Kako su džepne knjige za vojnike zauvek izmenile svet izdavaštva

Početkom jula 1944. desetine hiljada američkih vojnika se spremalo za invaziju plaže u Normandiji u Francuskoj. Dok su se kolone ukrcavale na transportne brodove, svaki vojnik je dobio nešto manje praktično od oružja, ali podjednako važno: tanku knjižicu mekih korica formata razglednice.

Te knjižice su bile Armed Services Editions (Izdanja vojne službe) ili ASE knjige sa mekim povezom, posebno dizajnirane tako da mogu da stanu u džep uniforme i da se lako nose na bilo koji kraj sveta. Između 1943. i 1947, američka vojska je poslala 123 miliona primeraka 1000 različitih naslova trupama koje su se borile van američkog kontinenta. Ove knjižice su olakšavale život vojnicima, zabavljale ih i davale im utehu tokom duže službe. Kada se rat završio, iz malih džepnih knjižica je nastala čitava industrija koja je proizvodila jeftine, neupadljive knjižice sa mekim povezom koje su postale simbol američke demokratije i praktičnosti.
 
Male knjige i brošure, obično štampane za neku određenu svrhu, pojavljivale su se i nestajale kroz celu istoriju izdavaštva. Godine 1501. u Veneciji, štamparija Aldin je počela da štampa izdanja latinskih i grčkih klasika (u formatu  za koji bismo danas rekli da je A5), za one željne znanja. („Ove knjige su dizajnirane tako da su ih svi mogli držati u ruci i učiti iz njih napamet“, kasnije je pisao izdavač Aldus Manucije.)
 
Ulice Evrope 16. veka bile su preplavljene papirnim traktatima i pamfletima. Četrdesetih godina 19. veka, nemački izdavač Bernhard Taušnic je počeo da štampa nosiva izdanja popularnih knjiga, koje su putnici kupovali da ubiju vreme tokom dugih putovanja vozom. U Britaniji tridesetih godina 20. veka, u svakoj Vulvortovoj radnji ste mogli kupiti izdanje Pingvin klasika sa mekim koricama.

Ali bilo je teško prodati knjige sa mekim povezom u SAD početkom 20. veka. Hakenberg piše da nije bilo lako proizvoditi povoljne knjige bez masovnog tržišnog modela distribucije. Iako su određeni brendovi poput Džepnih knjiga postigli uspeh zahvaljujući partnerstvu sa pojedinim robnim kućama, male knjižare su radije prodavale lepše, ukoričene knjige, za koje su mogle dobiti više novca.

Ali upravo u to vreme su se pojavili kupci koji su želeli povoljne, nosive knjige – američki vojnici. Bilo je sve verovatnije 1940. godine da će SAD ući u Drugi svetski rat. U septembru te godine je američki predsednik Ruzvelt ponovo uveo vojni rok. Stotine hiljada novih regruta je ušlo u program vojne obuke, uglavnom u barakama i zgradama za obuku koje su sami gradili zbog manjka zgrada za korišćenje. Američka vojska se tada sastojala od „miliona ljudi daleko od svojih kuća, koji su vreme provodili ili u neizmernoj dosadi ili u opasnim vojnim akcijama“. Drugim rečima, bili su savršena ciljna grupa za dobre knjige u mekom povezu.


 
Uskoro je i sama vojska došla do tog zaključka. Nakon što se 1940. pročulo da u novoizgrađenim vojnim kampovima nedostaju knjige, novi šef književnog odseka američke vojske Rejmond L. Trautman je odlučio da to promeni. Do 1943. Trautman je predlagao korišćenje vojnih fondova za kupovinu knjiga – jednu po vojniku – ali mu plan nije uspeo. Zatim su biblioteke širom SAD same organizovale prikupljanje knjiga. Iako je kampanja odlično krenula, s obzirom da je million knjiga prikupljeno u prvom mesecu, donacije su se uskoro proredile. Građani koji su već pomogli vojsci nisu mogli da nastave ritam donacija. Mnoge od doniranih knjiga, poput priručnika za štrikanje – odbijene su, jer se smatralo, sa razlogom ili ne, da vojnike neće interesovati. Povrh svega, nezgrapne, kockaste tvrde korice su bile neprikladne za čitanje u ratnim uslovima.
 
