Alef je prvo slovo hebrejske azbuke a u kabali, ezoteričnoj grani judaizma, povezan je sa poreklom univerzuma, prvim brojem koji sadrži sve ostale. U istoimenoj kratkoj priči Horhea Luisa Borhesa, alef je predstavljen kao tačka koja sadrži sve. Baš sve. Tačka u kojoj ćete se, ako uspete da prodrete ili vidite kroz nju, povezati sa strujom sveopšteg znanja u univerzumu, sa Dušom sveta, gde vidite i čujete svakoga i sve odjednom, mesto gde jednostavno znate. Uvek sam znao da tu tačku možete da nađete, na primer ako zurite u nečije oči. Tada zaboravite da dišete, i odlutate daleko, bukvalno koristeći oči kao kapiju za tuđu dušu.
Interesantno je da sam isti proces našao u najnovijoj knjizi Paula Koelja nazvanoj „Alef“. Ona pruža zapanjujuće otvoren pogled u njegovu dušu! Njeno čitanje je kao da ponirete u piščeve oči i upoznajete ga bolje. Naravno, to je roman i očigledno su neka mesta „ispeglana“, ali ipak ono što izbija iz nje i što predstavlja osnovnu nit knjige jeste iskren susret sa osobom koja, iako naizgled ima sve, ipak oseća da nešto nije u redu i odlazi na dug, dvomesečni put u nameri da ispita svoje unutrašnje biće.
Kako to može biti slučaj sa nekim ko je ušao u istoriju književnosti, prodavši preko 140 miliona knjiga i ko je često nazivan najuticajnijim živim piscem? Kako neko ko je uspeo više nego većina drugih, kome su sve osnovne potrebe zadovoljene, ipak može osećati da nešto nije u redu?
Rani život Paula Koelja nije bio lak i on nije oduvek bio uspešan, pogotovo ne finansijski. Kada je postao pisac, njegova prva knjiga se nije dobro prodavala i tek kasnije, između ostalog i zahvaljujući upornosti njegovog agenta Monike, sa „Alhemičarem“ je doživeo iznenadan, svetski uspeh, kada su za relativno kratko vreme veliki novac i privilegije koje dolaze sa međunarodnom slavom, postali dostupni.
Ljudi ga prepoznaju gde god da putuje, zarađuje ozbiljan novac, sa hostela je prešao na najluksuznije hotele, sa jurnjave za taksijem na to da po njega dolaze šoferi, sa ekonomske klase u avionu do svog privatnog mlaznjaka. Ima sve igračke koje novac može kupiti ali ponekad nije lako kada vam dobro ide. I nisam sarkastičan kada to kažem. Uzbudljivo je neko vreme i daje jak osećaj sigurnosti. Ali jednom kada imate sve i za to platite, to postane samo još jedna stvar i za nemirnu dušu, koja nikada nije zadovoljna i stalno želi nešto više i kojoj je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu, to može stvoriti osećaj dosade. Na površini ste naizgled zauzeti i aktivni, ali se u dubini duše nalazite u frustrirajućoj rutini koja vas izjeda. Sa takvom vrstom frustracije zatičemo Koelja na početku „Alefa“, dok razgovara sa svojim učiteljem spiritualne tradicije, čiji je sledbenik poslednjih 30 godina. Naslov prvog poglavlja savršeno odgovara njegovom sadržaju i tek na kraju knjige razumete da je ceo roman upravo o tom određenom problemu. Prvo poglavlje se zove „Kralj svog kraljevstva“ i kao što J. ‒ Koeljov učitelj ‒ objašnjava, upravo je svoje kraljevstvo Paulo izgubio i zato se oseća frustrirano.
Zamislite, vi ste kralj! Ostvarili ste se i imate sve o čemu ste sanjali, što ste želeli ili što vam je trebalo. I onda primetite da uprkos svemu što imate i svemu što ste naučili tokom mnogo godina i uz toliko borbe, realnost fizičkog sveta dovodi vas do frustracije, češće nego što ste spremni da to prihvatite. Nijedan od magijskih rituala koji upražnjavate ne pomaže, i više ste nezadovoljni nego zadovoljni.
To nezadovoljstvo je isto za sve. Nije važno da li ste bogati ili siromašni, izrazito uspešni ili ste još učenik. To nezadovoljstvo dolazi duboko iznutra i postoji samo jedan način da se radi na njemu: vratiti se na svoj put, sa koga smo skrenuli jednom kada nas je preuzela rutina. I upravo na to J. navodi Koelja. Od tog trenutka roman je o njegovim ličnim iskustvima i susretima tokom putovanja, koje se odvija u stvarnom svetu, gde pisac posećuje nekoliko zemalja pre nego što se ukrca u voz transsibirske železnice. On sreće sopstvene reinkarnacije i ponovo stupa u kontakt sa ženom koju je voleo i izneverio stotinama godina pre. I baš kao što mu je učitelj na početku knjige rekao, ta rekonekcija jeste ključ za njegovo buđenje i iskupljenje.
Na Paula Koelja bi verovatno moglo da se gleda kao na spiritualno integrisanog kralja, svesnog na svim nivoima, koji je nadvladao sopstvene nesavršenosti tokom svog putovanja. Čarobno je i ohrabrujuće što se kao i bilo ko drugi bori sa frustracijama i nezadovoljstvom, strahom i unutrašnjim konfliktom, i na kraju ga i rešava. I to je po mom mišljenju ključno: da biste povratili svoje kraljevstvo, morate da se pokrenete!
Neka od iskustava mogu biti pomalo „specifična“ i nisu za svakoga. Pre neki dan sam čuo da se magične stvari mogu desiti samo onima koji veruju u magiju. Ali Koeljov „Alef“ je definitivno divna priča, inspirativna na mističan i čaroban način. Ako niste ranije čitali Koelja onda predlažem da neposredno pre ili odmah posle ove knjige, pročitate „Alhemičara“.
Autor: Henri Friman
Izvor: huffingtonpost.com