VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Strašno nadute žene-kitovi

23.11.2016.
Ležim maltene nepomično. Ne sećam se da mi je ikada bilo lošije. Nijedan mamurluk nije bio ovoliko težak. Čak i da jeste, barem sam znala da će proći. Ovo, međutim, nikad ne prolazi. Želudac kao da želi da iskoči iz moje utrobe. Creva mi se meškolje, cela utroba se nadima. Svakog trenutka mogu da povratim. Sve što unesem u sebe maltene istog časa želi da mi izleti napolje. Bilo da je reč o par gutljaja vode, sendviču sa kajmakom i šunkom ili bezukusnom dvopeku. Osećam se tromo, teško i natečeno. A kraj se ne nazire. Pomalo se bojim da ću umreti. Ili, još gore, da ću u ovom stanju provesti ostatak života. Misli su mi takođe mračne. Svaka od njih samo pogoršava moje bedno fizičko stanje. Pokušavam da olakšanje pronađem u spavanju, ali kad usnim, sanjam uvek neke košmare. Budim se oblivena znojem, umorna i još više naduta. U glavi mi je mutno. Ubacujem u svoje intimno mesto lek koji mi je prepisao doktor i još uvek ne osećam nikakvo poboljšanje. Ne mogu da ga progutam, pošto sam ubeđena da bih ga odmah povratila. Trebalo bi da budem srećna zbog svega, umesto toga veoma sam zabrinuta i stalno mi se plače. Prosto ne mogu da pobegnem od osećanja da sam opet sama sebe uhvatila u klopku, mada mi se činilo da je sa njim sve vredno truda i rizika. Više nisam sigurna u to, mada se on prema meni ponaša veoma saosećajno i predusretljivo. Ipak, bojim se da se samo pretvara i da mu zapravo uopšte nije stalo do mene. On ne može da shvati, da zaista razume kroz šta ja prolazim, iako je i sam kriv što je do ovoga došlo. Ne verujem mu ni kad mi kaže da smo zajedno u svemu. Kako zajedno, kad samo ja patim? Nijedan muškarac nikad neće moći da razume kroz šta mi žene prolazimo. Ne može da shvati naše emocionalne i fizičke patnje koje nam prouzrokuje uvek on – muškarac. Kakva crna ljubav! Nemoj, molim te, da me više vređaš tim izjavama ljubavi. Moraš da shvatiš da mi, žene, fizički patimo u ime tog pojma, koji zapravo ne znači ništa. Ljubav je prevara izmišljena da bi se manipulisalo ženama. Prodaju nam je putem romantičnih filmova i ljubavnih romana. U stvarnosti, muška ljubav je koncentracioni logor, u kojem nas teraju na naporan rad, zadovoljavaju svoje nagone nad nama i srećne smo ako žive, jednog dana, isceđene i oronule, izađemo iz njega. Nijedan muškarac, ma koliko bio dobronameran i pun razumevanja, ne može iz sebe da istisne tog nacistu koji čuči u njemu. Kad tad, taj nacista će izaći na površinu i krenuti u svoj perverzni sadistički pir. Ovaj moj još uvek balansira, bori se sa tim nacistom u sebi, ali vidim, jasno raspoznajem, da mu je sve teže. Zato se toliko i truje tim duvanom. Samo pobegne u neki skriveni kutak, iz kojeg mogu da osetim kako dopire taj smrdljivi otrov koji usisava u sebe kao usisivač. Tada mi je muka od njega. Vidim ga kao neku smrdljivu cigaretu, kao opušak koji će iskrivljen i bolestan ostati da bazdi u piksli danima, mesecima, zauvek. Tim dimom on pokušava da smiri onog nacistu. A ta borba strašno zaudara i ja znam konačni rezultat. Ne može se pobediti nacista koji je genetski integrisan u biće svakog muškarca. Čak i onih koji su gej.

Nacisti su dobri za poneko neobavezno druženje, ponekih noći, tako se čak i može njima manipulisati. Čim ih pustiš da ti duže vreme ruju po utrobi, otruju ti i mozak, pa onda pokušavaju da te omalovaže i devastiraju na sve načine, uglavnom se koristeći onim što najbolje znaju - licemerstvom i niskim udarcima. Zbog toga se osećaš bedno, često čak i prljavo. Kao da su u stanju, iako tvoj razum u to nikad neće poverovati, da te ubede da si samo još jedna drolja, rođena da udovoljava njima i stidi se same sebe. Ljubav! Opet o ljubavi, ha? Ljubav je samo zbir omalovažavanja upakovanih u šarenu kutiju u obliku srca sa crvenom mašnicom. Ljubav je kao krvnički udarac buketom crvenih ruža preko lica žene.

Menjam kanale na televiziru, onako iz ležećeg položaja, kao neki nasukani kit, i sve što mogu da vidim jesu žene koje pate kao i ja, na razne načine. Cela planeta prepuna je žena koje pate. Pate zbog muškaraca.

