Kucanje sata koji stoji – O romanu „Susret pod neobičnim okolnostima” Vladana Matijevića

​Naviknuti na to da je Vladan Matijević pisac koji istražuje žanrovske mogućnosti i poigrava se naratološkim obrascima, čija je rečenica samo na prvi pogled jednostavna, stilski ogoljena i jasna, a čiji je stil zahtevan i težak, jer se do različitih problemskih aspekata njegovih dela stiže samo pravilnim sagledavanjem onih književnih odlika po kojima Matijević i jeste drugačiji od ostalih srpskih pisaca, nismo iznenađeni time što nam i novi roman „Susret pod neobičnim okolnostima” liči na svojevrsnu Rubikovu kocku koja je, kao mentalni i interpretativni izazov, stigla iz piščevih ruku do nas.

Većina čitalaca će se zadovoljiti slaganjem jedne ili dve „boje” ove romaneskne Rubikove kocke, dok će samo najuporniji čitaoci istraživati, prevrtati, kombinovati i povezivati pojedine aspekte teksta, pre svega elemente humora, fine ironije i satire, burleske i groteske, slažući „kocku” u celosti. Za većinu čitalaca ovo će biti komičan roman o čekanju, čežnji i samoći, koji može da se svede i na ljubavnu priču u kojoj se u samo jednom danu, 9. jula 2015. godine, razmotava život glavne junakinje Ane Žeželj, koja preko pola veka osluškuje zvuk telefona u iščekivanju poziva pesnika Marjana Vergovića, s nadom da je moguće nastaviti ljubavnu vezu tamo gde je ona nasilno prekinuta. Tu prvu interpretativnu boju, začinjenu posebnim, „iščašenim”, uvrnutim humorom koji oneobičava stvarnost oko nas i poigrava se različitim društvenim predstavama i stereotipima, Matijević i koristi da, pričom koju je moguće lako pratiti, čitaoca uvuče u interpretativni vrtlog u kojem bi se bavio otkrivanjem složenijih naratoloških matrica i dubljih značenja teksta. Oni koji bi da slože dve strane čudesne Matijevićeve „kocke” otkrivaju da je reč o minucioznom psihološkom portretu Ane Žeželj koja je antijunakinja savremenog doba, pomalo nalik i na Macu Aksentijević iz Matijevićevih „Časova radosti”. Za nju je moralno sve ono što se mora, a mora se pre svega odgovoriti na zahteve tela. Reč je o ženi koja iza sebe ima tri propala braka, koja je rasturila mnoge brakove i veze, koja u muškarcima, pa i dečacima, vidi moguće izvore erotskih uživanja, koja uživa u piću i cigaretama, koja je zbog ljubavnih afera izbacivana s posla, a opet, zahvaljujući njima, izdejstvovala penziju u 46. godini života i koja je neverovatno aljkava i neuredna (kuća u kojoj živi – u kojoj se stvari popravljaju same od sebe, jer se ona njima ne bavi, u kojoj ništa ne radi kako treba, ni vodokotlić ni ringle na šporetu, kadre da paljenjem izazovu zemljotres, a gde su sve utičnice pogrešno povezane – zapravo je ilustracija njenog karaktera i života). Iz njenog odnosa prema ljudima koji ispunjavaju stvarnost tog dana, među kojima su lica koja stvarno susreće (kći, doktor, zet, komšinica, devojka koja donosi obračun za struju), ali i oni koji su umrli (npr. prijateljica Mikaina) ili koji su odsutni (pesnik) ili oni koji pripadaju fantazmagoričnom aspektu priče (demoni, posrnuli anđeo Milinko Južni), moguće je čitati i kao razobličavanje savremenog otuđenja, nedostatka suštinskih emocija, lažnih i licemernih odnosa i veza. Iako po svemu negativna, Ana Žeželj je ipak osoba velikog srca, punog ljubavi, zbog čega je spas od demona posrnuli anđeo i potražio u njenoj kući, verujući da će samo ona znati da je u životu ipak važno postaviti granice, ne potpisati, čak ni zarad ispunjenja višegodišnje žudnje, pakt sa demonima i ne izdati svog anđela (čistu ljubav ili čistu poeziju u sebi). Njen odnos prema stvarima i ljudima, iskren i bez foliranja, bez dlake na jeziku, izvor je burlesknih i komičnih zapažanja koja čitaoca ne ostavljaju ravnodušnim, ali dok se smeje (na primer tome kako Ana Žeželj zamišlja čistilište kao prostoriju za dekontaminaciju, a put u raj kao putovanje na neku lepšu destinaciju, ili dok poredi katoličanstvo, koje joj se više dopada, sa pravoslavljem na osnovu latinoameričkih serija u kojima svako može da bude sa svakim, pa posle plati da mu se oproste gresi), on postaje svestan i toga da se iza dominantno komičnog relativizovanja svih vrednosti krije zapravo ogoljena i mračna istina o nama.

Kad kažemo da u romanu dominira tema čekanja, onda je prva asocijacija koja nam se budi zapravo evokacija Beketa i njegove drame apsurda. Ako su u Godou mnogi videli Boga, i kod Matijevića je jasno da onaj čisti aspekt Anine ljubavi zapravo u potpunosti korespondira sa ljubavlju kakvu bi verujuće biće osećalo prema Hristu, s tim što je u Aninom doživljaju fokusiran, ne taj oduhovljeni aspekt vere, već telesni, erotski, zemaljski (nakaradan, kako rezonuje anđeo posrnuo zbog istog takvog greha). Osim što je predmet njenih erotskih snoviđenja i maštarija, Marjan Vergović u svakom trenutku može da bude baš onakav kakvim ga Ana zamišlja i da učini baš ono što Ani Žeželj u datom trenutku nedostaje i treba, dakle – svemoguć je, tako da na datoj blasfemičnoj matrici možemo da pravimo paralelu između pesnika i Boga. Otud je ovo i roman o praznini ili ispunjenosti ljudske duše, o apsurdu.

Realizacija tropa je postupak koji Matijević obilato koristi, s tim što kod njega taj proces postaje jasan tek kada se roman pročita u celosti, pa i više puta. Kada na početku čitalac uoči personifikovanje stvari i biljaka iz Aninog okruženja (ljuti kaktus sve vreme želi da ubode gazdaricu, a budući da joj ga je poklonio zet za Osmi mart prethodne godine, jasno je da se tim odnosom duhovito razobličava stereotipna predstava odnosa tašte i zeta), za njega je to prevashodno izvor humora, ali tokom čitanja postaje jasno da su mnogi motivi i mnoge situacije zapravo simboli i alegorije i o karakteru književnog junaka, ali i uopšte, o ljudskoj prirodi. Zidni sat koji ne radi, jer Ana zaboravlja da kupi baterije, uvodi u roman pojam vremena i kao subjektivni doživljaj i kao teološku vrednost (večnost, večni život) i kao filozofsku kategoriju. Kazaljke na satu su zaljubljene u Heraklita Mračnog, a često se zabavljaju zamišljajući Heraklitovo dete kako baca oblutak na dno reke ili razmišljajući o tome može li se u istu reku zagaziti dva puta. Pa ipak, pokvareni sat barem dva puta tokom dana pokazuje tačno vreme. U jednom jedinom danu života Ane Žeželj istovremeno postoji i njena prošlost i njena sadašnjost i njena moguća budućnost. Dok ona stari, Marjan Vergović u njenim mislima ostaje isti onakav kakav je bio pri njihovom poslednjem susretu (subjektivni doživljaj vremena).

