da opišem daleku budućnost i udaljene delove univerzuma –kineske čitaoce do tada nisu zanimale takve stvari.

Izdavač i ja smo zaključili da ne postoji mogućnost da treća knjiga bude uspešna tržištu, i da je možda najbolje da odustanem od pokušaja da privučem nove čitaoce žanru. Stoga sam napisao „čist“ naučnofantastični roman, što mi nije teško palo jer sam veliki ljubitelj žanra. I tako, treći deo sam napisao za sebe, ispunio sam ga višedimenzionalnim i dvodimenzionalnim univerzumima, veštačkim crnim rupama i minijaturnim univerzumima i priču sam doveo do kraja univerzuma.

I na sveopšte iznaneđenje, treći deo knjige, onaj koji je napisan samo za najtvrdokornije obožavaoce naučne fantastike, podigao je popularnost cele trilogije.

Fenomen „Tri tela“ je podstakao pisce i kritičare naučne fantastike da preispitaju Kinu i kinesku naučnu fantastiku. Shvatili su da su ignorisali promene u načinu razmišljanja kineskih čitaoca. Kako modernizacija ubrzava svoj tempo, nove generacije čitalaca više se ne ograničavaju sadašnjošću, kao njihovi roditelji, već su zainteresovane za budućnost i tajne prostranog kosmosa. Današnja Kina veoma liči na Ameriku iz zlatnog doba naučne fantastike, kada su nauka i tehnologija bile uzbudljive teme pune čudesa, a naučna fantastika upozoravala na velike krize ali i i velike mogućnosti. To je bilo plodno tle za rast i razvoj naučne fantastike.

Naučna fantastika je književnost mogućnosti. Univerzum u kome živimo je pun bezbrojnih mogućnosti. Za čovečanstvo, neki univerzumi su bolji od drugih, i „Tri tela“ pokazuje najgore od mogućih univerzuma, univerzum u kome je postojanje mračnije i teže nego što bilo ko može da zamisli.

Ne tako davno, kanadski pisac Robert Sojer je posetio Kinu, i dok je pričao o „Tri tela“ pripisao je moju viziju najgoreg mogućeg univerzuma istorijskom iskustvu Kine i kineskog naroda. Kao Kanađanin, naveo je da on ima optimističan stav prema budućem odnosu ljudi i vanzemaljaca.

Ja se ne slažem sa tom analizom. U kineskoj naučnoj fantastici iz prošlog veka univerzum je bio blago mesto, gde se većina vanzemaljaca pojavljivala sa prijateljskim ili mentorskim namerama, i obdareni bogolikim strpljenjem, usmeravali su nas na ispravan put. U „Mesečevom ostrvu“ Jina Taoa, na primer, vanzemaljci su ublažavali traume Kineza koji su preživeli Kulturnu revoluciju.

Ako bih morao da procenim položaj zemaljske civilizacije u univerzumu, rekao bih da je čovečanstvo mnogo bliže indijanskom stanovništvu Kanade pre dolaska kolonizatora nego Kanadi današnjice.  Pre više od pet stotina godina, stotine različitih naroda je pričalo na jezicima iz više od deset različitih jezičkih grupa, živeći na teritoriji od Njufaundlenda do ostrva Vankuver. Njihovo iskustvo sa naprednom civilizacijom je daleko bliže onome što je opisano u „Tri tela“. Esej na ovu temu, Džorža Erasmusa i Džoa Sandersa „Kanadska istorija: Aboriždinska perspektiva“ je nezaboravan.

U „Besedama o Zemljinoj prošlosti“ pisao sam o najgorim mogućim univerzumima, nadajući se da ćemo stremiti prema najboljoj od svih mogućih Zemlji.

Autor: Liju Cisin
Izvor: tor.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: opacity, Chicago – Geek Bar Tor authors event – Cixin Liu.jpg, CC BY-SA 2.0, commons.wikimedia.org