Kroz snove, instinkte i intuiciju do samospoznaje – u knjižari Delfi SKC predstavljen roman Fride Šarar „Vrtovi, pilule i zavese“

U punoj knjižari Delfi SKC predstavljen je roman „Vrtovi, pilule i zavese“ autorke Fride Šarar, pesnikinje, kolumnistkinje i pisca divljih, razbarušenih i neobuzdanih misli, a plemenite i nežne duše. Frida za sebe kaže da je introspektivni introvert, koji može beskonačno da istražuje, analizira, otkriva i preispituje kosmos ljudske duše, a pisanje je oduvek bilo i biće njen način da kaže svetu šta joj je na duši.



Autentična, svoja i beskompromisno iskrena, Frida Šarar je dosad objavila zbrike poezija i eseja „Halter ego“, „Ženo, pokrij tu dušu“, „Udaljena jednu stvarnost odavde“ i „Plemkinja iz roda gorštaka“. A njen prvi roman „Vrtovi, pilule i zavese“, nastao je, kaže, potpuno spontano, bez plana.

„Bila sam na fizikalnoj terapiji, sa nogama i rukama u kadicama kroz koje ide struja, potpuno sama u sobi, i gledala sam u zelene pločice na zidu. Bilo je proleće, otvoren prozor, zavesa je vijorila, a ja sam prvih nekoliko minuta htela da poludim od anksioznosti, jer smo u prostoriji bili samo zid i ja. I onda sam tu svoju anksioznost smirila, počevši da maštam o ženi koja je u sanatorijumu tih boja, zelene pločice su me potpuno odvele u taj svet, pa sam nakon fizikalne terapije odmah na Instagramu objavila kako ću početi da pišem roman o ženi koja se zaljubljuje u sanatorijumu. Sutradan sam sela i počela da pišem i pisala sam roman dvadeset dana, ne u komadu, nego tokom dva meseca, bez ikakvog plana, bez strukture, bez promišljanja unapred zašto to pišem, šta je poenta svega, šta ću na kraju s tim. Ja sam majka, imam muža, ali uložila sam vreme i energiju u nešto što je na kraju moglo da ispadne i ništa. Kad pišem, nemam ambiciju da to objavim, ni da to nazovem književnost, samo sedim i pišem. Međutim, desilo se da je taj tekst izašao takav kakav je i da sam naišla na urednicu koja je imala razumevanja za mene“, rekla nam je Frida na samom početku razgovora.

Priča romana počinje u trenutku kada glavna junakinja Sonja, 48-godišnja dizajnerka enterijera, pakuje u svoj nebeskoplavi kofer stvari, ali se ne sprema za put na neku egzotičnu destinaciju, već za boravak u rehabilitacionom centru. Sa sobom nosi i dugogodišnju iscrpljenost i tugu, koja ni deset godina posle smrti roditelja nije ublažena i papirić na kojem je zapisala rečenicu koju joj je u snu rekla mama: „Pusti mene, grli svoj život.“

„Sonja ni sama ne zna zašto je u jednom trenutku prestala da grli svoj život. Ona odlazi na kliniku da to sazna. Međutim, ni ne sluti da će to što tamo otkrije o sebi da bude mnogo revolucionarnije, radikalnije, dublje i ozbiljnije nego što je ikad sanjala.“

Frida svoju junakinju nije smestila ni u jedan društveni kontekst, ni u jedno vreme niti prostor, jer nije imala nameru da njen roman na bilo koji način bude društveno angažovan.

„U današnje vreme od književnosti se stalno nešto očekuje, postoje unapred zadate definicije i kriterijumi šta je književnost i kakva ona treba da bude. Ja se time ne vodim, mene to ne interesuje i uvek me neki inat goni da radim suprotno od toga. Namerno sam htela da izopštim priču iz prostora i vremena, da ne pominjem imena gradova i država. Bitna mi je bila samo ta jedna osoba i njena unutrašnja dešavanja. Ali, iako sam urednici naglasila da taj roman uopšte nije angažovan, ona je smatrala da ipak jeste, ali na suptilan način“, objasnila je Frida, koja nam je svojim romanom pružila priču o ženi, koja je u godinama kada bi prema mišljenju društva trebalo da dođe do gašenja životnih strasti.

