Kvar na ivici galaksije

„Poleti već jednom!“ treća je knjiga priča jednog od najznačajnijih savremenih izraelskih pisaca i majstora kratke forme Etgara Kereta. I ovu, kao i dve prethodne („Iznenada neko pokuca na vrata“ i „Sedam dobrih godina“), prevela je Mila Gavrilović. Keretovi junaci prolaze kroz veoma dramatične trenutke u svojim životima, koji i te kako menjaju njih same, ali nemaju nikakav odjek u svetu. Piše o životu, o nama, o usamljenosti, Supermenu, roditeljskoj ljubavi, zabludi.



Poslednja godina dana donela je neke nove životne okolnosti i nove uvide. Kako globalno vidite svet u kome živimo?

Navikli smo da problemi pogađaju jedan deo sveta. Ali ne i da ceo svet u istom trenutku prolazi kroz istu traumu, iste procedure, slična manično-depresivna stanja zbog izolacije. Za mene je sa egzistencijalne tačke gledišta bilo zanimljivo, jer su ranije ljudi živeli kao da su njihovi životi izuzetno važni jer imaju karijere, profesije, i onda se iznenada desio virus korona i svi smo postali strpljiviji. Iznenada, sve što je izgledalo važno postalo je stvar izbora. Više nismo morali da budemo pasivni i da samo radimo ono što se od nas očekuje, već smo mogli da se zapitamo ko smo, šta želimo, šta možemo da uradimo... Sve me je to podstaklo da pišem priče, ali za druge ljude je bilo i teško.

Kakve su to priče bile? Drugačije?

Živim u srcu Tel Aviva, u jednom vrlo bučnom kraju, i kad je počela pandemija, prvi put sam – a ovde živim 40 godina – čuo ptice. Nije bilo buke autobusa koja je prikrivala taj zvuk. Isto važi i za pisanje. I po inerciji uglavnom sam pisao o „autobusima“. Kad su autobusi stali, mogao sam da pišem o pticama, o egzistencijalnim stvarima, o društvu koje promišlja svoju budućnost, kao da veliki brod koji ide u jednom smeru iznenada staje i zapita se da li treba da se vrati. U mom slučaju, kad je reč o pisanju, dospeo sam na teritoriju koja je mnogo više apstraktna i poput neke bajke.

Kad biste pisali o aktuelnoj situaciji, kako biste je predstavili, kako biste svet spasili od pandemije – da možete da ga spasite pričom?

Ako bih pisao takvu priču, ona ne bi imala cilj da spasi svet, već da ljudima pruži drugačiju perspektivu i odnos prema stvarnosti. Jeste kovid strašan, ali živimo u svetu izraženih ekstremnosti u kome mediji pojačavaju emocije, posebno one negativne, strah i mržnju, na primer. Naičin kako se svet suočava sa kovidom dobar je pokazatelj koliko smo izmanipulisani od medija, koliko prihvatamo narativ koji zapravo nije naš, a koji je vrlo ekstreman, ili smo prestrašeni virusom korona ili ga potpuno ignorišemo. Kao da ne možemo da budemo na poziciji gde se plašimo, ali da nismo ljuti ili agresivni i osvetoljubivi prema ljudima koji ne misle kao mi.

To što ste pisac kratke forme nije bila poslovna odluka već refleks, rekli ste u jednom intervjuu. Šta Vas podstiče na pisanje?

Priče obično nastaju iz potrebe da dokumentujem senzacije koje ne razumem. Recimo, tokom pandemije napisao sam priču Outside i ona je nastala prvog dana nakon što je ukinut prvi lock-down i zaista sam jedva čekao taj dan da posle deset nedelja ponovo vidim ljude. I kada sam izašao na ulicu, ljudi nisu bili onakvi kako sam, nostalgičan, zamišljao da će biti. Vikali su, drali se, proklinjali, nisu koristili dezodorans, gurali su se u redovima. I dvadeset minuta posle takvog iskustva vratio sam se kući, zaključao vrata i rekao sebi: „Život je greška, bolje da sam ostao zatvoren“. I to osećanje postalo je priča koja predstavlja svet u kome su ukinuli lock-down, ali niko od građana ne želi da izađe iz svojih domova. Postali su srećni živeći u samoći i vlada je morala da pošalje vojsku da ljude izvodi na ulicu, ali oni se nisu sećali gde rade i gde treba da idu i tako izgubljeni lutali su ulicom. Kada pišem ovakve priče, zapravo pokušavam da shvatim to osećanje sreće što su se stvari vratile u normalu, ali u isto vreme zastrašenosti prisustvom ljudi. Sva ta pomešana osećanja i misli postaju priča. Mislim da mi je za priču bitno da imam nešto što je nerazrešeno. Ako imam mišljenje o nečemu, ako mi je jasno šta osećam, neću pisati. Ali ako sam zbunjen, to je dobro polazište za moju inspiraciju.

Možda ste već odgovorili na moje sledeće pitanje, ali ako biste me pitali zašto volim Vaše priče, odgovorila bih zato što iznenade čitaoca.

