Kako sam slučajno našla Pravog: spisateljica Kejt Eberlan o tome kako je jurila gospodina Pogrešnog, dok joj je gospodin Pravi bio ispred nosa

I dok su je uglavnom zanimali visoki, tamni i problematični tipovi u koje se zaljubljivala u ljubavnim romanima i u časopisu „Jackie“, Kejt Eberlan je godinama jurila Pogrešnog. Ali gde je bio Pravi? Evo kako ona to objašnjava:

Poput Tes, moje heroine iz romana „Čekam te“, oduvek sam bila skeptična prema ideji Pravog. U svetu gde žive milijarde ljudi, prosto nije moguće, zar ne, da postoji samo jedna osoba koja je prava za vas? Šta ako ta osoba priča drugim jezikom? Šta ako on ili ona žive hiljadama milja daleko? Zar geografija, više od sudbine, ne određuje u koga ćemo se zaljubti? Svi čuveni parovi iz književnosti živeli su prilično blizu jedni drugima. Romeo i Julija u istom gradu, Keti i Hitklif u istoj kući... ali naravno, to nije baš ono što mislimo pod Pravim.

Pravi je naš način da govorimo o osećanju: strast tako jaka i posebna da verujete da mora biti jedinstvena.

Kao dete roditelja koji se više nisu voleli, mogla sam da se ugledam samo na romantične likove iz književnosti, a čitala sam halapljivo; brzo napredujući od dečjih naslova do polica moji roditelja prepunih klasika Bronteovih, Tomasa Hardija i D. H. Lorensa, koje je moja majka volela, kao i prašnjavih broširanih poveza iz šezdesetih Alana Silitoa i Džona Brejna, u kojima je uživao moj otac levičar. Zajedno sa časopisom „Jackie“, koji sam krijumčarila u kuću i čitala pored lampe, oni su formirali osnovu mog romantičnog obrazovanja.

„Jackie“ krivim zbog očekivanja da su moji momci iz tinejdžerskih dana morali da budu visoki, tamni i zgodni i da imaju ime od jednog samoglasnika poput Džed i Rik. Ponekad bih ih upoznala sa mojom ljupkom bakom, sa kojom sam bila veoma bliska.

„Mik je stvarno zgodan, zar ne?“, šaputala sam joj dok smo pripremale čaj u njenoj maloj kuhinji.

„Ne treba da brineš mnogo oko izgleda“, imala je naviku da mi kaže, sa očima vlažnim od suza. „Treba sebi da nađeš finog čoveka.“

Njen muž je bio ljubomoran i nasilan. Kada je otkrio da ide na časove plesa sa prijateljem za vreme slobodnog popodneva, pretio je da će je ubiti. Nekako je moja baka uspela da održi svetlu i pozitivnu ličnost kroz brak i u godinama nakon njegove smrti, duboko u šezdesetim i sa problemima sa artritisom, dobijala je tri različite ponude za brak, od muškaraca sa kojima ćaskala ispred svoje bašte.

„A ne“, rekla mi je, kada sam je upitala zašto nije htela da prihvati bilo koju od njih. „Ne pada mi na pamet da perem ponovo tuđe čarape.“

U stvarnom životu brak je značio svađu, prezir, pretnje i pranje čarapa, sebe nisam videla tu,  a ideja da je nečija istaknuta osobina ljubaznost, u potpunosti me je hladila. Napustila sam dom i otišla na studije, odlučna da pronađem srodnu dušu zbog koje ću pasti u nesvest i sa kojom ću moći da jurim život neograničene strasti, slobodni od svih napora koje brak donosi.



S obzirom na izbor – a bilo ga je, jer je u to vreme na Univerzitetu u Oksfordu bilo osam muških studenata spram jednog ženskog – uvek su me privlačili egzotični i pomalo neuredni; uzdržani ali okrutno duhoviti, ili najbolje od svega, problematični, ali poetski tipovi. Još uvek imam nejasno sećanje na žurku u hladnom kriket paviljonu na periferiji grada, gde je savršeno fin momak pokušavao da započne razgovor sa mnom. U tom trenutku, primetila sam postdiplomca koji je imao bajronsku lepotu i koji me je već duže vreme zanimao, odveo me je u svoju sobu i čitao mi Jevtušenka.

U mojim prijateljstvima sa muškarcima i ženama, uglavnom su me smatrali odvažnom osobom sa stavom, ali kada sam bila u vezi, ta snaga je nestajala. Gubitak sebe mi je delovao kao prava ljubav. Zar sve velike ljubavi ne govore o problematičnim muškacima koje spašava nesebična ljubav dobre žene? Nekako sam osećanje mučenja i očaja doživljavala kao dokaz plamena strasti.

Između dvadesete i tridesete godine provela sam veći deo vremena u sporadičnoj vezi sa pametnom, duhovitom, teškom osobom, čija je prošlost proistekla direktno iz romana o ljutitom mladom čoveku. Kad god smo bili zajedno, bili smo u nekoj vrsti mehura zato što je njegovo primarno osećanje bilo očaj i nikada nije hteo da upozna moje prijatelje. Svi su mislili da sam luda; a ja sam mislila kako oni ne razumeju njegovu fascinantnu kompleksnost. Naravno, bila sam sigurna da je on Taj zato što sam se konstantno osećala anksiozno.

I dalje sam išla na žurke – bez njega, naravno. Ponekad bih naletela na momka koji je išao u školu zajedno sa mojom dobrom drugaricom i koji sada uglavnom živi u inostranstvu, gde predaje engleski kao strani jezik. Redovno se vraćao u Veliku Britaniju i nekako smo uvek završavali tako što smo se prepirali oko neke banalne stvari.

