Besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Kritika „Romana o pijanstvima“ Igora Marojevića u novosadskim „Poljima“

Kruška, belo vino, kalifornijski kaberne sovinjon, roze, Vranac, ribera del Duero, pivo, rizling, viljamovka, domaća rakija, kjanti, tvrdoš, loza, meskal, travarica, šljivovica, tikveš, stomaklija, tekila, Balantajns, Džoni Voker, ćakana, uzo, votka, šljiva, dunja, kajsija, rioha... Na prvi pogled, čini se kao karta pića nekog internacionalnog restorana ili prestižnog ugostiteljskog objekta ili podruma pića nekog ekscentričnog kolekcionara, ali je to u stvari samo deo konzumerskog repertoara protagoniste novog Marojevićevog romana indikativnog naslova – „Roman o pijanstvima“. Tokom i nakon čitanja, shvatila sam kako su se osećali čitaoci pre skoro dva veka, 1821. kada su se pojavile „Ispovesti jednog uživaoca opijuma“ Tomasa De Kvinsija. Poput lucidnog engleskog pisca i kritičara, i Igor Marojević u svom delu smelo progovara o aktuelnom i sveprisutnom, harajućem poroku savremenog društva iz vizure jednog uživaoca, vivisecirajući njegov psihološki i socijalni profil, njegovu odiseju, Scile i Haribde.

No, iako postoji obimna literatura, pre svega stručna, delom popularna i esejistička, po koja publicistička o alkoholizmu – ovaj roman to nije. Ovo je jedino delo u istoriji srpske književnosti koji se tako decidno, a opet književnoumetnički, bavi problemom pijanstva, detabuizirajući ovaj fenomen tako karakterističan na ovim prostorima. Na taj način, ovaj roman – ponavljam, književnoumetnički – prikazuje tragediju i devastirajuću moć jednog poroka, koji je često u ovom regionu stereotipan, čak i donekle favorizovan, naročito među muškom populacijom. Koliko je uistinu piće i alkohol svojstven, duboko ukorenjen na ovim prostorima, svedoče brojni društveni fenomeni koji se usko vezuju za muževnost i zrelost, počev od toga da očevi već rano maloletnim sinovima nude da umoče prst u penu piva „samo da probaju“, do „zalivanja“ svih značajnijih događaja u životu, pre svega, mladog muškarca – mala matura, velika matura, rođendani, slave i proslave, venčanja, sahrane i daće, odlazak u vojsku, rođenje deteta, unuka, sestrića i inih, a da ne spominjemo slučajne susrete koji se proslavljaju uz čašicu; unapređenja, lični i poslovni uspesi, vesti i događaji koji zaslužuju da im se nazdravi, pa sve do redovnog ugošćavanja u sopstvenom domu ili dnevnog druženja po lokalima, a da ne govorimo o noćnim lumperajima koji su nezamislivi bez točenja alkohola.

Pažljivo osluškujući damar savremenog društva, Marojević pak ne razvija roman o tradicionalnom alkoholizmu, već o novoj vrsti, kako ju je on sâm nazvao u jednom književnom razgovoru, „japi pijanstvu“. Njegov protagonista, pre svega, počinje da pije alkohol tek nakon što se vratio iz dugogodišnje pečalbe (kakve li slučajnosti!), u atipičnoj dobi za razvijanje ovog poroka. Takođe, i to je važno napomenuti, glavni lik u romanu, naporedo sa svojim opijanjima, sve vreme piše. On je pisac, prevodilac, urednik. Uporedo sa Alkoholom, on druguje i sa Umetnošću Reči (u svim njenim vidovima aktuelizovanja) kao nekom vrstom potvrde životnosti nasuprot obamrlosti pijanstva. On pokušava da bude produktivan, društveno aktivan, sklapa i razvrgava prijateljstva, stupa u površne ili korenite ljubavne odnose, uživa u idiličnim trenucima sa partnerkom ili frivolnim „hotovanjima“ preko društvenih mreža, piše, istupa, buni se i povinuje se, tuče se, putuje... Reklo bi se – živi. Dakle, to nije onaj tip „markantnog mangupa“, „lošeg momka“, često zastupljenog u savremenoj regionalnoj književnosti, već kako jedna od partnerki protagoniste u romanu objašnjava – „novi tip pijanca“. „E, drage moje, ne znate vi šta je piće, a kamoli šta je novi tip pijanca, hedoniste i uspešnog intelektualca i umetnika kakvi smo ja, pa i moj dečko – naglašavala je (...) – Večeras nas vidite pijane, a sutra završavamo poslove o kojima ni vi ni vaši roditelji nikada nećete moći da sanjate“ (str. 207, sva podvlačenja – autor). Intelektualac i umetnik koji, između ostalog, čita roman Luja Ferdinanda Selina „Smrt na kredit“, a koji tako simptomatično aludira na egzistenciju onoga koji ga čita, čije se telo, a potom i um lagano razaraju „na rate“, depersonalizovano stručnim medicinskim izrazima vezanih simptoma i farmakološkim vokabularom propratnih terapija.

