Laguna na 21. Međunarodnom salonu stripa predstavila svoju produkciju

21. Međunarodni salon stripa održao se od 26. do 30. septembra u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. U pitanju je najveći strip događaj u Srbiji, i jedna od najznačajnijih smotri devete umetnosti u regionu.



U okviru programa Salona, u petak 27. septembra u Velikoj sali SKC-a u 17 sati izdavačka kuća Laguna predstavila je svoju ediciju StarWay, posvećenu najpopularnijim delima svetske fantastike, devete umetnosti i društvenim igrama.

Na tribini su govorili Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar, Saša Bošković, urednik u Laguni, i Aleksandar Nešić, urednik serijala „Laku noć, Punpune“.

Tribina je osmišljena, kako kaže Aleksandar Nešič Kreša, sa idejom „da predstavimo tri najnovija serijala u izdanju Lagune: ’Ja sam heroj’ Kenga Hanazave, ’Sani’ Taija Macumota i ’Komi ne ume da komunicira’ Tomohita Ode. Daćemo smernice, kratke crte o tome šta očekuje sve koji još nisu krenuli da čitaju, koje su prednosti, koje su lepše strane ovih mangi, šta ih izdvaja u odnosu na ostatak manga tržišta u Srbiji“.

„Sani“ čuvenog Taija Macumota, jednog od najvećih, ne samo manga autora, za koga Ivan Veljković kaže da je jednom rečju – institucija. „Atipičan autor za jednu industriju koja je homogena. Autor koji je uspeo u mejnstrimu. Pre ’Sanija’ treba izdvojiti ’Tekkonkinkreet’, koji je obeležio celu jednu generaciju mangi, prema kojem je rađen animirani film, među prvima u Japanu koji je režirao neko ko nije Japanac (francuski režiser). Tu je i ’No. 5’, manga inspirisana Mebijusom.“



„Sani“ je prilično intiman serijal. Dešava se u sirotištu, predstavljen na realističan način. Veljković dodaje: „Ljudska priča koju čitate čak i ako niste ljubitelj mange, saosećate sa likovima, čak i ako niste prošli što i oni, ali i kroz ono što je Macumoto prolazio, s obzirom na to da je ovo delimično deo njegovog života, jer je tamo odrastao. Ovo je verovatno najkvalitetniji serijal do sada u Laguninom izdanju, ovo je nešto što je trebalo našem tržištu. Ovo je kratka priča, nema praznog hoda, sve je crno na belo.“

Aleksandar Nešić Kreša, skreće pažnju na teme sirotišta, zlostavljanja: „Kako se kod nas u seriji ’Sivi dom’ predstavila ta tema, Macumoto na suptilniji način slika tu tegobu i teskobu. To je nešto što treba doživeti, i autorovi topli crteži, koji se vide čak i na obrazima likova. ’Sani’ je manga koju svako treba da iskusi i vidi da postoji nešto i izvan našeg komfora.“

Saša Bošković ističe da je, kako je ranije pomenuto, ovo poluautobiografsko delo, i to se vidi kroz jednog od glavnih junaka Harua, problematičnog deteta, kojeg je majka ostavila jer ne želi njime već svojom karijerom da se bavi.

„Taijo Macumoto ima tu pedagošku notu. Svi smo imali u svom detinjstvu problematične drugove čije postupke nismo umeli da opravdamo. Macumoto, kao izuzetan autor, daje pedagoški profil deteta, i kroz mangu smo uspeli da vidimo zašto su pojedina deca problematična, zašto beže sa časova. Haruo je dete koje ima neki talenat. I ne zna kako da se izbori sa svojom nestašnom prirodom, a Adaći, koji se stara o deci, to je primetio jer se tom decom bavio. Nije ga eliminisao, kao što smo skloni tome. On je primetio talenat i usmerio ga. Iako je radnja smeštena u sirotištu, to je gorko-slatka priča jer sirotište samo po sebi vuče negativnu konotaciju, ali ta deca, mikrokosmos koji su formirali unutar zidina, to je mesto koje, pored tuge i osećaja odbačenosti, vrca od humora, dečje igre, šale i, kada čitate u tridesetim godinama, možete da se nasmejete toj dečjoj inteligenciji i dovitljivosti.