Jesam, mislila sam da je on drugačiji, verovatno i on sam veruje u to pošto sam se silno potrudila da ga u tome podržim, ali onda osetim taj odvratni miris dima kako se širi iz zidova koji su ga upili zauvek, pa mi je opet muka. Moje bazno telo je sada potpuno kiselo. Verovatno zato ni nemam želju da pojedem kiseli krastvac, iako bi, prema savetima sa raznoraznih sajtova namenjenih ženama u mom stanju, trebalo da se ožderavam od njih.

Osećam miris njegove kolonjske vode u vazduhu. Pomalo mi nedostaje. Ima dana i trenutaka kada mi je lako da poverujem da sam ga odabrala zato što zaista jeste drugačiji. Tada sve dobije neki smisao i moje oči gledaju na život šareno. Volim njegov osmeh, njegove šale, njegove nežne dodire... Volim što je ponekad mudar i što se razume u stvari koje pružaju drugačiji, zabavniji pogled na život. Ali, taj nacista u njemu stalno preti da se pojavi, da mu zamrači um i navuče onu odvratnu, hladnu masku na lice. Verujem da ni njemu nije lako da živi sa tim nacistom u sebi, ali da je dovoljno jak i da mu je stvarno stalo do mene, do nas, uspeo bi da ga pobedi. Ne bi bio tolika kukavica, zar ne? Ne bi dopustio da samo ja patim i da se osećam ovako bespomoćno. Ne bi me onako beskrupolozno i bedno optuživao za stvari koje sam mu ispričala verujući da mogu imati poverenja u njega i da će me razumeti. Zbog toga nikad neću moći da mu verujem. Nikad mu neću poverovati da neće otrčati za prvom zadnjicom koja mu se nađe pred nosom da bi zadovoljio svoje nagone, jednostavne muške nagone, one praiskonske. Zato me sve ovo još više boli. Zato sam mu i rekla one stvari koje su ga povredile. Da nisu istina, nikad ga ne bi ni povredile. Pa, zar nije tako?

Uf, opet taj bol u stomaku. Ne, nema šanse da ja ovo izdržim. Ovu okupaciju moga tela. Telo žene je uvek pod opsadom. Jeste li svesni toga? Opsedaju ga muški pogledi. Čim izađeš na ulicu ili među ljude, muški pogledi te skeniraju i odmeravaju. Gotovo mogu da osetim kako mljackaju posmatrajući moju prćastu zadnjicu, moje grudi u puš-ap grudnjaku, moje noge koje su, mada oni to ne znaju, prilično otečene od nakupljene tečnosti, moju kosu koju neprestanim farbanjem krijem od belila i pokušavam da je učinim bujnijom raznim skupim preparatima, moj struk koji teško odoleva naslagama proizvedenim tajnim noćnim gozbama... Oni sve to vide drugačije. Vide me kao neku poluživu plastificiranu lutku iz onih pornića koje neprestano gledaju. Muškarci bi prosto da se zariju u mene, najpre svojim prljavim mislima, a onda i svojim harpunom. Žele da vide kako se kao probodena riba panično koprcam bez šansi da se iščupam i ponovo slobodna zaplivam. Njemu ove moje teorije deluju previše radikalno. Često mi kaže da sam ženski šovinista. Ali, on ne oseća ono što ja osećam celoga života. Njegove muke, problemi sa kojima se suočavao, ipak su samo muške; teške na potpuno drugačiji način. On nikad nije osetio šta znači biti zarobljen u svetu koji se stalno trudio da dovede do toga da žene budu nalik mesu, onom koje ima svoju cenu i koje se može služiti i kao džank-fud i kao delikates, ali uvek je samo predmet konzumacije, zadovoljenja nečije potrebe ili apetita, ništa više od toga. S godinama, muškarci postaju samo još oholiji gurmani, koji više ni ne biraju način da dođu do željene doze preko potrebnog im ženskog mesa. Ako ne mogu da ga kupe, onda ga otimaju i siluju. Ako su previše slabi da bi silovali, onda ubijaju ono što ne mogu imati.

Znam, kad bih mu ovo rekla, otpuhnuo bi u stilu: „Ne mogu ovo više da slušam, toliko si mračna i puna nepodnošljive mržnje“ i otišao tamo u svoj ćošak da nabije onaj kancerogeni štapić u usta i puhće dimove, ali kad bi malo bolje razmislio, kad bi samo pokušao da razazna o čemu mu pričam i na trenutak olabavio svoj ego, znao bi da sam u pravu. I da to moje „biti u pravu“ nije stvar sujete, niti dokaz invazivne inteligencije, već potreba da se stvari sagledaju na realan način. Ništa više. Ništa manje. Uostalom, sve što mu pričam, govorim mu na osnovu ličnog iskustva, na osnovu onoga što sam osetila na svojoj koži, dok on o tim temama može da razmišlja samo kroz ono što je pročitao ili načuo, dakle, iz druge, nekad i iz desne ruke.