Sveobuhvatnost unutrašnjeg sveta protagoniste, njegovih međuljudskih odnosa, živopisni opisi senzacija opijenosti, autentični doživljaji mamurluka, iskrene dileme i očajnički pokušaji apstinencije, tegobe izneveravanja bližnjih, muke odolevanja iskušenju mogu nametnuti čitaocu neizostavni prizvuk autobiografskog, zajedno sa književnoumetničkim stvaralaštvom i toponimima kojima se lik kreće u narečenom romanu (Beograd, Španija, Gvadalahara, Crna Gora, sajmovi knjiga itd). No, valja uvek podsetiti na preimućstvo, a ponekad i lukavstvo pisca da stvori svojevrsnu iluziju verodostojnosti, kreira tananu, skoro neosetnu koprenu mimikrije, ne bi li svome delu udahnuo autentičnost. Ne treba smetnuti s uma da je svako umetničko delo izvesni predumišljaj, zamešateljstvo u retorti svoga tvorca, određena rekonstrukcija Života, ali ujedno i rekonstrukcija Sveta, te stoga ovaj roman ne treba čitati SAMO kao autobiografski.

Naime, semantička bujnost pijanstva u ovom književnom ostvarenju oslikava univerzalnu priču o „dobrom slugi, a zlom gospodaru“. Gde se nalazi ta granica kada gospodar postaje sluga? Čak i kada je taj gospodar obrazovan, ostvaren muškarac u punoj snazi. Zašto nam je potrebno piće da bismo bili glasniji, kuražniji, opušteniji, otvoreniji, iskreniji, brbljiviji? Da li alkohol uistinu čini da smo seksualno privlačniji, emocionalno ispunjeniji, društveno prihvatljiviji, profesionalno podobniji, životno ostvareniji? U romanu je prikazana čitava istorija jednog pijanstva – od samog začetka preko pokušaja odvikavanja do ubrizgavanja blokatora, neke vrste instant-rešenja, mat-pozicije. No, kako kaže Dostojevski: „Čovek je podlac – biće koje se na sve navikava“, pa tako i Marojevićev protagonista po cenu smrti podleže iskušenju da okvasi grlo. „Probaću vino u toku dejstva esperala, baš da vidim hoće li šta da mi se dogodi. Prvi gutljaj vranca učinio mi se mnogo obilatiji i kiseliji od onih koje sam pamtio. Koža lica me je zabolela od grimase i žara alkohola, dočim je srce ubrzalo. Ispio sam još gutljaj da proverim hoće li biti smrtonosan. Potrajao je. Nisam otvarao oči./ Grlo je podnelo gutljaj znatno bolje od prvog ali je utrobi i srcu bilo bar dvostruko gore. Ipak, nisam osećao blizinu ni kome ni infarkta, čime se u bukletiću kutije za esperal pretilo uživaocima blokatora koji bi naporedo pili alkohol. Zatresao sam flašicu vranca: uzmeškoljio se bar gutljaj. Čim sam dopio, smučilo mi se. Tek tada sam se prisetio načina da poništim dejstvo blokatora./ Otišao sam u VC Slavice i gurnuo palac i kažiprst u ždrelo. Iscedio sam iz sebe poslednju raspoloživu kap. Lice mi je bilo rumeno i oteklo a oči krvave. Umio sam se, istresao nos, oprao i osušio ruke, izašao iz VC-a i naručio nov vranac.“ (str. 77-78). I u tome je, između ostalog, snaga ovog romana: kao i kod svake opijenosti, nema instant-rešenja; preobražaj i prevazilaženje bilo kakve opijenosti (bilo to žena, slava, novac, uspeh, seks, status, ili pak, alkohol, pa i samo stvaranje) nije nekakva intervencija spolja, nije zamah čarobnim štapićem, nije recept ili magična pilula, već sveprožimajuća spoznaja bića o svojoj unutrašnjosti, svojoj sveukupnosti (bila ona ispunjena ili prazna, i ako je prazna, zbog čega je prazna). I tu ću zastati, ostavljajući čitaocu poziv da se upusti u opojna meandriranja ovog romana.