Trautman je morao da promeni pristup. Savetovao se sa izdavačima, piscima i dizajnerima kako da brzo i efikasno poveća broj knjiga poslatih trupama da bi 1943. zajedno sa grafičkim umetnikom H. Stenlijem Tomsonom i izdavačem Malkolmom Džonsonom zvanično predložio svoju ideju: Armed Services Editions, ili ASE-ova.

Ove knjige sa mekim povezom su masovno štampane u Americi i redovno slane prekookeanskim trupama. Umesto da se oslanjaju na ukuse i širokogrudost svojih sunarodnika, vojnici su primali kombinaciju poželjnih naslova – klasika i zapadnjačkih bestselera, humorističkih knjiga i poezije – pri čemu je svaku od knjiga posebno odabrao odbor dobrovoljaca – književnih znalaca.



Ali izbor knjiga je bio samo pola dobijene bitke. Kao što su dotadašnji napori pokazali, da bi ovaj poduhvat bio uspešan, bilo je potrebno da knjige budu pravljene specijalno za ratne uslove: „tanke, široke, tako da mogu stati u džep“.
 
Zbog različitih veličina štamparskih mašina, pojavile su se dve vrste ASE izdanja: male knjige, otprilike veličine i oblika razglednice, koje su mogle da stanu u džep na grudima, i veće, koje su mogle da stanu u džepove na pantalonama. Obe vrste su bile horizontalne, a ne vertikalne knjige. Ovaj dizajn nije ostao neprimećen među vojnicima: „Ko god je napravio ove kul džepne knjižice je genije!“, jedan vojnik je rekao. „Ne mogu da kažem da su mi nisu prirasle srcu, jer su vrlo blizu kad ih stavim u džep na grudima“.
 
ASE izdanja su momentalno postala hit. „Nikad nijedna vrsta knjiga nije imala toliko ushićenih čitalaca poput ovih knjiga“. Istoričari su to ovako opisali: „Vojnici ih čitaju dok čekaju u redu za hranu ili za novu frizuru, dok se kriju u rupama u zemlji od neprijatelja, dok su zaglavljeni na dugačkim letovima“. Nekim vojnicima su ASE knjige bile prve knjige koje su pročitali od korice do korice. Trupe su cenile ove pošiljke, razmenjivali su knjige i čitali ih dok se ne bi raspale. „Bile su popularne koliko i pinap modeli“, jedan vojnik je napisao. „Baciti jednu od ovih knjiga je bio greh ravan šamaranju sopstvene bake“, šalio se drugi vojnik.


 
Uticaj je bio dvosmeran. Oduševljenje vojnika ovim knjigama je dalo drugu šansu naslovima čije prvo izdanje nije bilo naročito popularno. Primer takvog romana bi bio klasik „Veliki Getsbi“. Vojnici su zauvek promenili reputaciju američkih knjiga sa mekim povezom. „ASE serija je bila potpora jeftinom, masovnom tržištu knjiga“, piše Hakenberg. „Od početka procesa produkcije“, dodaje on, „izdavači su predosećali nadolazeći trijumf i nove uspehe.“ Do 1949. meke korice su prevazišle prodaju knjiga tvrdih korica za deset odsto.
 
Zato pomislite na vojnike sledeći put kada napravite uši stranici vaše džepne knjige i stavite je u jaknu da vam pravi društvo u vožnji do posla. Vojnici su glavni razlog za to što te male knjige mekih korica staju u vaš džep.
  
Autor: Sara Đajmo
Izvor: atlasobscura.com
Foto: Atlas Obscura/LIBRARY OF CONGRESS