Kao dečak, posmatrao sam mrtve u sanducima

Ralf Rotman u svom novom romanu pripoveda o svom ćutljivom ocu, kome nije bilo lako postavljati pitanja. Razgovarali smo o prostim ljudima i ratnim traumama, koje ostaju u nasleđe narednim generacijama.



Unazad začešljana duga kosa, „otmeno čulne” usne, ali skoro potpuno nesvestan svoje lepote: „a ako bi je nekad i primetio, verovatno ne bi poverovao u to”. Tako Ralf Rotman opisuje svog oca, ali ako istovremeno pogledate autorovu fotografiju, zapašće vam za oko koliko je slična ovom opisu, koliko je toga nasledio. Interesantno je da se Rotmanov novi roman, „Umreti u proleće”, bavi upravo onim što nasleđujemo od prethodnih generacija: traumama koje utiču na naše živote koliko i lepa spoljašnjost. (Otmene, čulne) usne moraju svojim pričama razoriti ćutnju.

Svojevremeno ste književnost nazvali „domenom snova“, „gde se može lagati bez osude srca, i gde će se, ako sve bude išlo po planu, na kraju ispostaviti da ste govorili istinu“. Važi li ovo i za Vaš novi roman, u kome je ratna priča uokvirena autobiografskim početkom i krajem?

Centralna tema knjige je zapravo vakuum koji je ostao u meni kada sam ocu kao dečak postavio pitanje da li je pucao u ratu. Zbunjeno je pogledao moju majku i pitao: „Šta sad da kažem?“ A majka mi je rekla: „Hajde, idi pospremi svoju sobu“. Moj otac je bio otelovljenje izgubljene generacije prošlog stoleća. U osamnaestoj godini je otišao u rat, a iz njega ispuzio na sve četiri, ranjen u dušu i telo. Zatim je trideset godina, za vreme „ekonomskog čuda“, vredno rintao pod zemljom kao rudar. U pedesetpetoj se, slomljen, penzionisao, do šezdesete postao težak alkoholičar i u šezdesetprvoj umro.

Kakav ste odnos imali sa ocem?

Voleo sam ga i divio mu se, posebno zbog prigušene tuge koja je iz njega zračila. Nije razumeo svet: kao prisilno regrutovani član oružanih snaga SS-a osećao se kao žrtva, ali posle rata je smatran krivcem. Kako da se sa tako nečim nosi jedan osamnaestogodišnjak, koji još nije naučio da razmišlja? Bio je veoma ćutljiv čovek. Rođen je u Esenu, zatim je radio kao muzač krava u severnoj Nemačkoj, a onda kao rudar. Bukvalno se zakopao pod zemlju i bio poput krtice. Za vreme godišnjih odmora nikada nismo putovali, on bi sedeo, dobovao prstima po kuhinjskom stolu i govorio: „Nadam se da će ovo gubljenje vremena brzo proći”.

A odnos sa majkom?

Na distanci. Bespoštedno nas je tukla. Dok ne krene krv. Ne možete voleti takvu osobu. Ne mrzim je. Ali nikada nismo bili bliski. Istovremeno je bila vesela, uvek spremna da zapleše i zapeva i svake subotnje večeri je sama, bez oca, odlazila u restoran. Jednom je čak pobedila u takmičenju u tvistu. Znatno kasnije sam saznao da ju je, kao šesnaestogodišnjakinju, silovao ruski vojnik. Nije nezamislivo, naravno, da se čovek jednostavno ohladi i izgubi sposobnost saosećanja.

Kada ste imali pet godina, roditelji su se preselili u Rur. U kojoj meri je tamošnji milje uticao na vaše stvaralaštvo?

Bilo je to sjajno mesto gde sam započeo svoj zanat, ali tek sam u Berlinu počeo zaista da primećujem rurske elemente svoje biografije. Tek tada mi je palo na pamet kolika je snaga poetske prirode rurske oblasti. Tamošnji ljudi sami su utrli put ka visokom standardu življenja. Pukotine u zidovima, oštećenja od kopanja, sve je to jedna velika metafora. U kući se, naravno, osećala napetost i stešnjenost. Ali, kao dete, imao sam svu slobodu ovog sveta. Za moje roditelje, vaspitanje dece stalo je u sledeće rečenice: „Gubite se! Kada čujete zvona dođite na ručak. Kada se upale fenjeri, dođite na večeru.“ Jurili smo po obroncima, šumama, jamama. To je bilo srećno detinjstvo.

Jedna od Vaših kratkih priča nosi naslov „Zvezde, duboko dole“. Nije li gledanje naviše, kada se živi u veoma skromnim okolnostima, zapravo znak skrivene želje da se stigne „do zvezda“?