Da bi razumeo ženu, dragi moj, moraš da budeš žena. Dobronamerni muškarac ne može da se pouzda u ono što žene pišu i govore o sebi, jer žene često lažu. Ne lažu zbog toga što su zle, već zato što su na to prinuđene. Kad žena muškarcu predoči istinu, on s njom ne može da izađe na kraj. Muškarac se naljuti i kad žena tokom seksa sa njim ne može da svaki put dostigne vrhunac, a kad bi saznao šta stvarno misli o njemu kao ljubavniku ili ga, ne daj bože, uporedi s nekim bivšim ljubavnicima, to bi bila katastrofa. Mnogi muškarci misle da im žene čine štetu, a nisu ni svesni da najveći problem imaju sa svojim egom. Čini mi se da te stvari oni stalno mešaju. Ne razumeju da je žena osoba, ljudsko biće, a ne nadogradnja njihovog ega.

E, tu, ni ovaj moj muškarac, onaj kojeg sam sama, u mnoštvu drugih muškaraca, izabrala. S početka, naš odnos u krevetu nije bio sjajan. Oboje smo bili svesni toga. Međutim, njega je više brinulo to što ja ne mogu da doživim orgazam nego što je njemu prečesto mlitav. I znam da je od početka krivio mene. Ja sam, po njemu, bila previše pasivna, previše nezainteresovana, previše hladna, previše odsutna, nedovoljno zagrejana... Prosto, bila sam žena. Šta tu ima toliko komplikovano? Samo raširiš noge, on se ugnezdi, i eto erupcije uživanja. Znam da je tako mislio, iako to nikad nije hteo da otvoreno prizna. Držao mi je lekcije o prirodi ženskog orgazma. O nedostatku emocija. Ja sam ćutala. Čak sam pomalo i verovala da imam neki problem i da sam ga zaista zakinula. Međutim, trebalo je da mu odmah kažem istinu, da je jedini toliko mlohav sa kojim sam bila. Da mi je stvarno stalo do njega, da mi se fizički jako dopada, ali da me ne pogađa na pravi način. Šta bih time dobila? Verovatno bi me ostavio. Sujeta mu ne bi dozvolila ni da pokuša da se potrudi, da dopusti da stvari dođu na svoje mesto prirodnim putem. Sigurno je pomišljao da mu je lakše da pronađe neku koja bi učinila da se u krevetu oseća kao tigar, nego da se bakće sa mnom. Čak sam bila ubeđena da će to i uraditi. Iz nekog razloga nije. Vratio se i potrudio. Moram vam priznati da je to bilo čudno za jednog muškarca. Vratio se promenjen, mnogo nežniji, pomalo čak i ženstven u milovanjima, toliko da sam se osećala kao da doživljavam lezbijsko iskustvo, ali sa penetracijom.

Hm, dobro si izabrala ovoga, rekla sam sebi. Ume da iznenadi. Verovatno i samog sebe. I to je nešto za početak.

Posledica toga je moje sadašnje stanje, koje se može smatrati iznenađenjem, ali prilično neprijatnim. Boli me i brinem se. Ne mogu nijednog trenutka da se opustim. Da li će me ostaviti da se sama borim sa ovim balastom i pridružiti se svojim kolegama nacistima ili će me opet iznenaditi? Šta, uopšte, mogu da očekujem od jednog tako nestabilnog bića... Muškarca?

„Volim te“, rekao mi je sladunjavo pre nego što je otišao na posao i pritom me nežno poljubio. Ostavio je za sobom svoj miris, mešavinu kolonjske vode i duvana. Sigurno će pušiti na miru, bez mojih prekornih zaskakanja. Sva sreća da je rođen kao muškarac, da je žensko, taj ne bi vadio iz usta... Znate već šta.

Meni nije ni do čega. Sekret kao da mi se pretvorio u sonu kiselinu, koliko me dole peče. Sva sreća pa on ne navaljuje da imamo seks. Pomalo ga i razumem. Teško da među onim njegovim pornićima može da se nađe kategorija „strasno nadute žene-kitovi“. Ali neću da vas lažem: meni bivstvovanje u toj „kategoriji“ pruža odmor. Umorna sam od svega, pa i od toga što neki zovu nasladom. Kakva naslada, to je još jedno mučenje, pogotvo kad si poput mene toliko umorna od svega. Moja jedina naslada je san. Zato ću iskoristiti ovaj mir i malo dremnuti. Mmmm... Samo još da uspem da se namestim tako da mi ne bude muka.  
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
strašno nadute žene kitovi laguna knjige Strašno nadute žene-kitovi
23.11.2016.
Ležim maltene nepomično. Ne sećam se da mi je ikada bilo lošije. Nijedan mamurluk nije bio ovoliko težak. Čak i da jeste, barem sam znala da će proći. Ovo, međutim, nikad ne prolazi. Želudac...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.