Dominantna odlika ovog romana je sveopšta relativizacija, demistifikacija, detronizacija, odnosno ukidanje granica i vremena i prostora i sveta fikcije i stvarnosti, realnog i fantastičnog ili fantazmagorijskog postupka. Sklon tome da demistifikuje i sam čin književnog stvaranja (na primer, anđeo Milinko Južni rezonuje na kraju romana da je zadovoljan brojem stranica budući da je svestan da ovo nije roman o njemu, usamljeni krastavac iz Anine rerne može da mašta o književnoj karijeri), Matijević nam sam ukazuje koje narative je uzeo kao sopstveni pripovedački izazov, citirajući literaturu koju anđeo rado čita: Gogolj, Bulgakov i Brjusov. Ako pogledamo kritičke žaoke romana, karneval ludosti, demonologiju i paralelno prisustvo natprirodnog i realnog, odnosno fizičkog i metafizičkog sveta, jasno je da je književna paralela moguća i sa dominantnim naratološkim matricama navedenih pisaca. Slika stvarnosti vidljiva u Matijevićevom delu odnosi se pre svega na kritiku komunističkog ukidanja slobode mišljenja i različitosti pojedinca (ljubavna veza je nasilno prekinuta zato što je Ana Žeželj kći partizanskog prvoborca i majora JNA, te je Marjan Vergović ili oteran na robiju ili prognan iz zemlje), potom na slikanje posledica komunističkog sveta u vidu novostvorenog birokratskog, korumpiranog društva u kojem dominira materijalistički pogled, što je ispraznilo dušu koja mora da bude ispunjena, ako ne ljubavlju, verom i nadom, što bi bio teološki imperativ, a ono snovima, iluzijom i verovanjem u bilo šta, što bi bila poruka vidljiva u ovom romanu. Kriticizam je vidljiv i u raskrinkavanju svih slabosti našeg zdravstvenog sistema (pri odlasku Ane Žeželj kod lekara), od činjenice da ništa od uređaja ne radi, do nemorala u vidu korupcije i bluda, ali i u razobličavanju lažnih vernika i onih koji dolaze u crkvu (lekari, advokati, kriminalci), a naročito sveštenstva, koje bi trebalo da bude primer čistote, ali nije, zbog čega se anđeo i sklanja ne kod nekog popa, već kod bludnice Ane Žeželj. Kritičke žaoke se komički aktiviraju preslikavanjem zemaljskog uređenja na nebeski svet, čime se ukida i granica neba i zemlje (i raj i pakao su istovremeno u nama samima): anđeli i demoni su preslikana zemaljska igra moći, nadređenih i potčinjenih, naročito birokratski aktivirana u terminima koji bi se dali pripisati vojnom uređenju ili činovničkoj aparaturi. Ana Žeželj bi rado potkupila anđela da posreduje kod Boga za nju i njen susret sa Marjanom Vergovićem i ona traži „recepte” za veru u crkvenoj literaturi, tj. pravila i jednostavna uputstva šta treba da uradi da bi joj se ispunila želja (i to mešanje sujeverja sa verom ne samo što je komično, već je i tragična slika naše lažne religioznosti). Uz to, osim što se nebeska bića personifikuju, i zemaljska bića se demonizuju. Ana Žeželj u svakom čoveku vidi neku životinju: sama sebi liči na jazavca, iako je za većinu ljudi kučka (jezički konotativni potencijal), kćerku Milenu doživljava kao gusku, zeta Slobodana kao klempavog majmuna, privlačnog doktora Jovića kao mačora, komšinicu Bosu kao čaplju i sl.

Pored ukidanja granica vremena i fizičkog i metafizičkog prostora (istovremenim prisustvom u Aninoj stvarnosti i demona i stvarnih ljudi), Matijević ukida, odnosno relativizuje, i kategoriju prostora. Imenima ulica i planina, on jasno za mesto Aninog boravka bira Čačak. Međutim, susret pod neobičnim okolnostima, nakon uspešnog odolevanja demonima (koji su više groteskne karikature nego junaci horora), bez ikakvog realističkog motivisanja prenesen je na relaciju od Đeram pijace do Novog Beograda. U jednom istom danu u kući i oko kuće Ane Žeželj, osim stvarnih životnih situacija (vreo dan, Bosin odlazak u prodavnicu, tuširanje, ispijanje piva, hranjenje mačka Boška, iščekivanje poziva, telefonski razgovor sa kćerkom, otkinuta karniša i sl.), na istovetan način, bez ikakvog čuđenja ili tumačenja, obitavaju i demoni i odvija se njihov demonski karneval ludosti (što bi se dalo interpretirati i kao realizacija nemirne savesti i rezimiranja sopstvenog života i svojih grehova) u noći punoj gromova u kojoj se iskušava Ana Žeželj ne bi li potpisala pakt sa demonima i izdala anđela (motiv prodaje duše), što ukazuje na postupak ukidanja dominacije bilo kog pripovedačkog narativa, jer se različite naratološke matrice kod Matijevića tretiraju na identičan način.