Svi čeznemo za tim da trenutna stvarnost ne bude jedina važeća istina. Svako u sebi nosi malo metafizike. Moja majka je došla sa sela, bila je slabo obrazovana i nije čitala knjige. Ipak, uvek je govorila kako ne bi mogla da živi bez ideje o bogu. Svakih nekoliko nedelja, uronila bi u ispovedaonicu. To je bila njena veš mašina za grehe. Katolička crkva je po tom pitanju vrlo praktična.

Na početku i kraju romana navodite citat iz Biblije koji je Vaš otac, u romanu Valter, obeležio noktom: „Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i begunac na zemlji.“ To je božija presuda Kainu, koji je ubio svog brata, Avelja.

To je blagi nagoveštaj, koji pre svega znači da je svaki rat bratoubilački. Epizoda u kojoj Valter učestvuje u streljanju najboljeg prijatelja, koliko ja znam, nije se dogodila mom ocu. Pre desetak godina, želeo sam da se preselim na sever Nemačke. Čovek koji je izdavao stan je bio jedan ljubazni osamdesetogodišnjak. Upoznali smo se možda pola sata ranije, popili smo čaj i ja sam potpisao ugovor, a onda mi je rekao: „U ratu sam morao da streljam najboljeg druga“. Kasnije sam saznao da je svakome pričao tu priču. Želeo je, naravno, da čuje ono što bi bio svačiji odgovor: „Šta ste drugo mogli, bio je rat.“ Bio je suočen sa izborom: ili pucaj ili stani pored njega uza zid. Priča mi je dugo ostala u glavi, ali i pitanje: kako bih ja postupio. Nadam se da će po čitanju knjige, svako postaviti sebi isto pitanje.

Može li književnost da promeni ljudske živote, da poboljša svet?

Zvuči patetično, ali naravno da može. To sam iskusio na vlastitom telu i duši. Bio sam običan zidar, koji se naokolo kotrljao u polovnim kolima i mislio da je svačiji život isti. Kupiću ugradne elemente, ugaonu garnituru, naći ću ženu i dobiti decu. A onda sam se susreo sa književnošću, sa Alberom Kamijem i Hermanom Heseom. Za mene je to bilo otkrovenje. Odjednom su se preda mnom otvorile dimenzije koje pre nisam mogao ni da zamislim. Zato verujem da književnost može da promeni čovekov život. A ako ste u ličnom životu makar malo promišljeniji, možda ćete promeniti i svet.

U novom romanu govorite o umiranju.

Vrlo rano sam došao u kontakt sa smrću, moj deda je bio vlasnik pogrebnog preduzeća. Moj otac mu je pomagao vikendom i meni je bilo dozvoljeno da mu se pridružim. Pogrebno vozilo bio je ogromni ford merkjuri sa fantastičnim ajkulinim perajem. Imao sam običaj da vrlo pažljivo posmatram mrtve u sanducima.

Roman takođe razmatra pitanje u kojoj meri se trauma može naslediti. Koristite citat iz Knjige proroka Jezekilja: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi.“

To je takođe autobiografski. Pošto generalno pamtim svoje snove, znam da često sanjam da sam upucan. Od jednog lekara sam čuo da se trauma može naslediti i da se to manifestuje na ćelijskom nivou. Moj otac je poslednje mesece rata proveo u Mađarskoj, verovatno u stalnom strahu da će ga upucati.

Da li se i krivica nasleđuje kao i trauma?

Ono što bi trebalo da nasledimo je odgovornost. Da se postaramo da se tako nešto više ne ponovi. Moj otac jeste učestvovao u tome, ali nije bio nacista, posle rata je bio doživotni glasač SPD-a. Za njega se podrazumevalo da neću ići u vojsku: „Odbićeš, zar ne?” Naravno da sam odbio.

Odbili ste akademsku karijeru. Niste studirali. Da li se kajete?

Ne. Uvek sam se smatrao srećnim što sam kroz različite poslove imao priliku da upoznam mnoštvo različitih miljea. Obaveza pisca je da prikupi što više iskustava. Književnost je, po mom mišljenju, pre erotske nego intelektualne prirode. Nećete saznati ništa ako samo sedite u radnoj sobi. Morate biti spremni da rizikujete, da krenete stranputicom. S druge strane, i među onima koji ne izbijaju iz sobe ima fantastičnih pisaca. Pogledajte Prusta.

Kako to postići kada je skoro nemoguće iskusiti rat?

Ratovi se zapravo nikada ne završavaju. U krajnjem slučaju, ostaje nam saosećanje, to je veza koju sam ja imao preko oca. Uzgred, ja veoma ličim na njega, fizički smo skoro identični. Na sahrani su me svi oslovljavali njegovim imenom. Neverovatno. Pritom sam nosio njegovo crno odelo, jer nisam imao novca za svoje. Temperamenti su nam slični, obojica smo melanholici. Zato mi nije bilo teško da zamislim kakav je bio u mladosti.
 
Izvor: welt.de
Prevela: Jelena Tanasković