Jednom prilikom, u mojim ranim tridesetim, odlučila sam da napravim žurku i upitala moju prijateljicu koga će da pozove. Pomenula je njegovo ime. Moja reakcija je bila, „Ne, ne taj idiot koji živi u Egiptu!“ „Samo je u prolazu, ide u Španiju,“ rekla je.

Pravila sam žurku zato što sam htela da se oraspoložim nakon vrlo teške godine u kojoj mi je umro otac. Kada sam otvorila vrata prijateljici i idiotu, on se našalio u vezi sa čizmama koje sam nosila. Na silu sam se nasmejala.

Kasnije sam slučajno sela pored njega. Pitao je kako sam. Bilo je suviše kasno u noći da nabacim veselo i bezbrižno lice i iz nekog razloga počela sam da pričam o žalosti. Slušao me je. Bio je simpatičan. I pomislila sam, dok je veče prolazilo, da je vrlo zabavan i privlačan. Nije otišao iz mog stana te večeri. U stvari, nikada nije.

Čitaoče, udala sam se za njega.

Naša veza delovala je tako lako i drugačije od bilo čega drugog što je bilo ko od nas iskusio i zato smo odlučili da se obavežemo jedno drugom.



Skoro momentalno smo odlučili da zajedno odemo u Španiju i venčali smo se iste godine. Sada su moji prijatelji bili posebno zabrinuti. Odustala sam od karijere kako bih živela u inostranstvu sa čovekom koga znam samo nekoliko nedelja. Sem što nisam, jer kada bismo pogledali unazad, oboje bismo se nejasno setili susreta na paviljonu za kriket kada smo oboje bili studenti prve godine. Tokom godina, više puta smo se susretali. Video me je u najboljem i najgorem izdanju, a i kada sam bila ophrvana tugom. A opet sam mu se sviđala. Prvi put u sam osetila da u vezi mogu da budem svoja, sem što je bila to drugačija vrsta sebe. Bila sam srećna.

Otišli smo u Španiju, gde je kiša padala pet meseci u godini, a mesto u kojem je radio bilo je očajno, ja sam morala hitno da se operišem i imali smo vrlo malo para, ali smo se kući vratili zaljubljeniji nego kada smo otišli.

Sledeće godine, dobili smo sina, koji je imao ozbiljnih zdravstvenih problema kao dete. Dugi niz godina, fokusirali smo se na to da njegov život bude normalan koliko je to moguće, što je uključivalo promenu posla mog muža, dok sam ja pomagala sinu u školi i bavila se honorarnim pisanjem od kuće. Kada je naš sin odrastao u samostalnog tinejdžera, muž i ja došli smo do trenutka kada smo se zapitali: „Dobro, koja je naša svrha sad?“

Na neki način, bili smo srećni. Nakon svega, radili smo kako bismo stvorili samouverenog i nezavisnog mladog čoveka. A opet, bilo je nekako deprimirajuće. Naš sin će uskoro otići na fakultet, kakvi će naši životi biti posle toga? Mislim da smo prestali da obraćamo pažnju na našu vezu zato što smo se koncentrisali na njegove potrebe. Nakon što smo ga poslali na prvi odmor bez nas, muž se okrenuo prema meni i rekao: „Šta ćemo sad da radimo?“

Zato smo uradili ono što svi parovi srednjih godina rade u toj situaciji i otišli na međunarodno putovanje vozom. Sada to možete da radite u prvoj klasi. Još uvek je relativno jeftino, ali luksuznije i ne morate da nosite ruksake. A tu je i uzbuđenje istraživanja vama nepoznatog grada, uživanje u vožnji kroz nove pejzaže, pogled na vinograde i planine, a možete i da čitate dva odlična velika romana koja nikada niste stigli da pročitate kod kuće.

Otkrili smo da još uvek volimo putovanja u inostranstvo i, ono važnije, jedno drugo. Bilo je kao da se vraćamo na početak, setili smo se zašto smo pravi jedno za drugo. Tako smo osmislili plan da kada naš sin ode na fakultet, nećemo ostati da čistimo prazno gnezdo već ćemo ponovo pokušati da živimo u inostranstvu. Dok smo se pripremali, naučila sam da predajem engleski kao strani jezik, posao koji mi je dao sve što mi je nedostajalo dok sam radila od kuće – nove veštine, mogućnost da upoznam ljude, i što je najbolje, zbornicu punu tračeva. U isto vreme imala sam ideju o romanu o dvoje ljudi koji uporno propuštaju priliku da se pravilno upoznaju.
 
Kada ljudi pričaju o mojim likovima Tesi i Gasu kao da su savršeni jedno za drugo, ja oklevam, jer ko zna šta bi se desilo da su postali par kada su se prvi put sreli sa 18 godina. Mislim da pronalazak Pravog zavisi podjednako i od tajminga kao i od „ljubavi na prvi pogled.“ Ono što znam je da nije dobro imati fiksirano mišljenje o Pravom muškarcu, jer lako možete propustiti šansu da upoznate nekog ko vas zaista čini srećnim. Moja draga baka je bila u pravu: „Treba da nađeš finog muškarca.“ Jedino mi je žao što nije poživela da upozna mog muža.

I da, usput, imamo mašinu za pranje čarapa i nedavno smo krenuli na časove plesa.

Izvor: dailymail.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Leanne Dixon