U dubljim slojevima, iza komičkog arsenala, ovaj roman postavlja veoma teška pitanja: da li mi živimo jedan te isti dan, da li se vraćamo da bismo ispravili neku krupnu grešku u onaj dan svojih života kada smo počinili neki greh, da li je moguća lična transformacija, da li je moguće oprostiti sebi i drugima, da li je uopšte potrebno opraštanje i kajanje, da li se može živeti bez vere, sna i iluzija? Matijević čak i glavnoj junakinji ukida verodostojnost i briše granicu između nje kao književnog junaka i nje kao stvarnog bića. Svaki put kada želi da je okarakteriše, pisac poseže za dvema matricama: izrazom „jednom je pročitala” i citiranjem „deviza” Ane Žeželj (koje je ona sama izmislila ili opet negde pročitala i prisvojila). Tako Ana, koja zaboravlja ono što je nervira ili je boli, koja uvek nalazi najbolja opravdanja i izgovore za ono što čini, za sopstveni život potvrdu traži u novinama (zastarelim) koje čita, dakle u napisanom. Ako znamo koliko je tanka granica laži i istine kada su novine u pitanju, i koliko je napisano instrument manipulacije ljudskom svešću, jasno je da Matijević osporava mogućnost nalaska utehe u bilo čemu napisanom (literaturi, crkvenim knjigama, parolama). Ta relatizovanja ili osporavanja vidljiva su i na planu usputnih sličica preko kojih površan čitalac olako prelazi, na primer u slici potopa bubica u saksiji usled izlivanja ostataka kafe, pri čemu reč potop aktivira religioznu sliku sveta, što dalje proizvodi preslikavanje sveta bubica na ljude – i mi smo, dakle, bubice, mali i ograničeni vremenom i prostorom svog života. Postoji niz primera tog osporavanja različitih uporišta koje čovek stvara ili prihvata da bi osmislio svoj život, ali najviše ih je u vezi sa religijom budući da (lažna) religioznost dominira trenutno našim prostorom. Otud se reč milosrđe komično upotrebljava da okarakteriše Anu kao majku koja nije probušila uši svojoj kćerki. Inače, portret Ane kao loše majke i suptilna igra (ne)moći i ljubavi između kćerke i nje koja nije glumila „projekat dobre majke” već je samo imala ambiciju „da dobije prelaznu ocenu”, izuzetno je psihološki snažan i upečatljiv deo romana.

Da su ove krupne teme u prvom planu, roman bi bio sumoran i nalik nekim ranijim Matijevićevim delima. No, u njegovom fokusu su komični, burleskni i groteskni detalji, zbog čega se roman čita lako, jer nas navedene odlike uporno, kao federi, izbacuju na taj prvi interpretativni nivo ljubavne priče i komične karakterizacije antijunakinje koja je istovremeno i bludnica i žena velikog i iskrenog srca ispunjenog ljubavlju, koja britkim jezikom sažiže stvarnost, i u njoj i sebe i druge, i koja svojim raskrinkavanjima laži i prevara izaziva nesumnjivu empatiju i pisca i čitalaca.

Roman se završava uslovno optimistički. Ana Žeželj je svesna da se u njenom životu nešto krupno završilo. Naliva sebi čašicu rakije do vrha, svesna da šumska zver odgrize nogu uhvaćenu u kljuse... Ma koliko bez čvrstog uporišta (jer su svi oslonci romanom raskrinkani), život je smislen čak i kad je ispunjen iluzijama i snovima, posebno ako je obojen žudnjom za ljubavlju (potcrtanom muzikom i poezijom Vladimira Visockog) i za poezijom kao erosom (u najvišem značenju te reči: kao žudnji za lepotom), oličenom u liku pesnika Marjana Vergovića (bez obzira što je sam čin mogućeg ostvarenja susreta, u slici senilnosti i starosti, bolan i tragičan). Time se završnicom romana slavi život kao trajanje, kao večita žudnja, ma kakav bio sam po sebi. Imperativ je sačuvati srce da se ne skvrči, da uvek bude ispunjeno ljubavlju i poezijom! Barem dva puta dnevno pokazati tačno vreme, kao sat koji ne radi.

Autor: Danijela Kovačević Mikić
Izvor: Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Povelja“ Kraljevo