Književni klub za vreme karantina: u poslednje vreme nisam nikako mogla da čitam. A onda sam ušla u kadu.

Dobro došli u karantinski književni klub Entertajnment viklija: serijal u kojem zaposleni razgovaraju o tome kako se, u eri korona virusa, njihove navike vezane za čitanje menjaju i rastu.



Kako provodimo više vremena kod kuće, u ovoj eri društvenog udaljavanja i samoizolacije, imamo puno više vremena za čitanje, zar ne? Ali teško da je to tako jednostavno. U ovom novom serijalu Entertajnment viklija, zaposleni razgovaraju o tome kako se pomoću knjiga bore sa anksioznošću, izolacijom i velikom količinom slobodnog vremena. U ovom prvom članku serijala, autorka ljubavnih internet kolumni, Morin Lei Lenker, objašnjava kako se prilagođava ovoj novoj normi.

**

Ja sam jedna od onih dosadnih knjigoljubaca. Sigurno znate taj tip – knjige na mojim policama poređane su po abecednom redu i organizovane su po žanru; sakupljam razna izdanja svojih omiljenih naslova; i uvek, ali uvek, koristim markere za knjige. Savijanje uglova stranica predstavlja svetogrđe, skrnavljenje predmeta koji treba da se čuva poput zlatnog idola, na početku filma „Otimači izgubljenog kovčega“.

Zbog toga nikada nisam volela da čitam u kadi. Šta ako se stranice skvase ?! Šta ako, ne daj bože, napravim pogrešan potez i čitava knjiga upadne u kadu? Plašile su me sve potencijalne katastrofe da bih ih uopšte i razmotrila.

Dopustite snažnom, nepopustljivom osećaju anksioznosti zbog samoizolacije i neprekidnim obaveštenjima o pandemiji virusa COVID-19 da promene mišljenje ovom knjigoljupcu koji previše čuva knjige.

Ova situacija bi, iskreno, trebalo da bude odlična za čitanje. Pošto sate provodimo u kući, to je savršeno vreme za druženje sa knjigom (ili nekoliko njih). Ali nam je takođe neverovatno teško da se fokusiramo. Zvuk obaveštenja na Twitteru i poruke koje mi šalju prijatelji i porodica, kojima je dosadno u kući, odvlače me od uobičajene udobnosti bežanja u svet fikcije.

Ljubavni romani (o kojima, svaki mesec, pišem recenzije za Entertajnment vikli) su siguran način da se isključim iz sumornog sveta. Da bi se smatrala ljubavnom, knjiga mora da ima SK – to znači „srećan kraj“. Šta više može da nas umiri nego obećanje da će knjiga imati srećan kraj? Ali svaki put kada sam želela da pročitam knjigu autorke Lorejn Hit pod nazviom „The Earl Takes a Fancy“, moji pokušaji da se izgubim u priči o viktorijanskoj grofici koja pokušava da osvoji nelegalnog prodavača knjiga, prekinuti su pooštravanjem karantinskih mera.

Kunem se da sam rečenicu koja opisuje junakinjine pune usne, visoke jagodice i izazovni osmeh pročitala barem deset puta, dok su pristizale vesti o utočištu u San Francisku, koje su podstakle navalu lančanih, porodičnih tekstualnih poruka, jer moja sestra živi u oblasti zaliva u San Francisku. Odložila sam knjigu, znajući da se za sada ne mogu skoncentrisati na nju.

Za pet dana sam pročitala 75 stranica; za to vreme obično uvek pročitam dve knjige. Pročitala bih dve rečenice, zatim prelistala Twitter, prošla kroz vrtlog egzistencijalne krize, onda ponovo pokušala da pročitam te dve rečenice, zatim proverila da li se događaji u oblasti pop kulture odlažu, onda sam pročitala poruku prijateljice koja je sat vremena provela pokušavajući da kupi puter, a zatim sam sama sa sobom diskutivala o tome da li je bol u grudima koji osećam prouzrokovala anksioznost ili je to prvi znak moje neizbežne propasti.

U jednom trenutku tražila sam bilo šta što bi mi smanjilo nivo stresa. Restorani i barovi u Los Anđelesu su se zatvarali, a u Njujorku su pooštravali mere iz sata u sat. Da li je postojao način da se ne opterećujemo time? Čak i na petnaest minuta? Umirujuća kupka mi je pala na pamet. Ne mogu sa sobom u kadu da ponesem tehnologiju – a to već napola smanjuje stres. Dok sam punila kadu, pala mi je na pamet jedna ideja.

Možda bi čaša belog vina dovoljno smirila moj uznemireni um i omogućila mi da obradim knjigu na način na koji nisam bila sposobna. Ako su se sve stvari koje najviše volim zatvorile i prekinule i ako su svi ljudi koje najviše volim u opasnosti, koga je jeb*no briga ako se knjiga pokvasi? Zaista, zašto sam se godinama brinula o tome? Znate šta papir uradi nakon što se skvasi? Osuši se. Znate šta se dogoditi ako slučajno uništite knjigu? Možete kupiti drugu – nije kao da u kadu nosim svoju potpisanu kolekciju drama Tenesija Vilijamsa. I odavno se ne brinem da li spadam u bilo kakve stereotipe kada se radi o brizi o samoj sebi.

I da vam kažem, nisam bila svesna šta sam propuštala. Bilo je sjajno. Kriva sam što koristim puno opisa u svojim recenzijama, što volim prijatno čitanje u toploj kupki ili umotana u ćebe - ko bi rekao da je ovo baš pravo iskustvo? Pronašla sam način da fokusiram um na čitanje. Čitala sam dok se voda nije ohladila i dok mi se prsti nisu smežurali. Garancija da će roman imati srećan kraj, u stvari, može da bude kao ublažujući melem, umirujuć poput sveće s mirisom ruže, koja gori na lavabou.

Nikad nisam mislila da ću čitati u kadi, ali očajna vremena zahtevaju očajničke mere. Ne mislim da ću se odreći ovoga – čak i nakon što se naši životi vrate u kakvu-takvu normalu. Ali samo sa knjigama mekih korica. Pa nisam čudovište!
 
Autor: Morin Li Lenker
Izvor: ew.com/books
Prevod: Lidija Janjić