Književnik i prevodilac Goran Skrobonja o prvom romanu Kventina Tarantina „Bilo jednom u Holivudu“

„Naravno da sam gledao film, a ne bi bilo loše da ga pogledaju i oni koji čitaju knjigu“, u razgovoru kaže književnik i prevodilac Goran Skrobonja, kome je poveren prevod bestselera „Bilo jednom u Holivudu“ Kventina Tarantina u izdanju Lagune.

Dodaje da se on sâm nakon prevoda ponovo vratio filmu i odgledao ga, da se Tarantino pokazao majstorom i u pripovedanju, da se iz ovog štiva dâ saznati mnogo više o glavnim junacima filma čiji su karakteri ovde mnogo detaljnije psihološki iznijansirani i da će Tarantino verovatno napraviti nastavak ove priče.

„Bio sam oduševljen knjigom. Baš mi je prijalo da je prevedem i prosto bih poželeo da za svaki Tarantinov film postoji takva knjiga, a koliko vidim, najavio je novi roman, koji se nastavlja na ovu priču gde će Rik Dalton ponovo biti glavni junak.“

Kakvi su Vaši utisci o prvom Tarantinovom romanu, ko su glavni junaci u ovoj pripovesti, koje holivudske zvezde su ključne za priču?

I film i knjiga nose naslov „Bilo jednom u Holivudu“, što upućuje na neku vrstu bajke, a mi, naravno, znamo da je to završni deo filma i način koji je Tarantino upotrebio i u svom ostvarenju „Inglorious Bastards“, dakle, izvrnuo je stvarnost. On je i u knjizi i u filmu pratio paralelno fiktivne i stvarne likove koji su protagonisti Holivuda iz 1969. godine, prevashodno Romana Polanskog i Šeron Tejt, ali i celu tu ekipu oko Stiva Mekvina, Mamas and Papas i drugih učesnika selebriti scene iz Los Anđelesa s kraja šezdesetih. Što se tiče fiktivnih likova, tu su dvojica glavnih protagonista, likovi koje tumače Leonardo Dikaprio i Bred Pit, odnosno Rik Dalton i Klif But. Rik Dalton je zvezda čiji sjaj tamni, čovek koji je imao svoju TV seriju u neke četiri sezone, a onda je počelo da jenjava interesovanje za tom serijom i on je prihvatao uloge nedeljnih negativaca u tuđim serijama. Osećalo se da je na prekretnici koja vodi naniže. Ali se onda pojavljuje agent koga tumači Al Paćino, koji mu nudi kao ruku spasa ulogu u Evropi u špageti vesternima. Naravno, tu je i Bred Pit, koji zaista briljira u svojoj ulozi. Njegov lik je tek posebno intrigantan…

Lična prekretnica Dikaprija, to jest Rika Daltona, kontekstualizuje raskršće na kome se tada našao Holivud. Na koji način se tada promenila filmska industrija?

U to vreme kada je jenjavao interes za ključne žanrove u Holivudu, za vestern i za ratne filmove, u Evropi su krenuli da američke i vestern filmove rekonstruišu i dekonstruišu, a da koriste njihove zvezde i poluzvezde. Znamo na primeru Klinta Istvuda i Serđa Leona kako se to završilo. I ova priča o Riku Daltonu je praktično priča o kako on pronalazi sebi nov život.

U čemu se razlikuje knjiga od filma?

Nije posredi klasična novelizacija, pa da pratimo radnju u knjizi, od prvog do poslednjeg kadra, kao u filmu. Naprotiv, knjiga je koncentrisana na jedan deo filma i uopšte ne postoji razrešenje sa Čarlijem Mensonom i sa njegovom familijom, sa tim sukobom na kraju, već se knjiga završava time na koji način se Rik Dalton priprema za ulogu u novoj vestern seriji kao ubedljiva vrsta negativca zajedno sa onom devojčicom i tu se knjiga strahovito efektno preseca, a pre toga imamo sve što se u filmu inače razvija, ali i priče o samim likovima koji su mnogo profilisaniji, mnogo dublji i detaljniji nego što u filmu možemo da vidimo.

Da li Vas je nešto iznenadilo, jeste li nešto novo saznali dok ste prevodili? Kako se Čarli Menson iz te hipi kulture transformisao, postao nasilan? Možda se to ne bi desilo da je postao rok zvezda.

