Kako da vam dete postane pisac

Jedan od najvažnijih elemenata dečjeg razvoja je svakako učenje da se ispriča priča. Zato smo pitali nekoliko poznatih pisaca na koji način roditelji mogu da pomognu deci da te priče zapišu.



Stručnjaci kažu da podsticanje dece da pričaju priče ne samo što im pruža osećaj da se mogu razvijati kao pisci, već na taj način otkrivaju šta mogu da rade u životu.

Sve je priča, i priče su svuda oko nas. One nam pružaju podlogu da bolje razumemo sopstvenu istoriju, našu sadašnjost i našu budućnost. One su način na koji doživljavamo i objašnjavamo svet koji nas okružuje.

Pričanje priča učvršćuje odnose koje imamo sa ljudima u svom okruženju. Priče čine da osećamo, razmišljamo i pamtimo. A što ranije naučimo da ih pričamo, bogatiji i živopisniji život ćemo živeti.

To je barem ono što nam stručnjaci kažu – ohrabrivati svoje dete da priča priče jedna je od najvažnijih lekcija koju roditelj može da nauči dete.

„Pisanje priča ne samo što deci pruža osećaj da se mogu razvijati kao pisci, već na taj način otkrivaju šta mogu da rade u životu“, kaže Daren Šeti, pisac i učitelj. „Pričanje priča daje im širu perspektivu i uvid u to na koji način su povezani sa stvarima, odakle su došli, a takođe im može pružiti odgovor i na koji način će se njihovi životi razvijati.“

Pisac Robert Stivens slaže se sa ovim mišljenjem: „Kada ste dete, mnoge stvari oko kojih se vaš svet vrti jesu spoznaja na koji način sve oko vas funkcioniše, kako se vi ili vaši prijatelji uklapate u taj svet. A pričanje priča omogućava deci da se užive u uloge nekih drugih osoba, da sagledaju svet iz drugačijih perspektiva. Pričanje priča je važno i zbog zamišljanja avantura i pomeranja granica onoga što mislimo da je nemoguće.“
Ili kao što je pisac Nejtan Brajon jednostavno rekao: „Život je velika priča, a što više razumete priče i učite načine na koje ih možete ispričati, to bolje možete shvatiti život i načiniti bolje izbore.“

Međutim, postoji jedna caka koju zna svaki pisac – nije uvek lako pisati. I nisu svi rođeni da budu pisci. Dakle, kako možemo ohrabriti decu da pišu više? I na koji način da im pisanje više liči na zabavu, a manje na domaći zadatak?

Uživajte u tome

„Ovo je najvažniji savet od svih“, kaže Brajon. „Pričanje priča trebalo bi da bude zabavno. Ne bi trebalo da ga doživljavamo kao domaći zadatak ili kao obavezu. Zašto dete ne bi ispričalo priču o smrdljivom prdežu svog brata? Ili o baki i njenom smešnom plesu za Božić? Iskoristite svet u kom vaše dete živi i učinite ga zabavnim. Mnogo više će naučiti pišući o svom životu, nego o tuđem.“

Ohrabrite ih da pišu o sebi

„Stavljajući sebe u priču može imati snažno dejstvo na vaše dete, jer deca često zanemare vrednost sopstvenih iskustava u svojim pričama“, navodi Šeti.

„Ukoliko pripadaju nacionalnoj manjini, trebalo bi da znaju da priče ne moraju da budu samo o belcima iz srednjih društvenih staleža, o kojima i inače stalno čitaju. Priče mogu biti utemeljene i na njihovom životu. Možda neki od junaka govore poljski ili bengalski, ukoliko je to ono što se praktikuje u porodici. Ukoliko to žele, u zagradama taj govor mogu prevesti i na engleski jezik.“

„Ogledala i prozori“

„Svakom detetu je potrebno da u priči koju čita pronađe ’ogledala i prozore’“, dodaje Stivens. „Ogledala su tu da bi se prepoznali u pričama koje čitaju – da bi uvideli ko su junaci, ali da budu sposobni da shvate i nedostatke tih junaka. A ’prozori’ su tu da bi prepoznali i ljude koji im nisu slični na prvu loptu. Bela deca imaju mnogo ’ogledala’ i svoje refleksije mogu pronaći bilo gde.  Međutim, ono što im nedostaje jesu ’prozori’. I to je tako za većinu pozadina i porekla koje nisu bele, jer belci uglavnom gledaju samo kroz ’prozore’. Stvari se menjaju, ali je veoma važno da ponudimo deci različite knjiga za čitanje kako bismo im olakšali proces pisanja a i da bismo im proširili pogled na svet.“

Neka izmene priče koje već znaju

„Dete treba da zna da nijedna priča nije nepromenljiva, baš kao što je to slučaj i sa životom“, kaže Šeti. „Zato zatražite od njih da izmene kraj priče u knjizi koju su već pročitali. Ovo može biti posebno korisno za decu koja ne vladaju strukturom priče previše dobro. Međutim, ovde znate šta se dešava i sve što sada treba uraditi jeste napraviti odstupanje od te strukture.“

Neka vas dete vodi

„Priču uvek treba da vodi dete“, kaže Stivens. „Sve što vi treba uradite jeste da kažete: ’O, to je dvadeseta priča koju si ovog meseca napisao o vanzemaljcima… to je odlično! Samo tako nastavi’. O čemu god da pišu, kažite im da je to fantastično. Ne treba im govoriti stvari poput: ’Zašto si Misisipi napisao sa sedam slova s?’ Nemojte se zadržavati na minornim greškama i nikada nemojte kritikovati gramatiku i pravopis. To će ih naučiti u školi.“

Igrajte se sa rečenicama

„Često sam znao da u radionicama sa decom igram jednu igru, u kojoj ja napišem prvu rečenicu priče a sledeću napiše jedno od dece“, navodi Brajon. „Kod kuće roditelji mogu reći: ’Jednog dana devojčica je otišla u prodavnicu.’ Onda dete kaže: ’Da kupi novog jednoroga’. Zatim roditelj kaže: ’Prodavnica je bila u tržnom centru Vestfild’. I tako dalje. To što vi zajedno sa svojim detetom gradite priču podstiče vaše dete i njegovu maštu, a saznaćete i šta zajedničkim snagama možete stvoriti.“

Napravite spiskove stvari koje vole

„Ovo radim sa decom koja nemaju toliko samopouzdanja kada je pisanje priča u pitanju“, kaže Šeti. „Pričamo o hrani, televiziji, odeći, pop zvezama, fudbalerima. Na ovaj način saznaćete šta je to što dete interesuje nakon čega se možete fokusirati na to. Poezija nabrajanja je takođe jedan od najlakših načina na koji možete pisati poeziju, baš kao što su rep pesme, refreni, pa čak i recepti za kuvanje. Za sve vam treba struktura. Na ovaj način ta struktura postaje lična i ima smisla i značenje.“

Pomozite im sa planiranjem

„Često sam se sretao sa decom koja imaju mnogo ideja, ali koja se muče da ih sve povežu u jednu priču“, navodi Stivens. „Napisaće nekoliko poglavlja jedne priče, a onda će izgubiti nit, jer im neće biti jasno kako priča nadalje treba da se razvija, pa se zato prebace na nešto novo. Stoga ja ohrabrujem decu da napišu osnovni plan i osmisle kako bi želeli da se priča završi. Taj plan bi trebalo da sadrži nekoliko osnovnih smernica, ali to će im pomoći da završe priču. Možete razgovarati sa njima o tome šta im se dopada ili ne dopada kod junaka, i na taj način im pomoći da ožive svet koji stvaraju.“

Neka vam naglas čitaju svoje priče

„Pričanje priča je samo po sebi zajednička aktivnost“, kaže Brajon. „Imate za primer pričanje priča tokom večere, koje vam omogućava da na osnovu reakcija na licima drugih ljudi saznate šta je to što je njima zanimljivo u vašoj priči. Za decu je važno to što vam mogu naglas čitati svoje priče, jer ih to podstiče da budu ponosni na ono što su napisali. Da ne spominjem to da klinci jedino žele da njihovi roditelji budu ponosni na njih. Sve što možete učiniti da povećate uzbuđenje i povezanost sa svojim detetom je sjajno.“

Uvek postavljajte pitanja

„Rečenica koja ja uvek koristim je: ’Možeš li mi reći nešto više o tome?’“, navodi Šeti. „Kaži mi nešto više o tom dečaku. Reci mi nešto više o tome šta se desilo kada je otišao u prodavnicu. Na ovaj način vi pokazujete interesovanje, ali ne osuđujete ono što je dete napisalo. Svakako je bolje nego da ga pitate: ’Zašto si to napisao?’, jer će se u tom slučaju osetiti pod pritiskom da udovolje vašim željama, što će neizbežno dovesti do toga da njihovo samopouzdanje da pišu priče splasne.

Autor: Met Blejk
Izvor: penguin.co.uk
Prevod: Nataša Đuričić Marković