Lajonel Šrajver: Pisanje mi pomaže u donošenju životnih odluka

Malo je verovatno da ću odbaciti neku ideju za roman samo zato što bi me potencijalno mogla uvući u nevolju – otkrila je u intervjuu za Bukmarker Lajonel Šrajver, čuvena autorka nagrađene knjige „Moramo da razgovaramo o Kevinu“, koju su zbog osetljive teme mnoge izdavačke kuće dugo odbijale.

Mada su ga izdavačke kuće dugo odbijale zbog osetljive teme, roman „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ Lajonel Šrajver, američke književnice i novinarke sa prebivalištem u Londonu, postigao je neverovatan uspeh među čitaocima. Ovenčan je nagradom Orindž, a po njemu je snimljen i film.

Kada dete ubije, ko je kriv – njegovo je centralno pitanje, a napisan je iz ugla majke dečaka koji je neposredno pred svoj petnaesti rođendan počinio masakr nad školskim drugovima. Ovaj psihološki triler govori o njenoj borbi da razume i prihvati svog sina i postavlja duboka pitanja o prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti.

Lajonel Šrajver u ekskluzivnom razgovoru za Bukmarker otvoreno govori o težini teme koju je izabrala za radnju svog romana i eventualnim posledicama koje je taj izbor mogao imati u stvarnom svetu, kao i o majčinstvu, feminizmu i obeshrabrujućem položaju u kome se danas nalaze pisci.

Neke od najboljih knjiga, poput „Zločina i kazne“, ne bi nastale kada bi pisci pisali samo o onome što bi im bilo drago da njihovi čitaoci imitiraju u stvarnom životu, rekli ste jednom prilikom. Dozvolite da primetimo da to važi i za Vašu knjigu „Moramo da razgovaramo o Kevinu“, koju čitaoci u Srbiji ove godine ponovo čitaju u reizdanju. Ali da li je bilo bojazni da bi ovaj roman mogao da izazove preslikane zločine? Koliko ste razmišljali o tome na koji način obraditi tu temu?

Razmišljala sam o tome, ali sam tokom pisanja odbacila takve misli. Ako bi romanopisci uzeli u obzir mogućnost da sve što rade njihovi karakteri rade i njihovi čitaoci u stvarnom životu, romani se ne bi razlikovali od školskih časova. Ali dogodio se jedan incident u Velikoj Britaniji pre nekoliko godina, gde je krivac upotrebio samostrel, i to je bilo uznemirujuće. Ali biti uznemiren nije isto što i osećati krivicu. Na kraju sva masovna ubistva u školama su preslikani zločini, svi oni oponašaju jedni druge, a ja nisam izmislila format za kajanje.

U Srbiji se prošle godine dogodio slučaj gde je četrnaestogodišnji dečak ušao u školu i ubio devetoro vršnjaka i radnika obezbeđenja. To je prvi put u istoriji ne samo Srbije već i Jugoslavije da se dogodio takav masakr. Dugo ste bili uključeni u takve slučajeve, pišući i promovišući roman „Moramo da razgovaramo o Kevinu“. Kako sada reagujete kada čujete da se takvo nešto desilo?

Zaprepastim se. Bojim se da su masovna ubistva u školama jedan od nesrećenih američkih kulturoloških izvoza, koji se proširio mnogo izvan naših obala – zajedno sa rasnom histerijom i „rodnom“ poremećenošću, na primer. Koliko su bili bolji dani kad su Amerikanci izvozili Majlsa Dejvisa i Levis džins. Školska ubistva dodata su u rečnik nesrećnih mladih ljudi. Da bi rešili tu nesrećnost, studenti širom sveta će naći načine da se prirodno zabave: mahnitim popunjavanjem dnevnika, poveravanjem roditelju, bavljenjem zahtevnim sportom ili pucnjavom u školi. Ovo poslednje je daleko manje zahtevno od toga da budete dobri u krosu.

Volite da kreirate likove koje je teško voleti. Jedna od takvih junakinja je, po mišljenju mnogih čitalaca, i Eva Kačadurijan. Da li je i kako moguće pronaći opravdanje za nju? Kako ste gradili njen lik?

Počela sam od žene koja je oduvek osećala duboku ambivalentnost u vezi sa majčinstvom. Pošto sam i sama oduvek osećala ambivalentnost u vezi sa majčinstvom, nisam morala mnogo da maštam. Evu bar donekle čini simpatičnom njena svest da nije bila sjajna majka svom sinu, kao i njena sopstvena agonija oko postavljanja pitanja da li je ona kriva za zverstvo koje je počinio. Čitalac ne može biti gori prema njoj od onoga koliko ona može biti teška samoj sebi.



Pucnjava u školi i izazovi savremenog majčinstva najvažnije su teme romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“. Zašto su Vama bile važne? S kojom ste se namerom upustili u pisanje tog romana, a do kojih ste odgovora na kraju pisanja došli?

Pre svega, naravno, imala sam cilj da ispričam dobru priču. Ali često koristim romane u svoje sopstvene, pomalo zločeste svrhe. Ovaj je bio od pomoći u odlučivanju o tome da li ću ikada izabrati da rodim dete. Na kraju sam zaključila da onaj ko napiše ovakav roman nije stvoren da postane roditelj.

Roman „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ ima i jake feminističke teme, kao što su pitanja o ekonomskoj jednakosti, porodičnoj odgovornosti i krivici. Kako Vi vidite pitanje feminizma danas? Šta je za Vas suština feminizma?