„To jeste tema o kojoj treba da se priča, ali to je, takođe, tema koja mene duboko celog života dotiče. Ja nisam protiv angažovanosti i aktivizma, naprotiv. To je nešto najdivnije kad je iskreno i kad nije iz trendovskih i ambicioznih poriva. Nekoliko mojih najčitanijih tekstova su angažovani – pesma „Jeb’o vas jezik“, koja je najdeljenija na internetu i po kojoj sam najprepoznatljivija, i prozni tekst „Prvi Hrvat u mom selu“. S ovim romanom sam se trudila svim silama da bude što manje angažovan, ali ipak je ispao takav jer je taj sukob sveta i individue i njene unutrašnje slobode, koja je nešto drugo u odnosu na građansku, nešto što mene muči celog života i sa čim se oduvek razračunavam. Tako da nisam mogla da zaobiđem tu vrstu angažovanosti. Više sam u romanu stavila akcenat na njeno traganje i njenu zbunjenost, jer mi je to bilo zanimljivo. Kad pišem, najbitnija stvar mi je da meni bude zanimljivo, jer ako upropastim i odnos prema tome što mi je najsvetije – a to je pisanje, onda bolje da ne radim ništa. Tako da sam pustila da me tekst vodi i da pišem onako kako je meni najzanimljivije. Ta Sonjina zbunjenost mi je bila zanimljiva, valjda sam htela kroz to da raspletem neke svoje zbunjenosti. Iako ja nisam Sonja. Ona je bolja od mene. Sigurno sam joj najsličnija u odnosu na likove, ali ona nije ja.“

Cimerka Ksenija, terapeutkinja Jasna i terapeut Jan, u kojeg se zaljubljuje tokom boravka na lečenju – svaki od ovih junaka uticao je na Sonjin put promene i samospoznaje.

„S obzirom na to da su se Sonjine granice i obrisi njene ličnosti koja postoji spolja polako gubili u vrtovima, pilulama i zavesama, da ju je taj prostor zaveo, zavela ju je i mekoća terapeutkinje Jasne, njen mir, razumevanje i racionalnost, ali najveći okidač je bilo zaljubljivanje u Jana. Ništa ne radim namerno. Tako sam i te vrtove i mekoću prostora stavila s jedne strane, izolovanost mi je bila vrlo bitna – nema telefona tamo na klinici, a i sama živim izolovana od sveta i znam koliko mi ta izolovanost znači u bistrenju ideja, a s druge strane zaljubljenost kao stanje u kojem nismo normalni. I htela sam da sve to na nju izvrši pritisak i da se suoči sa sobom. Mi pratimo njenu borbu i kako to suočavanje ide mic po mic – nekad je direktno, a nekad ga gledamo kroz njen stid, ustručavanje, nesigurnost prema Janu, začuđenost nad samom sobom – šta mi se to dešava, ja nisam takva, ja nisam preljubnica, nisam kuguarka, ili kako već samu sebe naziva. Ksenija, njena cimerka, koja je svima omiljeni lik, potpuno je suprotna od nje, Sonja se u svakodnevnom životu verovatno nikad ne bi družila sa njom. Ksenija je mnogo otvorenija od Sonje i u nekom smislu slobodnija. Ksenija je mazohista, ona se reže po koži, ali to je bar iskrenije od Sonje koja je kompulzivni kontrol frik, koja se sve vreme reže iznutra. Sigurno je Ksenija mnogo uticala tom svojom razbarušenošću na Sonju.“

Kroz odnos sa suprugom Brankom, koji je posle 25 godina upao u kolotečinu, Frida se u romanu bavi večitim pitanjem kako u životu iznivelisati ljubav, strast i monogamiju.