Aleksandar Nešić Kreša za serijal „Ja sam heroj“ kaže da se radi o surovom, surovom svetu kakav je Hanagava zamislio. „Genijalnost je kako prosta situacija, koja može da se desi i van zombi apokalipse, prikazana na ljudski način. Mene je kupilo kod ’Heroja’ to što, za razliku od ostalih apokaliptičnih vizija, čovek protiv ostalog izopačenog sveta, vidimo nekoga ko ne zna da rukuje oružjem, nekoga ko je zaista nesnađen. Ne poput Eša iz serija ’Evil Dead’ ili Deril Dikson iz ’The Walking Dead’.“

Saša Bošković tvrdi da su stubovi mange „Ja sam heroj“ teme straha i uništenja. „Sâm naslov mogao bi se tumačiti na više načina. Ima ironičan prizvuk, jer njegovi postupci ukazuju na sve samo ne na one da je heroj. Za njega, tako strašljivog, koji vuče iracionalne fobije, kada dočeka jutro, kaže: ’Ja sam heroj’. Za njega su to podvizi, dok za nas nisu. S vremenom, kad vidite iz situacije u situaciju, iz bezizlaznih uslova on pronalazi snagu u sebi, zaista poprima odlike heroja. Univerzalna manga, iako smeštena uglavnom u Japanu, i svako se može poistoveti s tim junakom.

Veljković kaže da je ova manga, na određeni način, japanski odgovor na „The Walking Dead“: „Pokazuje kako bi društvo možda reagovalo u realnom vremenu, u slučaju zombi apokalipse. S tehničke strane, autor je odlično materiji prišao. Hideo Suzuki, glavni junak, nije čak ni manga autor, već asistent, kada govorimo o ironiji. On nije arhetip heroja kakav je ,recimo, heroj u knjizi „Heroj sa hiljadu lica“ Džozef Kembel opisao. On je najobičniji čovek, nije ni antiheroj, već antiglavni lik.“

Aleksandar Nešić Kreša u „Komi ne ume da komunicira“, kako i sam naslov mange kaže, veruje da opisuje sve prisutniji problem. „Ova manga je prva potpuno Netflikova produkcija. Glavna junakinja Šoko Komi, devojka porcelanske lepote, visoke inteligencije, savršenstvo nad savršenstvima, ima jedan problem – manjkaju joj socijalne veštine, pre svega mogućnost da se približi i shvati svoje drugare iz srednje škole. S tim u vezi, daje sebi cilj da prevaziđe strahove i krene u pohod da stekne 100 prijatelja.“

Za sada su objavljena tri broja (od ukupno 29). U januaru 2020. serijal je završen u Japanu, tako da očekujemo da će i Laguna obaviti taj posao uspešno. Kreša je skrenuo pažnju i na brzinu izdavanja mangi: „Postavili smo jači tempo sa ’Sanijem’, ’Punpunom’, ’Ja sam heroj’, nego što mangake u Japanu imaju. ’Komi ne ume da komunicira’, po strip-definicijama, jeste šonen, ali svako ko je uzeo da pročita taj serijal, shvata da to nije ’Naruto’, ’One Piece’, ’Bleach’, ’Demon Slayer’. ’Komi’ je možda i najbolji hibrid, savršen primer kako može da se balansira između žanrova šođo i šonen.“

Saša Bošković je uverenja da u „Komi ne ume da komunicira“, gde god se nalazila škola u kojoj je smeštena radnja, u Japanu, Americi, Brazilu, Srbiiji, „nepisani zakoni svuda su identični. Postoje stereotipi, grupacije, razlike u staležu, što nijedna škola, granica, meridijan nisu izbrisali. Ovde Tomohito Oda kao da je pokušao da ih eliminiše i reklo bi se da to uspeva. Komi je rezervisana, ali kada se pojavi Tadano, običan momak, koji pokušava i svoje tinejdžerske strahove da prebrodi, tako što će prići Komi, postaviti pitanje, nakon čega će mu biti jasno da nije onakva kakvom se čini.“



Veljković ističe da u „Komi“, „imamo igrariju sa imenima. Glavni lik se doslovno na japanskom zove Glavni Lik, Komi, koju koči komunikacija, doslovno se zove Komunikacija. Najbolji lik se doslovno zove Najboji Lik. Stereotipi su doslovce preneti u likove koji dosta dobro funkcionišu i guraju te stereotipe, ali  i dosta se tih stereotipa i ruši. Sama činjenica da je Netfliks preuzeo da radi animiranu seriju, govori o tome koliko je ovo kvalitetan serijal.“