Imala sam tendenciju da usvojim dosadnu staru definiciju feminizma kao odbrane jednakih prilika za muškarce i žene. Nove definicije su izmučene. Tradicionalna definicija ne isključuje značajne razlike između polova – kojih ima. Što se tiče nonsensa o „100 različitih polova“, izabrala sam da bojkotujem reč „rod“, koja je zaražena političkim aktivizmom i obesmišljena. Dakle, ja znam šta je žena. Ironično, u eri u kojoj čak ni kandidat za američki Vrhovni sud ne može da kaže šta je kod žene oživelo feminizam koji ima novu svrhu: da zaštiti žene od fanatičnih trans aktivista i da čuva biološke muškarce od silovanja ženskih kriznih centara, zatvora, skloništa za nasilje u porodici, svlačionica, kupatila i sporta – kao i da se suprotstavi brisanju ženskog roda u ime besmislenog lingvističkog roda neutralnosti.

Kako vidite poziciju žena autora danas?

Žene pisci dobro rade. Ako ništa, preuzimaju pozicije. Na moju frustriranost, većina čitalaca fikcije su žene. Ja sam žena, ali trudim se da negujem publiku oba pola. Važno mi je da i muškarci čitaju moje romane. Često pišem iz muškog ugla. Bila sam zadovoljna što je moj roman iz 2016. „Porodica Mandibl“ imao čitaoce koji su većinom bili muškarci, barem iz anegdotske perspektive. „Kevin“ je svakako apelovao na čitaoce oba pola.

Smatrate li sebe hrabrim piscem u pogledu izbora i načina predstavljanja tema koje su ponekad cenzurisane na osnovu političke korektnosti?

Nije izgledno da sebe nazivate „hrabrim“. Tako da ću prigovoriti na ovo pitanje. Reći ću samo da je manje verovatno da ću u odnosu na druge romanopisce odbaciti neku ideju za knjigu zato što me može uvući u nevolju.

Šta je zadatak pisca danas? Da li Vam se mišljenje o toj temi menjalo s godinama?

Iskreno, previše je pisaca, a premalo čitalaca. Živimo u eri masovnog nastupa. Svi su na sceni, publika je puna praznih stolica. Čini mi se da ima previše ljudi koji žele da pišu knjige, ali ih ne čitaju. Posebno kad je uloga romanopisca u pitanju, mislim da smo kulturno degradirani. Nekada je bio veliki kulturni događaj kada bilo ko iz panteona književno izabranih objavi novi roman. Više nije tako. Na roman se gleda samo kao na odskočnu dasku za televizijsku seriju. Striming servis je kralj. Iznenađena sam što sam otkrila da to utiče na to kako se osećam. Osećam se manje važno. Ne mislim da je to zato što se osećam isprano ili kao da sam – prošla. Taj osećaj mi nije svojstven. Celo moje zanimanje je skrajnuto. To nije od pomoći, ali čini da završetak bilo kog rukopisa na kome radim izgleda manje hitno.

Šta je Vama trenutno izazov u književnosti? Kojim temama želite da se bavite u svojim romanima?

Uvek vodim računa o onome o čemu moji savremenici ne pišu. Vredi se setiti da, kada sam pisala „Kevina“, niko nije uzeo temu masakra u školi. Ali budući da mi je trebalo mnogo vremena da prodam svoj izgnani rukopis, jedan drugi pisac me je pretekao. Ipak, i dalje je „Kevin“ bio drugi u onome što je postalo žanr, a što tad nisam mogla da znam. „Manija“, novi roman, indirektno preuzima seriju „buđenja“ histerija koje su se isticale poslednjih desetak godina. Većina pisaca beletristike trenutno politički naginje levo. Ali ja sam neprijateljski raspoložena prema krajnje levičarskoj ludosti, pa se nadam da ću odgovoriti potrebama. Nerado sam sebe opisala kao „konzervativnu“, ali politički centar se toliko pomerio ulevo da više ne mogu da izbegnem tu oznaku. Ima vrlo, vrlo malo konzervativnih romanopisaca u anglosferi, tako da, možda samo da bih se izdvojila iz gomile, treba da prihvatim reč na „k“ sa entuzijazmom.

Rekli smo ranije da volite da kreirate likove koji ne poštuju pravila i koje nije briga šta se misli o njima. Ima li u knjigama koje čitate takvih junaka, ko su oni?

Pipi Duga Čarapa. Alisa u Zemlji Čuda. Raskoljnikov u „Zločinu i kazni“ (kao negativan primer). Naravno, usamljeni individualac je opšte mesto u vesternima. U novom romanu mog prijatelja Ruperta Tomsona Dartmouth Park njegov glavni junak jednog poslepodneva jednostavno išeta iz celog svog života. Skoro svi junaci Mišela Uelbeka su mrzovoljni, mizantropi i izopštenici. Konformisti nesposobni za nezavisno mišljenje ne mogu da stvore velike karaktere. Evo jednog interesantnog primera: bračni partneri u „Put revolucije“ Ričarda Jejtsa misle da su individualci, da su iznad pokvarene američke kulture srednje klase, ali oni su u stvari klasičan tip. Volim tu složenost.

Knjiga koja je na Vas imala neizmeran uticaj i zašto?

Posebno se sećam knjiga koje su me rasplakale, kao što je Hemingvejeva „Za kim zvono zvoni“ ili „Ostaci dana“ Kazua Išuguru

Šta Vas, pored književnosti, čini srećnom?

Tenis. Crveno vino. Zasmejavanje supruga. Tesno, ako ne i nerešeno: kad moj suprug zasmejava mene. Poslednja dva zadovoljstva objašnjavaju zašto smo još uvek u braku.

Razgovarala: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 42