Da, iznenade i mene.

Sve je nekako osvežavajuće, novo, drugačije. Kako to postižete?

Istina je da kada pišem, ne pridajem nikakav značaj pisanju. Isto je kao da čačkam nos ili se češem po glavi. Ne zanosim se idejom da je pisanje priče mnogo važno i da treba da promeni tok istorije. Smatram da je zastrašujuća i da samo stvara blokadu, a to se dešava mnogim ljudima dok pišu, žele da impresioniraju, da budu važni. Svaki dan kad sednem da pišem znam da 95 posto napisanog neću iskoristiti, i baš me briga. Ponekad, u nepreglednoj gomili reči i slova, nađete nešto što ima smisla. Najbolji savet koji bih mogao da dam mladim piscima jeste: „Nemate šta da izgubite“. Kad pišete na papiru, ljudi neće zbog vas oboleti od raka, nećete oštetiti ozonski omotač, najgore što može da se desi je da napišete nešto što je dosadno. Zato imate vrhunsku slobodu – kao da vozite sa povezom preko očiju, u većini slučajeva možete da poginete, ali ako želite, možete da stignete na mesto gde nikad ranije niste bili.

Kako je nastala zbirka „Poleti već jednom!“?

Uvek pišem priče, ali one poprimaju oblik knjige kad sam u posebnom stanju svesti. Na ovoj knjizi radio sam nakon saobraćajne nesreće pre 4-5 godina u SAD-u. Vozač me je vozio na fakultet da održim predavanje i udarili smo drugi auto pri velikoj brzini. Slomio sam rebra i pre nego što su me odveli u bolnicu bio sam siguran da ću umreti. Opraštao sam se od sveta, razmišljajući o nekim praktičnim stvarima, kako će se moja žena preudati i neće ostati ucveljena udovica jer je mom sinu potreban otac, i slične misli. Pošto sam i filmski reditelj, moj način da se nosim sa strahom je da zamislim kadar u kom ležim u kolima a kamera se udaljava, kao da se snima iz helikoptera. Na početku je moje zumirano lice, a onda se prelazi na put sa mnogo automobila, ljudi koji idu na posao, voze svoju decu, a onda vidim okean i jednog kita u njemu… Osećaj je bio ovakav: „Možda će se moj život upravo završiti, ali svet je i dalje u redu“. Tako sam smislio rečenicu „Kvar na ivici galaksije“. Kad god prolazimo kroz nešto loše – razvodimo se, moramo na operaciju – mislimo da je ceo svet uništen, ali u kosmičkoj perspektivi naša velika drama nije ništa do kvar na ivici galaksije.

Iako govorite o našoj nesposobnosti da komuniciramo, ipak se kroz sve priče vidi Vaša duboka nada i ljubav prema čovečanstvu.

Moje priče imaju veoma prirodnu kombinaciju tuge i optimizma. Mislim da su priče tužne, jer moji likovi žive u svetu kojim nisu zadovoljni, ali su i optimistične jer veruju da taj svet može da se menja. Svi moji zapostavljeni ljubavnici misle da mogu da se promene i navedu nekog drugog da se zaljubi u njih, svi moji nezaposleni junaci veruju da mogu da nađu posao, svi moji bolesni likovi veruju da mogu da budu izlečeni. Tenzija između stvarnosti kojom niste zadovoljni i verovanja da stvari mogu da budu bolje očigledna je u svakom tekstu koji pišem.

Pisanje je za Vas terapijski proces. Kakvo Vam je olakšanje donela zbirka „Poleti već jednom!“?

Obično pišem o svom bolu i strahovima, a fascinantno u vezi sa tim jeste što kad iskusite bol i strahove, oni ne samo da vam smetaju već nemaju nikakvu funkciju u životu. Nikome nije bolje zbog toga što se plaši, kad ste depresivni nemate osmeh na licu, a kad uzmete te emocije i pretočite ih u priče, odjednom bol postaje nešto lepo i korisno što pruža utehu drugim ljudima. Slično je alhemiji – uzmete komad smeća i pretvorite ga u zlato.

Obožavamo Vaše knjige i nadamo se da ćemo Vas uskoro ponovo videti u Beogradu.

Voleo bih da dođem, između projektila koji padaju i kovida koji napada, trčaću cik-cak da stignem do vas.

Da li možda imate poruku za svoje čitaoce u Srbiji?

Prolazeći kroz ove lude dane, često mislim na bivšu Jugoslaviju i sukobe koji su se desili. Uspomene su me vraćale u Srbiju, u Beograd, na sedenje u kafićima, smejanje sa ljudima, što me navodi na misao da postoji svetlo na kraju tunela i da je ljudski život pomalo kao klatno – moramo da uništimo svoje živote da bismo ih ponovo izgradili. Zato već pokušavam da nas zamislim u srpskoj situaciji gde ljudi, barem oni koji žive u istoj zemlji, prihvataju jedni druge i različita verovanja.

Razgovarala: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 8