Na kraju, treba napomenuti i prethodni Marojevićev roman „Tuđine“ koji je objavljen prošle godine, a koji se nadovezuje, na neki način, po mom čitalačkom impulsu, na „Roman o pijanstvima“. Naime, roman „Tuđine“ se bavi takođe tabuiziranim sociološkim i socijalnim fenomenom samoubistva, koje već samo po sebi nosi bremenitu stigmu. U književnoumetničkim delima oba ova motiva nose bogat značenjski kapacitet i mogu iznedriti brojne semantičke proliferacije i simbolične slike. Međutim, u psihološkom smislu, pa i socijalno, ujedinitelj im je ujedno i uzrok – depresija, naročito u kontekstu ovog vremena i prostora koje Marojević obuhvata ovim svojim romanima. Dajući ovakvu nepatvorenu genezu jednog savremenog muškarca u najboljim godinama, intelektualca, Marojević u „Romanu o pijanstvima“ ujedno upućuje i munkovski krik o jednoj svojevrsnoj patologiji Balkana u savremenom društvu i u potpunosti je razgolićuje kao u priči o carevom novom odelu. Iako otkriva i sve rasprostranjeniji fenomen opijanja žena, ovaj roman je u stvari saga o ovdašnjem muškarcu, obrazovanom i u dobi kada bi trebalo da je najiskusniji, najsnažniji i najproduktivniji u svim sferama svog života, a on je onesposobljen, unazađen, ometen, zaveden, osujećen porokom, naizgled stereotipnom bezazlenošću vikend-pijanstava, društvenom konvencionalnošću ili psihološkim stimulansom. Kao da nam povod više i ne treba. Isto tako i u „Tuđinama“: zar ne umiremo polako od stresa užurbanog života i gole egzistencije; zar se ne samoubijamo neumerenošću, ne samo u jelu u piću, već prekomernom pasivnošću ili prekomernom aktivnošću, neopreznom vožnjom, lakonskim stupanjem u seksualne odnose sa ne(dovoljno) poznatim ljudima, bez zaštite, nebrigom o zdravlju, o okolini. Živimo sve više otuđeni jedni od drugih, otupljujemo, živimo bez lepote, bez oplemenjivanja duše, bez aspiracija, bez većih talasanja, bez nenarušavanja rutine... Depresija, čamotinja koja tako ispotiha nagriza najzdraviji deo društva i širi se kao pošast. Nevidljivi neprijatelj koji osujećuje našeg čoveka upravo onda kada bi trebalo da se iskaže kao moćan stvaralac, da dâ najveći doprinos društvu čiji je član, da se ostvari u punoći svojih mogućnosti i htenja. Da li pijemo da bismo zaboravili ili zaboravljamo da bismo pili?

Pa ipak, Marojevićev protagonista sve vreme piše. U svojim najtežim ponorima i najmučnijim trenucima, u svojim tihovanjima i blagoslovenim momentima, kao neki stalak na kom je zakačena infuzija što vraća u život, stoji diskretno Književnost. Isto tako opojna i zanosna kao Porok, i ona je veličanstvena u svojim brojnim manifestacijama, ali za razliku od Poroka, ona nudi mogućnost ostvarenja, istinske lepote i dah životnosti. Nije destruktivna, već, naprotiv, oplemenjujuća, isceliteljska.
 
* * *

Pored sporadičnih osvetljenja u vidu ponekih književnih motiva ili likova, poput raskalašnih i oblapornih gozbi u Rableovom „Gargantui i Pantagruelu“, nesrećnog Marmeladova u „Zločinu i kazni“ ili Stankovićevog sevdalije Mitketa u drami „Koštana“, izgleda da veliki poroci dobijaju svoj roman tek jednom u stoleću: pominjani De Kvinsi na početku 19. veka, potom Džek London sa romanom „Džon Barlikorn“ (kod nas prevođen kao „Kralj Alkohol“) 1913, i sad, Marojevićev „Roman o pijanstvima“. Rekla bih, preko potreban.

Autor: Dragana Bošković
Izvor: „Polja“


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
pobednici nagradnog foto konkursa lagune čitamkodkuće laguna knjige Pobednici nagradnog foto-konkursa Lagune #ČitamKodKuće
07.04.2020.
Laguna zahvaljuje mnogobrojnim učesnicima foto-konkursa #ČitamKodKuće na društvenim mrežama Instagram i Fejsbuk. Dobili smo mnogo fotografija i odabrali sto pobedničkih. Nije nam bilo lako, jer ste sv...
više
8 sjajnih pitanja čak palahnjuk laguna knjige 8 sjajnih pitanja: Čak Palahnjuk
07.04.2020.
Čak Palahnjuk je majstor mračnih i uvrnutih priča. „Borilački klub“ je adaptiran u kultni film koji je režirao Dejvid Finčer, a tu su i romani „Zagrcnut“, „Lullaby“, „Nevidljiva čudovišta“ i „Diary“. ...
više
prikaz romana džona kenedija tula zavera budala kroz gorki grohot laguna knjige Prikaz romana Džona Kenedija Tula „Zavera budala“ – Kroz gorki grohot
07.04.2020.
Ignacije Rajli je u potpunosti neprilagođen i neshvaćen mladić, počev od fizičkog izgleda masivne, brkate i apartno odevene figure, preko njegovog obračuna sa sadašnjošću posredstvom pisanja romana pr...
više
ako ste propustili sabatovo pozorište  laguna knjige Ako ste propustili: „Sabatovo pozorište“
07.04.2020.
Kada su ga tokom intervjua pitali o njegovom odnosu sa likom Nejtana Zakermana, takođe romanopisca, Filip Rot je odgovorio da je to stvar lažnog predstavljanja: „Stvaranje lažne biografije, lažne isto...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.