Upravo to me je iznenadilo. Nisam znao za taj podatak. Čarli Menson je imao izvesnog muzičkog talenta, čak su jednu od njegovih pesama snimili Beach Boys jer se družio sa Denisom Vilsonom, međutim nisu ga naveli zbog razmirica koje su imali s njim. Menson je stalno proganjao muzičkog producenta koji je živeo u kući koju su posle zakupili Roman Polanski i Šeron Tejt i zbog toga se on tu vrzmao. Međutim, Tarantino tvrdi da bi Čarli Menson, da mu je samo ponuđen ugovor za snimanje ploče, vrlo rado šutnuo sve te hipike i tu kvazifilozofiju i pokušao da bude rok zvezda. Izgleda da mu je to samo nedostajalo da ne dođe do onog strašnog ubistva.

Opisuje li se u knjizi Mensonovo vrbovanje ljudi?

Da, i to je vrlo interesantno. Prevashodno je vrbovao mlade devojke i ona scena na filmskom ranču kada Klif But odlazi da poseti njegovog vlasnika, glumi ga Brus Dern, mi mislimo da su ga hipici ubili… Međutim, đavola, on je živ, dogovorio se sa njima, oni njega opslužuju, ali ta scena jeste prelomna… Kao neka vrsta razdelnice između generacija. Klif But, odnosno Bred Pit, pripada tom nekom starom svetu Holivuda, a to hipi pleme, odnosno komuna, koja je zaposela ranč, koji je simbol starih serija koje su tu snimane, oni su nagoveštaj nečeg novog, nečeg možda opasnog…



Koji su Vam najdraži momenti iz knjige?

Povremeno, ona je, zaista, urnebesna. To su oni tipični tarantinovski dijalozi, one njegove tirade koje obožavamo. Pada mi na pamet scena iz „Reservoir dogs“ kada Tarantino elaborira zbog čega Madona peva „Like a Virgin“ ili jedna od priča iz „Pulp Fiction“ kada Semjuel L. Džekson i Travolta komentarišu da li je masaža stopala intiman čin ili nije. U knjizi ima jedan takav deo, koji je baš urnebesan. Klif But, lik koga tumači Bred Pit, učestvovao je u Drugom svetskom ratu i neko vreme boravio u Parizu, gde se sprijateljio s jednim makroom. Na nekoliko stranica u knjizi je razgovor s tim makroom u kome mu on objašnjava zbog čega je taj poziv toliko težak i iscrpljujući. Taj deo knjige baš razgaljuje. Tarantino je majstor… Uopšte cela ta priča oko Klifovog lika i onoga što smo videli sa učešćem Brusa Lija u tom filmu, kao i tri situacije u kojima je Klif But prošao nekažnjeno za ubistvo. Svaka priča je za sebe izvanredna, a u knjizi je još posebno dragocena priča koju mi praktično ne vidimo u filmu. To je priča iz te serije „Lenser“ u kojoj bi Dikaprio trebalo da glumi brkatog i zapuštenog negativca. Ta priča je sama po sebi izvanredna.

Knjiga se preporučuje keč frazom „Trebalo je biti tamo…“, zašto? Šta biste Vi rekli zašto je ova knjiga vredna?

Ta fraza na koricama knjige u Americi postoji u tom smislu da bismo mogli da poverujemo šta se sve dešavalo tamo. Ova knjiga je svojevrsno ljubavno pismo Tarantina Holivudu, a svi znamo koliki je on znalac američkih i drugih filmova. On ovde sa izuzetno mnogo nostalgije i naklonosti govori o filmovima i TV serijama iz šezdeestih godina, koje su manje-više formirale Holivud kakav je danas uz intervencije filmova koji su dolazili iz Skandinavije, Japana i Italije.

Šta je bilo najteže s prevodilačke strane?

Postojanje mase podataka o serijama i filmovima koji se sasvim sigurno nisu prikazivali u staroj Jugoslaviji. Bilo je povuci-potegni pogotovo za one naslove koji su prikazivani. Ne postoji nikakav jedinstveni leksikon ili enciklopedija ili neka druga baza podataka gde biste mogli da potražite originalni naslov nekog filma ili serije, pa da vidite kako je glasio distributerski. Primer za to je upravo taj ključni film koji se pojavljuje u „Bilo jednom u Holivudu“, onaj u kome Šeron Tejt glumi sa Dinom Martinom i odlazi da ga gleda u bioskopu, sećate se te scene… Mučio sam se da pronađem pod kojim nazivom se taj film davao kod nas, da li se uopšte davao… A onda, zahvaljujući prijateljima na Fejsbuku, došao sam do toga da je naslov „Mat Helm izravnava račune“. To je film iz serijala koji je neka vrsta parodije na Džejmsa Bonda, zbog čega je Šon Koneri svojevremeno bio besan jer je Din Martin zbog tih četiri ili pet filmova koje je snimio dobio deset puta veći honorar nego što je Koneri dobio za svoje filmove. U svakom slučaju, distributer u SFRJ je bio „Vesna film Ljubljana“ i oni su tako nazvali te filmove.

Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor: Danas