Kler Hejvud: Nikada ne postoji samo jedna strana priče

Kler Hejvud je autorka novog romana „Kćeri Sparte“. Kler je dugogodišnji izučavalac antičkog sveta i živi u Velikoj Britaniji.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Kćeri Sparte“?

Imala sam ideju dok sam studirala klasične nauke na fakultetu. Bila sam fascinirana pričama koje sam čitala – naročito grčkim tragedijama – i stvarnošću sa kojom su se suočavale žene antičkog sveta, tako da sam stvarno želela da iskombinujem ta interesovanja.

Postojala su dva posebna teksta, koja sam prevela tokom master studija, koja su direktno inspirisala delove romana – Euripidova „Ifigenija u Aulidi“ i treći tom Homerove „Ilijade“.

Ti tekstovi ponudili su retke, saosećajne poglede na dve žene koje su više nego često bile klevetane od antičkih pisaca – Helenu Trojansku i njenu sestru Klitemnestru – i želela sam da odatle nadogradim i stvorim puniji narativ o Trojanskom ratu iz njihovih perspektiva.

Kao neko ko proučava antički svet, kako ste došli do toga koja je prava doza mešavine istorijskih zapisa i Vaših sopstvenih, fiktivnih prikaza Helene i Klitemnestre?

Zbog prirode romana „Kćeri Sparte“ trebalo je oduvek da bude mešavina činjenica i fikcije.

Prvo, tu su arheološke činjenice kojima sam se, što sam bolje umela, trudila da ne protivrečim. Od početka mi je bilo vrlo jasno da želim da stvorim svet i priču koja je mogla zaista da postoji.

Postoji mnogo rupa u dokazima o tom vremenu koji su nam dostupni, tako da sam imala taj luksuz popunjavanja istih tih rupa svojom maštom, ali mi je cilj uvek bio da roman napišem tako da bude autentičan okruženju u kome je smeštena radnja.

Tu je, zatim, mit na kome je izgrađena moja priča. Iako neki smatraju da je Trojanski rat bio pravi istorijski događaj, smatram da priče napisane o tom konfliktu teško da su pouzdani zapisi, iako se čini verovatnim da je postojao sukob između grčkih gradova-država i njihovih suseda u egejskom regionu tokom kasnog bronzanog doba.

Stoga svoj roman vidim kao nešto što je nalik „istorizovanoj mitologiji“, koji pokušava da mit preoblikuje u stvarnost, bez bogova ili natprirodnih događaja – koncentrišući se samo na drevne ljude u opasnom svetu, koji deluju u skladu sa svojim motivacijama i ciljevima, strahovima i manama.

Konačno, tu je i „tradicionalan“ mit i moja verzija njega. Čak i u antičkom svetu postojale su mnoge različite varijacije svih mitova. Ali ja sam pokušala da prečistim ono što sam smatrala kanonskim i time napravila okosnicu svoje priče.

Međutim, u taj okvir sam utkala i sopstveni narativ – nove događaje, nove likove, nove komplikacije i objašnjenja, koja sam smatrala potrebnim kako bih zaokružila priču i učinila je uverljivom. Želela sam da odgovorim na pitanja koja antički pisci nikada nisu postavljali i da upotpunim delove priče o kojima sam i sama razmišljala.

U časopisu Kirkus o Vašoj knjizi piše: „Hejvudova je udahnula nov život dvema važnim ličnostima antičke kulture i dočarala bogat i buran unutrašnji svet žena na koje inače gledamo samo kao na simbole“. Šta Vi mislite o tom opisu i koje su najčešće zablude o Heleni i Klitemnestri?

Oduševljena sam takvom ocenom svog romana, jer zaista sumira sve što sam nameravala da postignem njime.

U antičkom svetu, kroz priče koje su o njima pisali muškarci, Helena i Klitemnestra postale su simboli kobne ženstvenosti. Nevernice, izdajice, prestupnice – bile su arhetip „loše supruge“, predstavljale su poučnu priču o tome šta pokvarene žene mogu da urade – svojim supružnicima i društvu – ako im se dozvoli da prekorače preko onoga što se smatra dobrim i ispravnim.

Ove žene su često predstavljane kroz prizmu svojih najgorih trenutaka, i želela sam da im podarim celovitiju i širu priču i zamislim sva iskustva koja su ih do te tačke dovela.

To važi i za Helenu, ona je najpoznatiji primer lepote, „lice koje je pokrenulo hiljade brodova“, a opet nam to ne govori ništa o njenom karakteru, njenim mislima i osećanjima. Želela sam da doprem do žene koja se krije iza legende.



Šta se nadate da će čitaoci izvući kao pouku?

Nadam se da moj roman ukazuje na to da nikada ne postoji samo jedna strana priče. Antički pisci bili su jasni u svojoj osudi prema onome što su Helena i Klitemnestra uradile, ali se nadam da moja verzija priči pridodaje više nijansi, ljudskosti i empatije, i ako ne potpunu potvrdu, onda makar fer suđenje ovim ženama koje su bile klevetane milenijumima.

Nadam se da će se „Kćeri Sparte“ pridružiti drugim romanima ovog žanra tako što će podstaknuti  oživljavanje interesovanja za ove drevne priče.

Uspesi romana poput „Kirke“ Madlin Miler, „Ćutanje devojaka“ Pet Barker i „Hiljadu brodova“ Natali Hejns pokazuju kako su ovakve priče relevantne, sveže i navode na razmišljanje.

Verujem da ovi romani pomažu u proširivanju pristupa temi „klasika“ i drevne istorije, koje sam otkrila tek na fakultetu, i preporučila bih ih svakome koga zanima kompleksnost, dovitljivost i glupost čovečanstva.

Iznad svega, nadam se da će čitaoci uživati u mom romanu. Meni je antički svet beskrajno fascinantan, istovremeno stran i poznat, tako da se nadam da ću preneti nešto od te zadivljenosti ko god uzme „Kćeri Sparte“ u ruke.

Na čemu sada radite?

Trenutno radim na drugom romanu, u istom maniru prepričavanja mitologije kroz istorijsku prizmu. Ovoga puta radim na priči o Perseju, tačnije, priči  o ženama na koje je Persej uticao – njegovoj majci Danaji, supruzi Andromedi i žrtvi Meduzi.

Autor: Debora Kalb
Izvor: deborahkalbbooks.blogspot.com
Prevod: Marko Petrović
Foto: Ellie Smith