„U jednom trenutku strast svakako prođe, ali pitanje je da li treba za njom slepo ići i šta nama strast znači u životu. To su teme na koje niko nema konačan odgovor. Možemo da imamo neki odnos i stav prema tome, ali ne postoji mišljenje koje je kompletno i zaokruženo. Možda je i to stvar individualne odluke i toga koji smo sistem vrednosti usvojili, koliko smo zreli, koliko duboko promišljamo vlastiti život i odnose u njemu. Ja sam se bavila tom temom kroz kolumne, razmišljam mnogo o tome i u svom životu. Moje mišljenje, koje dolazi iz intuicije, jeste da monogamija, odnosno brak, ljubav, imaju smisla. Ne znam zašto, ali osećam da to ima smisla i taj osećaj mi je dovoljan. S druge strane ne treba zanemarivati ni strast. Strast nije nešto površno, ona je veoma bitna u našim životima. Ali nikad ne bih govorila o strasti kao o nekoj temi iz ženskih časopisa – probudite stast, budite zanimljivi u vezi – ne, budite dosadni, budite najdosadniji, neko mora da voli najdosadniju verziju vas, ako je to – to. Strast jeste bitna, ali ne kao forma i laž, kao predstava. To su sva ta pitanja kroz koja prolazi Sonja. Namerno nisam Branka koncipirala kao lošeg čoveka i nijedan njihov problem nisam izdvojila kao problem vredan razvoda. Možda je njen odnos sa Brankom najsličniji odnosu koji sam ja imala sa svojim bivšim mužem. Njihov brak nije katastrofalan, ali Sonji to nije dovoljno. Imala sam davno jedan tvit: Ostavila sam dobrog čoveka, jer za mene dobro nije dovoljno dobro. To sam htela da kažem i kroz Sonju.“

Do poslednjeg trenutka nije znala kakvo će razrešenje dati za Sonju.

„Znala sam samo da neće ispasti kukavica. To bi mi bilo baš jadno. Kad pišem, a pisala sam i tužne pesme, pune muke i očaja, nikad nisam pisala paćeničke. Nikad nisam bila paćenik i ne dozvoljavam da moji likovi budu paćenici i to savetujem i svojim polaznicima na radionicama poezije. Neka pesma bude i najtužnija na svetu, ali mora bar jedno slovo da daje svetlo i nadu. Tako da sam za Sonju imala na umu to da sigurno neće ispasti ni kukakvica ni paćenica, nešto će da reši“, rekla je Frida, koja se danas i u životu i u radu okreće svojim osećanjima, iako je studirala filozofiju, jer je želela da traga za smislom.

„Uvek sam bila sanjar, idealista. Mama me je zvala Bane Bumbar iz serije ’Grlom u jagode’, jer sam stalno menjala profesije, ali sanjarski sam čeznula za istinom, koju sam pisala sa velikim I. Sve te ideje – dobro, lepo, istinito, pravedno – bile su mi od izuzetnog značaja, i pisala sam o njima u svojim pesmama. I to me je dovelo do filozofije. Bila sam sigurna da ću kad je upišem saznati sve odgovore, da ću saznati šta je smisao. Ali naravno da sam odmah saznala da konačnog odgovora nema. Bez obzira na to što je sanjarski, taj period mog života je i racionalan, jer je mozak bio moje nadahnuće – istina, ideja, a ne osećaj. Sad sam se vratila u to iracionalno i ta povezanost čoveka sa celim svetom ne samo kroz kolektivno nesvesno, sad mi je sve značajnije od razuma – snovi, intuicija, instinkt. Razum mi je u odnosu na to kao neki jadni skromni alat sa kojim se ništa ne može“, ispričala je Frida Šarar.



Roman „Vrtovi, pilule i zavese“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.