Ko je bio uzor za likove kao što su Robinzon Kruso ili Dorijan Grej?

Često se kaže da pisci pišu ono što znaju, tako da nas ne sme iznenaditi što su mnogi od najpoznatijih likova u istoriji književnosti zasnovani na stvarnim ljudima. Bilo da traže nadahnuće u bračnom drugu, prijateljima i porodici, ili nakon višedecenijskog rada ubace sebe u tekst, autori izvlače skoro svaku reč i rečenicu iz nekog elementa stvarnog života, a najčešće su taj element ljudi. Mnogi likovi, recimo Din Morijarti u romanu „Na putu“ Džeka Keruaka (koji je zasnovan na bitniku iz stvarnog života, Nilu Kesidiju), padaju nam na pamet kao očigledni primeri, ali ova lista je posvećena stvarnim ljudima o kojima se ne govori često, a zavređuju podjednaku pažnju kao i fiktivni likovi nastali po njima.

Prospero („Bura“, 1611) Vilijam Šekspir

„Bura“, koja se smatra Šekspirovom poslednjom dramom, predstavlja umetnikov oproštaj od pozorišta. Prospero je veliki čarobnjak koji živi na ostrvu i svojim moćima kontroliše Kalibana, biće koje liči na kornjaču, i živahnog dobrog duha, Arijela. Prosperova magija je u njegovim knjigama i on odlučuje kada će nastupiti bura i koga će ona doneti. Prilično podseća na dramskog pisca, zar ne? Prospero piše scenario i pita se, kao što bi se pitao i Šekspir, kakva će biti budućnost bez njega i njegovih moći. Uz brojne aluzije na „Gloub“ (svet, ali i naziv Šekspirovog pozorišta), nemoguće je ne primetiti sličnost između Prospera i njegovog velikog tvorca. Šekspirolog Stiven Grinblet kaže da se u ovoj drami pominju sva „pitanja koja su proganjala Šekspirovu maštu tokom njegove karijere“. Ubacivši sebe u svoju poslednju dramu, Šekspir je podsetio svet na besmrtnost svoje pojave.

Robinzon Kruso („Robinzon Kruso“, 1719) / Aleksandar Selkirk

Pravi Robinzon Kruso, čije je memoare Danijel Defo adaptirao u svom romanu, bio je originalno „loše seme“ moderne uže porodice. Kada ga je brat naterao da pije morsku vodu, Selkirk se potukao sa njim, nakon čega je pozvan pred Crkveni odbor u Škotskoj da objasni svoje ponašanje. Plašeći se da neće dobiti pomilovanje, Selkirk je pobegao na more i borio se kao gusar protiv Španaca. Kao briljantan moreplovac, Selkirk je na kraju dobio čin pomorskog oficira. Međutim, kapetan njegovog broda bio je tiranin, i nakon mnogo neizvesnih sukoba sa Špancima, Selkirk je strahovao da će brod potonuti i odlučio je da ode, zahtevajući da ga ostave na najbližem kopnu. Na Selkirkovu nesreću (ali na Defoovu sreću), najbliže kopno bilo je pusto ostrvo na 400 milja od čileanske obale, a danas poznato kao Ostrvo Robinzona Krusoa. Selkirk je spasen nakon četiri godine i četiri meseca preživljavanja samo sa jednom musketom, Biblijom, nekoliko odevnih predmeta i nešto duvana. Ispostavilo se da je bio u pravu kada je pobegao sa svog problematičnog broda; brod je potonuo nedugo nakon što ga je napustio, a samo jedan čovek je preživeo. Selkirk se obogatio kao gusar pre nego što se konačno vratio kući u Englesku, odeven u svilu i kadifu, ali nikada se nije navikao na kopno i čeznuo je za otvorenim morem. Objavio je memoare o svojim pustolovinama, ali je poginuo tokom jednog gusarskog pohoda, pre nego što je dobio priliku da pročita Defoovu adaptaciju svoje manje poznate knjige.

Dorijan Grej („Slika Dorijana Greja“, 1890) / Džon Grej

Džon Grej, pripadnik veselog književnog društva Oskara Vajlda, bio je simpatični, mladoliki pesnik koji je mogao da prođe kao petnaestogodišnjak sa svojih 25 godina. U „Slici Dorijana Greja“, Vajld opisuje mladića kao „mladog Adonisa“, a sudeći po crno-beloj fotografiji Džona Greja, reklo bi se da nije mnogo omanuo. Vajld je upoznao Greja u domu jednog prijatelja umetnika i neko vreme je sa njime imao jednu od svojih brojnih romantičnih arefa. Sličnosti između lika Greja i pesnika Greja su zapanjujuće. Kao i Dorijana, Džona Greja je iskvario život u gradu, a ime književnog lika dolazi od antičkog grčkog plemena, Dorci, koji su bili čuveni po negovanju kulta ljubavi između muškaraca. Nakon objavljivanja „Slike Dorijana Greja“, ljudi su prozvali Džona Greja Dorijan, zbog čega mu je bilo toliko neprijatno da je čak tužio jednu londonsku publikaciju za klevetu zbog pravljenja ovakvih asocijacija. Sudbina ovog junaka iz stvarnog života bila je dramatičnija nego što je Vajld ikada mogao da opiše u romanu: Džon Grej se preselio u Rim i upisao bogosloviju.

Dil Haris („Ubiti pticu rugalicu“, 1960) / Truman Kapote i Idabel Tompkins („Drugi glasovi, druge odaje“, 1948) / Harper Li

„Ja sam Čarls Bejker Haris. Umem da čitam. Mogu da pročitam sve što mi date“. Uvod Dila Harisa u romanu „Ubiti pticu rugalicu“ veran je liku iz stvarnosti na osnovu kojeg je nastao, Trumanu Kapoteu, koji je sam naučio da čita kada mu je bilo samo pet godina. Kapote, koji je bio sused Harper Li u Monrovilu u Alabami i njen najbolji drug iz detinjstva, prvo je ubacio Lijevu u svoja dva romana, pre nego što je postao inspiracija za Dila Harisa, Skautinog starmalog, premudrog-za-svoje-godine najboljeg druga i komšiju. Kapoteov najpoznatiji lik po uzoru na Lijevu bila je Idabel Tompkins u romanu „Drugi glasovi, druge odaje“. Možemo samo da pretpostavimo da je muškarača Li bila dostojna Idabelinog urnebesnog dijaloga: „Sine“, reče ona, i pljunu između prstiju, „to što imaš u pantalonama nije mi ništa novo, niti me zanima: Ma, igram se samo sa dečacima još od prvog razreda. Nikad ni ne pomislim da sam devojčica; imaj to na umu ako ćeš da budemo prijatelji“.

Geri Lambert („Korekcije“, 2001) / Bob Frenzen

Pre nego što su Frenzenove „Korekcije“ objavljene, autor je pozvao svog brata, Boba, da ga na vreme upozori: „Možda ćeš zamrzeti knjigu“, rekao je. „Možda ćeš mrzeti i mene“. Bob Frenzen je, sa bezuslovnom ljubavlju starijeg brata, odgovorio: „Takva opcija ne postoji“. Bilo koji razuman pisac bi ga upozorio; Geri Lambert, čiji je lik zasnovan na bratu Džonatana Frenzena, jedini je lik u knjizi koji nikada ništa ne nauči. Želja za novcem mu je pomutila razum, neosetljiv je, ima svu aroganciju najstarijeg člana porodice i ne pokazuje mnogo razumevanja za druge.

Autor: Džini Ris
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Borivoje Dožudić