Kritika „Tuđina“ Igora Marojevića u „Književnom magazinu“

Begradsko petoknjižje Igora Marojevića sa romanima „Parter“, „24 zida“, „Prave Beograđanke“ i „Tuđine“, te knjigom priča Beograđanke, čine njihovog pisca jednim od najautentičnijih glasova u savremenoj srpskoj književnosti, a digitalni realizam koji, prema Marojevićevim rečima, predstavlja pravac koji „uvažava internet kao nezaobilazno prozno tkivo“, najvažniji je model autorovog obraćanja čitaocu. I čini se da se pisac i čitalac dobro razumeju u virtuelnom svetu, koji, između ostalog, omogućuje da potpisnik „Pravih Beograđanki“ izvrši samoubistvo tokom (pisanja) romana, da se pojedini junaci i junakinje kreću u vlastitim, digitalizovanim zabranima, ali i da nametnu, pa i pokušaju rešiti neka od pitanja funkcije i smisla društvenih mreža i čovekove usamljenosti u stvarnom svetu.

Kao i u četiri prethodna naslova, Marojević radnju najnovijeg romana, „Tuđine“, situira u Beograd. Preciznije, prvi deo Tuđina odigrava se u Boki Kotorskoj i Staroj Hercegovini (što je i eksplicirano u naslovu prvog poglavlja), a drugi i treći deo u prestonici, neposredno pre i tokom Nato bombardovanja. Neke pojave vezane za Beograd, prepoznatljive u kontekstu Marojevićevog petoknjižja, uočavamo i u novom romanu: pisac junake smešta u (polu)zatvoreni prostor, u kojem se jasnije i hiperrealističnije uočavaju njihove vrline i mane. Ono što su u „Parteru“ bili splavovi, u „Pravim Beograđankama“ filmska distributerska kuća ili stanovi na Novom Beogradu gde se sukobljavaju Zemunci i „Blokoši”, u „Tuđinama“ je kompanija strica i imenjaka glavnog junaka, Ratomira Jaukovića.

Sa druge strane, upravo se u prostorima kroz koje cirkuliše veći broj ljudi izdvajaju pojedinci koji se teško uklapaju u sredinu. Kontemplativni, jogijevski tipovi, slabi subjekti, nezadovoljni interakcijom sa okolinom, traže odgovore u sferama duhovnosti. Takav je slučaj sa Lukom iz „Partera“, naratorom iz „24 zida“, Belanom i Marojevićem, pa i Emilijom iz „Pravih Beograđanki“, a konačno i sa Jaukovićem mlađim, koji, bežeći iz patrijarhalne sredine koja u sebi još uvek nosi odlike plemenskog ustrojstva, bez obzira na to o kojoj je političkoj opciji reč, dolazi u metropolu u kojoj nailazi na sistem vrednosti veoma sličan zavičajnom. O čemu je, zapravo, reč i na čemu počivaju usamljenost i osećaj nepripadanja glavnog junaka u (najmanje) dvema tuđinama u kojima se obreo?

Rani susret sa samoubistvom (očevim, Simoninim) obeležiće Jaukovićevu potragu za odgovorima, te će on tako zaviriti u digitalni prostor, ali i u literaturu. Ipak, njegova studiozna analiza mesta („tuđina”) na kojima se obreo i ljudi koji ga okružuju biće jedini siguran put ka bolnim istinama. Nad Beogradom padaju bombe, ali čini se da niko iz kompanije njegovog strica na njih ne obraća previše pažnje. Osnovna okupacija ovih ljudi svodi se na to kako da, pod maskom slučajnosti, izvedu samoubistvo, te tako, kako narator veli, „prevare Boga”. Bežeći u bolest, u rizične situacije, posebno se izlažući Nato bombama, opterećujući svoje organizme do neizdržljivosti, ovi protagonisti, shvata Jauković, deo su zavere koja poprima razmere endemije. Njihovo licemerje se posebno ispoljava u tobožnjim borbama protiv depresije i slavljenju života (udruženja Ptolomej prvi i Društvo siromašno duhom) ali poruka njegovog oca, koju Jauković nalazi na kraju romana, jasno ukazuje da su njegove sumnje bile opravdene. „Ne mogu da živim među samoubicama”, glase poslednje reči čoveka koji je rešio da se simbolički bori protiv svoje okoline koristeći njihovo oružje. Ili je to jedino raspoloživo oružje koje postoji?

Bez udubljivanja u filozofiju samoubistva, ali sa stalnim okruženjem knjiga i muzičkih izvođača koji se sa ovim fenomenom dovode u vezu, Jauković je neko ko sve vreme traga, sve vreme sumnja. Hamletovska drama u njemu (implicirana odnosom stričeve krivice i odgovornosti za očevu smrt) neće rezultirati osvetom, premda stric gine. Rezultiraće spoznajom jednog antiutopijskog sveta koji je nastanjen poklonicima kulta destrukcije, ali koji negiraju svoju krivicu i nespremni su da prihvate vlastitu odgovornost. Možda bi se antagonizam u njima najbolje dao preneti Jaukovićevim zapažanjem posetilaca kafea „Izlog“:

„Sagnuo sam se i, usput, na belom mermeru prigušenog sjaja, primetio noge onih ležernih ljudi kako im, dok su tela uglavnom odavala opuš-tenost, mahom, cupkaju, u najrazličitijim ritmovima (...) Kad sam se ponovo uspravio (...) jedino mi je bilo žao što nisam uspeo, koliko god se trudio, da ucelo vidim nijednog vlasnika dvostruke, ležerno-anksiozne figure, kako u isti mah gornjim delom kulira a donjim ispoljava stres.”

Junak, dakle, uspeva u svojoj nameri, koja se ispoljava u prvoj rečenici romana: da dokuči razlog očeve smrti. Na taj način njegova satisfakcija je dvostruka – on takođe shvata da kukavica nije zapravo Radan, nego sve one samoubice koje su ga okruživale, a koje, potom, okružuju i njega, Ratomira, nastojeći da mu imputiraju potrebu da, na što prikriveniji način, oduzme sebi život. Međutim, Jaukovićeva spoznaja ne spada u red onih velikih i krucijalnih objava, najpre stoga što njegova naracija ukazuje na delatnog lika koji razmišlja i zaključuje, ali nije na onom intelektualnom nivou koji svojim promišljanjima izaziva veća društvena gibanja. Njegov je slučaj okončan saznanjem i novom ljubavlju – sasvim dovoljno da se radnja romana privede kraju, tj. da se njemu i njegovoj devojci „otvori put”, da se pesmom „Ljubav mladoga mornara”, kao simboličkom predstavom stvari koje nisu onakve kakve nam se čine, akcija prepusti nekom drugom. I sama naracija, na momente infantilizovana i „kaurismakijevski” pojednostavljena, podređena je potrebi da Marojevićevog protagonistu tretiramo najpre kao junaka privatne, a tek potom i javne (beogradske, crnogorsko-bokeljske) priče. Inicijacija mladoga Bokelja odvija se u dva pravca: ka ljubavi i ka spoznanju smrti.

Ipak, ovo jeste priča o mentalitetu. Ovo jeste parodijsko tretiranje herojskog kulta predaka, za koje je junačka smrt bila jemac slave i garancija životnog smisla. Ako se smrt, koja ipak jeste nasilna i koja nije lišena volje bića da do nje dođe – ma na koji način bila indukovana – tretira kao slobodni izbor u senekijanskom smislu (ne zaboravimo ni Anicu Savić Rebac, koju, nažalost, kao poznatu ličnost koja je izvršila samoubistvo, imajući jak koncept, Marojević ne pominje), onda se može postaviti pitanje – nije li potreba za njome ostala ukorenjena u jednom mentalitetu i nije li kult kraljice Teute dugo opstao upravo zahvaljujući samoj ideji nasilnog „izlaska” iz života?

Sviknuti na borbu, Jaukovićevi zemljaci (ili sunarodnici?, ali reklo bi se da je njemu to irelevantno, jer se nacionalno ne određuje), ratuju protiv koga stignu, te, konačno, i sami protiv sebe. Otuda se groteskna slika samouništenja širi sa pojedinca na masu. Lovci bivaju plen sami sebi, do istrebljenja, bez pokajanja, jer samoubistvo je greh koji onemogućuje pokajanje. Tako, umesto da se adekvatna borba povede sa agresorom koji napada sa neba (još jedno simboličko polje koje se otvara, ako ništa, barem da se pokaže kao nepotrebno, kao čisti višak, kao dekoracija), junaci Tuđina ostaju duboko ukopani u sredinu iz koje potiču, obeleženi patrijarhalno-ratničkim miljeom, kojeg se ne oslobađaju ma gde živeli. Ali, nije li ovo „izlečenje od života”, sokratovski rečeno, ipak prepoznatljivo i u prestonici i nije li sama prestonica ovde, ipak, metafora jedne nacije koja u svojoj uzaludnosti ili, kako se još u antici veli, neizlečivoj bolesti, ima pravo sebe „nagraditi” svojevoljnim krajem? Sva ova pitanja, postepeno i umešno, otvara najzreliji i najslojevitiji roman beogradskog petoknjižja Igora Marojevića. Pored napete i složene radnje, vanrednih psiholoških portreta pojedinih junaka i junakinja, nesvakidašnjeg pripovedačkog glasa, Marojević u Tuđinama otvara nove prostore za dileme i nedoumice, ostavljajući svog čitaoca da sam do rešenja dođe: čitanjem, kao Jauković u bombardovanoj biblioteci, ili živeći život u koji je bačen.

Izvor: „Književni magazin“
Autor: Dragana V. Todoreskov