„Kašika koja nestaje“ Sema Kina

Grozničava proslava u čast periodnog sistema elemenata kroz „istinite priče o ludilu, ljubavi i istoriji sveta“.

Knjiga Sema Kina u sebi nosi zanimljivu novu ideju: ispričati priču o periodnom sistemu elemenata kroz kuriozitete o materiji, poučne apsurdnosti, pohlepu i fanatičnu opsesiju.

Polje je veliko, neko bi rekao ‒ sveopšte. Neke od priča su već ispričane mnogo puta (nijedan istoričar, ma koliko ekscentričan bio, nije mogao izostaviti Mendeljeva ili Raderforda ili Pjera i Mariju Kiri) ali Kin je tragao za stvarima retke vrste. Prirodno, on odlazi (ili zapravo ne; primedbe sugerišu da mu je prijatelj koji je radio na svojoj knjizi o elementima poslao fotografije) u Iterbi, malo naselje u Švedskoj pored kamenoloma po kome su dobili ime četiri retka elementa (iterbijum, itrijum, terijum i erbijum). Onda su tu holmijum iz Stokholma, tulijum iz Tule i gadolinijum, po preduzimljivom lovcu na elemente Johanu Gadolinu iz Finske.

Tema svakog poglavlja – politika, novac, rat, umetnost, zdravlje, otrovi, radijacija i tako dalje – prikazana je kroz grupu elemenata u periodičnom sistemu i onoga što nam oni govore o prirodi materije, o poreklu elemenata iz zvezdane prašine, o jedinjenjima koja prave, objašnjenjima o tome zašto neki elementi reaguju jače od drugih, kao i zašto se sistem sastoji iz obrasca koji je toliko očigledan (nekima) da njegovi tvorci mogu da predvide osobine elemenata koji još nisu pronađeni. Tempo knjige je energičan, jezik prilagođen mladima i laicima, a dati primeri su prijatno neočekivani.

Da li ste znali da najduža reč (od 1185 slova) opisuje protein virusa različitih vrsta duvana? Ili da mešavina antimona pentafluorida i hidrofluoridska kiseline daje superkiselinu koja je „100.000 milijardi milijardi milijardi puta jača on stomačne kiseline i progriza staklo s lakoćom s kojom voda prolazi kroz papir“? Na istoj stranici saznajemo da je Njutn bio opsednut seksualnim osobinama antimona, da je Mocart verovatno umro jer ga je uzeo previše da bi izlečio ozbiljnu groznicu i da je na boronu zasnovana karboranska kiselina u isto vreme „najjača i najblaža kiselina na svetu“.

Priča o jednom elementu s lakoćom vodi ka drugom: od zlata i rutenijuma u Parkerovoj hemijskoj olovci do Mark Tvenove pisaće mašine Remington, a odatle ka Tvenovoj priči iz 1904. godine o Satani koji je napravljen od radijuma, ali koji sopstvenu toplotu izoluje odelom od polonijuma, s posledicom da, kaže Satana, „gorim. Patim unutra!“ Polonijum nikada ne bi mogao zadržati toplotu kritičke mase radijuma, upozorava Kin, pre nego što pređe na litijum i mračna raspoloženja pesnika Roberta Louela.

Galijum koji se na periodnom sistemu nalazi pored aluminijuma, topi se na veoma niskim temperaturama. Kinov naslov svoje ime duguje laboratorijskoj podvali u kojoj se koristi kašika od galijuma koja nestaje umočena u šolju vrućeg čaja. Onda saznajemo da je tačka topljenja metala pravila probleme artiljercima koji su želeli da ispaljuju što veće granate na neprijatelje, što nas dovodi do poučne priča o portugalskom diktatoru Salazaru i načinu na koji je prodavao volfram obema stranama u Drugom svetskom ratu.

Volfram je jedan od najtvrđih metala: kinetički projektil sa vrhom od volframa može probiti tenk. Priča o legurama ojačanim čelikom počinje sa Velikom Bertom, Kajzerovim supertopom koji je mogao da ispali granatu od tone na daljinu od 14 kilometara. Ali toplota koja se tako stvarala bila je dovoljna da sprži i izvitoperi cev prečnika 6 metara, pa je čelik morao biti ojačan molibdenijumom. Dve stranice na kojima se nalazi ova lekcija takođe pominju i Franca Habera, vojnu upotrebu gasa, livnicu čelika Krup, japanske majstore za pravljenje mačeva iz 14. veka i neke mračne radnje u napuštenom rudniku molibdenijuma u Koloradu.

Pred vama se otvara jedna vratolomna pustolovina nauke i istorije.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović