Kejt Stjuart: Na greškama se uči

Gošća podkasta The Bookish Nook u oktobru 2021. godine bila je autorka serijala čiju prvu knjigu čini roman „Jato“. Predstavljamo vam Kejt Stjuart.

Poreklom ste iz Teksasa?

Moglo bi se reći jer sam tamo živela dvadeset i dve godine. Imam čak i tetovažu posvećenu Teksasu, koju sam čudnim sticajem okolnosti uradila u Tenesiju. Što nema nikakvog smisla. Dakle, rođena sam u Čikagu, ali sam odrasla u Teksasu i tamo živela dvadeset i dve godine, pa sam zbrisala. Bilo mi je potrebno šesnaest godina da prestanem da zbog toga prolivam suze jer mi je porodica tamo ostala, a ja sam jedina koja je otišla. Ali priznajem da mi vremenske prilike ne nedostaju. I hvala nebesima. Jer sada imam priliku da iskusim avanture i da pišem, jer dosta pišem o okruženju u kom živim. Pitanje je šta bi bilo od mene da sam se rodila u Teksasu.

Živite u planinama, što me veoma podseća na scene iz Vaših knjiga...

Ja zaista živim u fiktivnom gradiću Tripl Fols. To mesto je stvarno. Sve o čemu čitate je stvarno. Vodopad na koji odlaze Šon i Sesilija postoji, tamo često pešačim. Fotografije sa tog mesta kačim na svoje društvene mreže kako bi čitaoci mogli da ih vide. Živim u gradiću Andersonvilu u Severnoj Karolini, koji ima sve što i Tripl Fols – benzinsku pumpu, perionicu veša, isto izgledaju, bude isti osećaj. Imamo i godišnji festival jabuka, i da... Sve je tu...

Odlično je pronaći inspiraciju u sopstvenom dvorištu.

To jeste sjajno dok ne počnete nešto iznova da proživljavate i prisećate se, i zamišljate kako će se junaci knjige iznenada pojaviti i učiniti život zanimljivijim (smeh).

Prema knjigama možemo zaključiti da volite stare automobile...

Kupila sam mustang kabriolet sa ručnim menjačem pre nekoliko godina. Bila sam u krizi srednjih godina. Mislim da sam imala 39 godina kada sam ga kupila. I pošteno sam ga izvozala. Imala sam ga dve godine i to je bilo u redu. Zaista volim automobile, a posebno čelindžera, koji ne znam kako nije završio u knjigama. Od njega mi struji krv.

Zaista nema boljeg zvuka od zvuka motora američkih sportskih automobila...

Naučila sam da vozim auto sa ručnim menjačem, jer me je moj tata, klipan jedan, ostavio u tom autu i rekao – snađi se, usred nedođije! Verovatno zbog toga obožavam automobile. Kad bih samo pronašla nekog muškarca koji liči na Šona ili Dominika, nekog misterioznog tipa koji ima klasičan automobil – to bi bilo sjajno, samo bih verovatno zahtevala da ga i ja nekad vozim, jer sam takva – uživam u vožnji.

I Sesilija se u romanu okušava u vožnji.

Tako je, ali to nije sve što ćete od nje videti, samo čekajte! Očekuje vas prava evolucija.

Tek sam stigla do polovine drugog dela serijala, i svi me upozoravaju da nisam svesna šta će sve neočekivano da se desi.

Svako doživljava knjige na svoj način, ali opšti konsenzus je – vrištanje, plakanje, ljutnja, uznemirenost, potpuna mržnja ali uživanje u njoj, ali to je upravo privuklo čitaoce. Sada imam toliko pratilaca da ne mogu da se opasuljim. Znam da mnogi pisci imaju svoje verne pratioce, ali meni je to zaista bilo neverovatno. I od njih ne dobijam stotine, već hiljade poruka na dnevnom nivou. I to je nešto najdivnije na svetu.

Jasno je da ste dobar pisac kada možete takve emocije da izazovete kod svojih čitalaca. Vi na predivan način razvijate svoje likove i njihove puteve iskupljenja, tako da nikad ne znamo šta da očekujemo.

To mi je zaista najvažnije. Jer znam da ako u meni nešto ne izaziva emocije, neće ni kod publike. Postoji jedna konkretna scena u dvadeset petom poglavlju romana „Jato“. Na jezeru. To je sve što ću kazati.

Svi pamte tu scenu.

Tu scenu sam pisala dvanaest puta. Kada ne bih zaplakala ili osetila šta junaci osećaju, pustila bih muziku i šetala se po verandi dok mi na pamet ne padnu prave reči koje će preneti bol. A ima i jedna scena pri kraju drugog dela serijala, zbog koje sam se bukvalno slomila kad sam završila pišući je. Ja u srži jesam method writer, ja proživljavam i doživljavam svaki trenutak kroz koji svaki od mojih likova prolazi. Volela bih da mogu da budem malo objektivnija i da sebi kažem kako je to samo lik u romanu, ali ne mogu. Ja proživljavam priču dok je pišem.



Upoznajući svoje junake tokom procesa pisanja, Vi se sve više vezujete za njih.

Tako je. Tugujem i oplakujem kad završim sa pisanjem. Prolazim kroz proces koji nazivam „knjiški postpartum“, kao da sam se porodila i sada priče nema. Nije to najlepši osećaj. Zapravo je užasan. Ali to mi govori da sam svoje vreme utrošila na nešto bitno. Bez obzira na bore, raščupanu kosu i besane noći. Beskrajno puta sam dočekivala zoru pišući ovaj serijal.

Posebno mi se u ovom serijalu dopada što naglasak nije samo na pikanterijama već i na ozbiljnom zapletu, što nije čest slučaj kod ovog žanra...

Niste još sve videli... Čekajte tek da još dublje uronite u nastavke... Sumnjam da išta može da zaseni dvedeset peto poglavlje, ali ima tu još mnogo čega... Mnogi autori ne vole da pišu strastvene scene, a ja ne mogu da dočekam. Možda sam perverzna, ali zaista uživam dok ih pišem.

Verujem da svaki čitalac može da se poistoveti sa Sesilijom, bilo da sada ima dvadesetak godina ili ih je nekada imao, jer se ona upušta u strastvenu, sveobuzimajuću, dramatičnu ljubavnu avanturu za koju i sama zna da neće dobro da se završi...

Kao neko ko je petnaest godina u braku, mogu da kažem da svako ko je dugo u vezi će posle nekog vremena osetiti kako strast bledi... Da, vi postajte najbolji prijatelji, da, vi se volite, i sve je to lepo, ali sam želela da se ponovo toga prisetim. I sve je počelo od sna. Sna o tajnom društvu. Sna koji je bio živopisan kao i Sesilijini snovi. Sećam se onoga što sanjam, a nekad mogu i ponovo da ih sanjam. I tako sam nakon tog sna pozvala sestru i rekla joj kako moram da stvorim junaka koji sanja snove koji mogu da utiču na sate njenog života, ako ne i na cele dane, pa i život. Bilo je to u jeku izbora, usred kontroverzi, i pošto sam shvatila da vlada neće doneti promene, morala sam da napišem svoju verziju onoga što mislim da ih može prouzrokovati. Da pišem o promenama koje bih sama volela da doživim. Možda je na neki način ovo politički odgovor, možda ne potpuno politički, ali sam morala da stvorim te junake, i dok sam pisala o svemu što se u meni skupljalo, shvatila sam da radim dobru stvar. Od priče o jednoj devojci u jednom gradiću, koja ima živopisne snove i za koju sam znala da mora da ima više simpatija, preraslo je u priču o sunovratu čovečanstva. I tako sam pisala o junacima koji su nam bili potrebni jer sam znala da u državnom sistemu nećemo pronaći rešenje. Tako su nastali moji heroji savremenog doba.

Jasno je od starta da Vaša priča ima više slojeva.

I te kako. I to sve do poslednje knjige u serijalu, do poslednje stranice. Do poslednjeg poglavlja i dalje ćete se pitati šta se to dešava. Koliko je sve kompleksno. Uključujući prošlost, sadašnjost i budućnost. I time se jako ponosim.

Izjavili ste da treća knjiga serijala nije onakva kakvu ste planirali da napišete...

Nipošto! Planirala sam da svi likovi ostanu ogorčeni, pomalo se nadajući, možda i trunku srećni. Želela sam da na neki način ne udovoljim čitoacima. Jer takve knjige najviše volim. Poput romana „Ideja o tebi“ autorke Robin Li. Ta knjiga mi je slomila srce i ostavila ogorčenom, i i dalje mi je jedna od najomiljenijih. Želela sam tako nešto da napišem. I zato sam napisala i Prolog, zbog čitalaca. Treći deo serijala je najobimnija knjiga koju sam ikada napisala, i bilo mi je potrebno dosta vremena da razumem celokupnu priču glavne junakinje. I vredelo je. Verujem da neki čitaoci ne bi toliko voleli ovaj serijal da nisam napisala treći deo. Mada ima i onih koji stanu na drugom delu. Što nije najbolja odluka (smeh). Čine sebi medveđu uslugu. Misterija se nadalje raspetljava.

Veoma mi se dopada što, ma koliko god pratila radnju i povezivala detalje, sve što pomislim ispada da nisam u pravu. Vi na sjajan način držite čitaoce u neizvesnosti.

Obožavam saspens. Pisala sam erotske trilere pod psedonimom da bih ovaj serijal konačno objavila pod svojim imenom. I nikada neću pisati isto. Nemojte me stavljati u okvire jednog žanra. Pišem o onome što osećam da moram da pišem. Pisala bih i fantastiku jer se tim piscima najviše divim. Oni osmišljavaju čitave svetove.

Pomenuli ste već da Vam je treći deo zadavao probleme. O čemu Vam je bilo najteže da pišete?

Vrlo dugo nisam želela da dozvolim da zlikovac bude zaista zlikovac. To mi je delovalo veoma izričito i moje nežno srce tako nešto ne bi moglo da podnese. Nisam želela da čini zlodela, želela sam da se nekako iskupi. I konačno sam morala da se pomirim da on jeste zao. I morala sam, s vremena na vreme, da podsećam i sebe i čitaoce da je on zlikovac. I to mi je verovatno najteže palo. Jer neki čitaoci me i dan-danas smatraju odgovornom za to što sam napisala, a moj odgovor je: to je književni lik, on je zlikovac, neće se izvinjavati zbog toga i tu je kraj priče. Verujem da je ispravno dopustiti da neki lik bude ono što zaista jeste, jer oni ne postupaju onako kako bih možda ja postupila, već bi Sesilija radila ono što odgovara njenom karakteru, isto kao i Šon i Dominik. Tu je najteže povući granicu. I dopustiti zlikovcu da bude zlikovac.

Šta mislite da je karakteristično za Vaš stil pisanja, koji inače obožavam?

Ovi romani nesumnjivo govore o stepenu ljubavi i želim da svako oseti taj stepen zasebno.

I želite da znamo da nešto mora da se nauči težim putem? I da su nam određena iskustva potrebna kako ne bismo ponavljali iste greške?

Tako je. I da iako postoje različiti stepeni ljubavi, oni jesu ljubav. Pitanje je samo kojim stepenom ćete se zadovoljiti. Jer ljubav koju najjače osećate ponekad nije najbolja po vas. Najtužniji trenutak mi je bio kad mi je jedna obožavateljka postavila pitanje na društvenim mrežama: „Da li je ljubav zaista ovakva?“ Svaki put kad se setim toga, krenu mi suze. Rastužim se jer se nadam da će jednog dana iskusiti pravu ljubav, jer mi je postalo jasno da je nisu svi iskusili, niti će je možda ikada iskusiti, i da sam jedna od retkih srećnika koji su to doživeli, baš kao Sesilija. Ovo je priča o tome kako se ljubav uči i razvija.

Sesiliju upoznajemo kao devojku koja nema jasan pogled u budućnost. A onda pratimo kako se njen lik postepeno razvija.

Mnoge promene kroz koje ona prolazi podstaknute su muškarcima u koje se zaljubljuje, ali te promene svu već tinjale u njoj. Ona ima empatiju prema drugima, odrasla je u siromaštvu, brinula se o bolesnoj majci, tek je završila srednju školu, i sve to će kasnije na nju uticati, na sve promene koje slede. Odluke koje će donosti su primerene njenim godinama, iako je sa ove distance jasno da su neke pogrešne. Želela sam da neke stvari radi nepromišljeno, da se zaljubi do ušiju iako je izbor možda pogrešan, da bude naivna, jer svi smo mi naivni u nekom trenutku života, ali upravo iz toga se uči. Poenta života je da učimo i da se menjamo.

Jer na greškama se uči?

Svašta sam proživela, i baš o tome želim da pišem. Možda ponešto ponavljam jer sam mnogo toga napisala. Ali još uvek ima priča koje moraju biti ispričane, koje nisu potpuno moje, koje ne prate doslovce moj životni put, ali se u nekim tačkama preklapaju tako da mogu da se poistovetim, da napišem nešto što će izazvati emcoije kod čitalaca i istovremeno ih zabaviti. Oduvek sam osećala poriv za pisanjem, od malih nogu. Sećam se da me je mama odvela u bioskop da gledamo „Čelične magnolije“ i da se publika smejala kroz suze. I to je bilo nešto najbliže magiji što sam ikada iskusila. Tada sam znala da želim da stvaram takvu magiju. A hvala i mojim čitaocima koji su tu i nakon preko 20 romana. Volela bih i da pišem scenarije. Moji idoli su Džon Hjuz, Kventin Tarantino, Martin Skorseze, postoji mnogo pisaca na koje se ugledam, među kojima su i moji savremnici. I uvek ću javno pohvaliti njihov rad. Ne moram da budem poznata po tome, ali bih volela jednog dana da napišem scenario za film koji će postati kultni klasik, poput „Beležnice“ ili „Foresta Gampa“.

Izvor: The Author Library Network / YouTube
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Lauren Perry