„Kuća listova“ mi je promenila život: kultni roman slavi dvadeseti rođendan

Priča o nastanku debitantskog romana Marka Z. Danijelevskog, „Kuća listova“, zvuči kao nešto iz same knjige: neuredna hrpa papira koja je cirkulisala nezvaničnim kanalima, dok je nije zvanično objavio Panteon Buks marta 2000. godine. Roman je brzo stekao vernu publiku i hvaljen je zbog tipografskih eksperimenata, lavirintske strukture i čudne priče o otkriću jednog čoveka da je njegova porodična kuća iznutra veća nego što je to spolja za dva i po centimetra.

Kada su se pojavila misteriozna vrata koja vode u lavirint glatkih, pepeljasto-sivih zidova, Vil Nejvidson – vlasnik kuće, fotoreporter i dobitnik Pulicerove nagrade – ulazi unutra da bi to istražio. „Nejvidsonov zapis“, njegov film o tom istraživanju, postaje glavna preokupacija slepog čoveka po imenu Zampano, koji o tom video-materijalu piše opširno i akademski precizno. Kada je Zampano nađen mrtav u svom stanu, majstor tetoviranja, Džoni Lutalica, otkriva njegove beleške i razvija istu opsesiju. Dok Lutalica postaje sve više opsednut pričom, isto se događa i čitaocu.

Dve decenije kasnije, Danijelevski gleda na svoju prvu knjigu kao distancirani roditelj. „Gledajte to ovako“, kaže on, „'Kuća listova' je dete. Ja sam tata tog deteta. Do sada je moje dete steklo mnogo prijatelja, stvorilo jake veze i ima mnogo ličnih odnosa o kojima ništa ne znam. Drugari mog deteta misle da je lepo povremeno sresti njegovog tatu, ali ne žele da tata previše vremena provodi sa njima, nisu tatini prijatelji, već prijatelji njegovog deteta.“

Dribs Tornhil je moderator u knjiškom klubu „Kuća listova“, Fejsbuk grupi koja broji više od 70.000 članova i stalno raste. Slaže se sa personifikacijom koju je dao Danijelevski. „'Kuća listova' je živa stvar koja diše“, kaže ona. „To je takva knjiga da ne možete da se opustite dok o njoj ne porazgovarate sa nekim.“

Misterije iz knjige su povezale hiljade čitalaca u toj grupi; a novi čitaoci se i dalje pridružuju, često da bi zatražili neki savet. „Grupa je postala jaka porodica čiji su članovi posvećeni jedni drugima“, kaže Tornhil. „Mnogi od njih su videli grupu kao prozor u mračnoj sobi. 'Kuća listova' se ne povezuje samo sa ljudima, već povezuje ljude. Njen uticaj je veliki.“

Bendžamin Mir, doktorant na Univerzitetu u Zapadnom Sidneju, može da posvedoči o tom uticaju. Kaže da je ova knjiga nepovratno promenila tok njegovog života. Naročito ga je fasciniralo kako se u njoj obrađuje tema gubitka – trauma, žalost i mirenje sa sudbinom u „Kući listova“ Marka Z. Danijelevskog.

„Čini mi se da su mnogi kritički radovi o knjizi pomalo ograničeni ili možda fokusirani na tipografske eksperimente i neobičnosti više nego na teme“, kaže on. „Trauma i tuga su među najvažnijim temama.“

Pre „Kuće listova“, Mir se – po sopstvenim rečima – borio da izađe na kraj sa ličnom traumom. „'Kuća listova' je sve promenila. Naučila me je kako da produžim dalje“, kaže. „Saznao sam da je knjiga nastala od nečega što je Mark pisao dok se suočavao sa činjenicom da mu je otac bio na samrti. Počeo sam mnogo bolje da je razumem i video da je čin pisanja skoro kao neka vrsta transfera mudrosti na čitaoca da bi autor bio u stanju da prevaziđe bol.“

Priča se da mladi muškarci imaju naročito poštovanje prema romanu – možda iz ovog razloga. „Mislim da je Danijelevski napisao ovaj roman za svakoga, ali mislim da mnogo muškaraca koji možda nisu tokom odrastanja usvojili istu emocionalnu inteligenciju kao većina žena, mogu u knjizi naći nešto vredno, u smislu suočavanja sa patnjom i traumom“, kaže Mir.

„Kuća listova“ govori jednim delom i o opsesivnosti, osobini koju i sama zahteva od čitalaca; da biste pročitali ovu knjigu sa kompleksnom strukturom, potrebna je posvećenost – nekima više, nekima manje.

Već dvadeset godina „Kuća litova“ nastavlja da nagrađuje čitaoce spremne da nađu put kroz njen lavirint, dok je zajednica fanova spremna da im pomogne ako se izgube u mraku. Čak je i Danijelevski nedavno ponovo ušao u lavirint i pročitao svoj prvenac od korice do korice. „Bio sam ponosan, zasenjen, zadivljen, uznemiren“, kaže on. „Na kraju sam zaplakao.“

Autor: Endru Lojd
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić