Kad Vilijem Defo intervjuiše Majkla Ondačija

„Engleski pacijent“ Majkla Ondačija je roman koji čitaoci vole zbog bujne, subliminalne proze. Na kraju Drugog svetskog rata, četvoro ljudi se nalazi u ostacima napuštene italijanske vile. Zagonetni engleski pacijent, izgoreo toliko da se ne može prepoznati, govori kroz morfijumsku izmaglicu. Njegova mlada medicinska sestra Hana pati od sopstvenih emotivnih šokova. Kip, vojnik u britanskoj armiji koji je po nacionalnosti Sik, deaktivira bombe koje su Nemci ostavili. I Karavađo, lopov koji je postao špijun za Engleze tu je kako bi otkrio pravi identitet engleskog pacijenta. Iako su scene iz knjige toliko slikovite da se lako prenose na film, sam narativ u pustinji, vreme u vili, priče iz prošlosti i dnevnik engleskog pacijenta ipak su stvar književnosti. Zato je sa velikim nestrpljenjem, i malo cinizma, većina ljubitelja romana čekala da se pojavi filmska verzija.

Vilijem Defo je sreo Majkla Ondačija na filmskom setu u Rimu tokom prvih produkcijskih dana. Kao jedan od zaljubljenika u knjigu, Vilijemu je bilo veoma važno da sam film i to što je izabran da tumači ulogu Karavađa dobije Ondačijev blagoslov. „Ne pretvaram se da ga poznajem, ali imali smo nekoliko predivnih šetnji po Rimu, lutali po crkvama i sedeli u kafeima ispijajući kafu. Bile su to duge šetnje i bilo je sjajno imati Majkla na setu.“ Sreli su se u Njujorku oktobra 1996. godine kako bi popričali o transformaciji romana u film. Uzgred, obojica su veoma zadovoljni filmom, ne samo zato što preslikava roman već i zato što ima svoju sopstvenu priču.

Počnimo od „Engleskog pacijenta“. Zašto nisi želeo da radiš scenario za film?

Majkl Ondači: Proveo sam šest godina pišući taj roman, poslednje dve sam potrošio na stvaranje jedine strukture koju sam mislio da može da ima. Tako da bi okretanje i rasparčavanje te strukture i stavljanje glave gde je bio rep... Nisam nikako mogao da budem objektivan i odlučim šta treba da izbacim, a šta da ostane.

Jesi li učestvovao u početnom razvoju scenarija?

Poprilično. Entoni Mingela, Sol Zenc i ja smo se sastajali svaki put kada je bilo potrebno napraviti veću promenu u rukopisu, i mislim da smo dobro radili zajedno. Scenario je delovao „novo“ i nije bio „senka“ knjige. Sva trojica smo radili na nečemu novom što je bio daleko uzbudljiviji projekat. Bio sam oduševljen od samog početka kako Entoni uspeva da pogodi glasove. Kada Barns sretne Ketrin i kaže: „Naravno, znam Vašu majku“, taj osećaj međusobnog klasnog poznavanja je savršeno uhvaćen. U svakom slučaju, kada god bi postojala nova verzija teksta, sretali bismo se. Bilo je to veoma obrazovano iskustvo za mene da shvatim kako scenario postaje sve kraći i kraći. Film je mnogo teži. Mislim da nikada ne bih mogao da napišem sjajno poglavlje i zatim odustanem od njega zbog vremenskog ograničenja knjige, a to ponekad morate da radite sa čitavim scenama u filmovima. Za pisce je to kao loš vic.


Koliko menjaš sam tekst dok ga uređuješ? Kako je to izgledalo, pre svega, u „Engleskom pacijentu“ gde si imao toliko različitih pogleda na stvari. Koliko zavoliš različite likove? Ili uspevaš da od starta disciplinuješ sebe da budeš neutralni posmatrač?

Idem kuda god me tekst povede. Sve pokušam. Testiram sve, trudim se da ne zapadnem u retoriku ili u uređenost dok pišem. Na neki način to je ono što su Entoni Mingela i Volter Marč uradili u poslednjim delovima filma uzevši vizuelno iz jedne scene i stavivši ga u drugu stvarajući nešto sasvim drugačije. Sve je to sastavljanje i uklapanje.

Čitanje knjige bilo je pravo otkrovenje. A dok smo snimali film, osetio sam je sve dublje u svom telu, umu i duši. Kada sam, u ulozi Karavađa, snimao scene u prostoriji sa ostalim likovima, Kipom, Hanom i engleskim pacijentom, pomislio sam koliko je ovo sjajna priča kada su sve četvoro prisutni. To je zaista poseban svet.

Ima nečega posebnog u toj priči – deo mene bi voleo da je to duga, devetočasovna televizijska stvar: trideset godina Karavađove istorije i dvadeset godina Hanine prošlosti, i sve to se na kraju spoji u tom trenutku u jednoj prostoriji. Knjiga počinje padom aviona i sa Karavađom. Zapravo, prva stvar koju sam napisao bila je kako krade fotografiju iz mračne sobe. I Hana je bila tamo. Hana, Karavađo i engleski pacijent, ali nisam znao kako su svi oni povezani.

Potiče li Hana iz nekog posebnog mesta?

Hana je lik iz mog prethodnog romana „U lavljoj koži“. Ali medicinska sestra je bila u „Engleskom pacijentu“ pre nego što sam otkrio da je to Hana. Ne volim da ponavljam likove, ali Hana je delovala toliko drugačije, kao potpuno nov lik.

Da li proces izbacivanja fantazija postaje na neki način lični, samootkrivajući proces? Čak i ako nije o tebi, reč je o tvojim sklonostima, onome što te privlači. Tako da dobijaš tu predivnu masku...

Da, to je na neki način kostim. To je nešto što ti kao glumac takođe imaš, tu mogućnost da otkrivaš sebe kroz likove na neverovatniji način nego što bi to radio kroz sebe.

Ovo je neprijatno akademsko pitanje: da li je pisanje zaista nastavak čitanja? Zašto si želeo da počneš da pišeš? Da li je ta želja proistekla iz onoga što si čitao?

Razlog zašto sam pisac danas je to što sam kao lud čitao dok sam bio tinejdžer. Siguran sam da je većina toga što sam čitao bilo smeće...

A prve stvari koje si napisao, jesu li bile imitacija onoga što si čitao?

Ne, počeo sam da pišem kada sam otišao na fakultet, kada sam počeo da izučavam poeziju. Tek sam stigao u Kanadu, živeo sam sam, započinjao sam novi život. Nakon što sam čitao dela Roberta Brauninga, počeo sam da pišem dramske monologe. I to je bilo to. Nije imalo veze sa onim što sam pročitao, to je na neki način imalo svoj uticaj kasnije. Postoji velika povezanost, ali zaista ne znam na koji način to bukvalno utiče na vas.

Ali kada si počeo da pišeš, jesi li imao ideju da ćeš ovako živeti život?

Ne, ne, to je bio lični, skriveni čin. Nikome u stvarnom svetu nisam priznavao da sam pisac. Trebalo je mnogo vremena kako bih preko toga prešao. Tako da sam pisao, povezao se sa malim književnim magazinima. Da sam prošao kao Džej MekInerni koji je doživeo veliki uspeh odmah sa prvim objavljenim delom „Bright Lights, Big City“, bio bih potpuno sjeban.

Vidi, mene oduševi svako ko nakon ogromnog književnog uspeha uspe da napiše dobru knjigu.

Da, da, ja sam nakon zbirke pesama „The Collected Works of Billy the Kid“ jurio svoj rep. Osvojio sam nagradu u Kanadi za nju i završio u nekakvoj rupi. Zato sam napisao roman „Coming Through Slaughter“ koji je izražavao veliki bes prema slavi. Bila je to slava na maloj pozornici, ali je bila dovoljno velika. Mislim, stvar je u tome da nastaviš da izbegavaš samosvesnost. Da pišeš i zaboraviš da si napisao druge knjige. Ne mislim da posle toga bude lakše, samo postaje sve teže.

I sve vreme čitaš istog autora – sebe.

Da, verovatno razlog zato ne čitam svoje knjige nakon objavljivanja.

Nikada ne gledam film nakon što ga završim. Pogledam ga samo jednom kako bih mogao da pričam o njemu, ali nakon toga ne postoji razlog da mu se vratim. Posebno iz tog razloga: ne želiš da budeš samosvestan, ne želiš da se odražavaš na to. Uradio si nešto i sada nema povratka. Ali moja memorija je toliko loša da jedva pamtim šta se dešavalo, a na kraju krajeva, jedina stvar koja nešto znači u javnosti jeste sam film koji ljudi gledaju. Sve ostalo su duboke, mračne tajne kojima ću se vratiti samo ako sam baš prinuđen.

U poslednjoj fazi uređivanja, nalazim se van sebe. Gledam na sve to klinički i kažem npr. ok, iz ove scene treba brže da izađeš. U tim poslednjim etapama važni su elementi tehnike, drame, vremena i „osvetljenja“. Interpukcija i pasus. Ali nikada ne kažem: „O čemu se zaista radi u ovoj knjizi?“ To se ne pita. Umesto toga brinem da negde nema previše oblaka ili možda treba raščistiti žbunje. A tu su i povezanosti među knjigama. Postoji scena u romanu „U lavljoj koži“ kada Ambroz umire, duga je svega jedan pasus i to je verovatno zametnulo radnju „Engleskog pacijenta“. Nedavno sam shvatio da sa svakom knjigom zapravo iznova pišemo ono što nismo dobro uradili u prethodnoj.

A u tom završnom procesu, da li priča sama sebe kompletira i to postaje obaveza da je složiš na pravi način kako bi drugi ljudi mogli da je pročitaju?

Moraš da se distanciraš od napisanog i pokušaš da posmatraš priču da kao neko ko je ne zna. Zato je dajem drugima da je čitaju kako bih dobio tu vrstu reakcije, koja je ponekad poprilično jednostavna: „Šta se desilo sa ovim tipom? Bio je veoma interesantan i onda se ne pojavljuje narednih stotinu stranica?“ To su stvarni problemi, suprotni od „Teme“ o kojoj ne razmišljam.

Dakle, ne završiš je, ostaviš dovoljno vazduha za čitaoca da učestvuje, o čemu smo i pričali. Ta

Da, pa...

Sećaš li se odakle si dobio centralnu sliku pada aviona?

Slika se samo javila i bila je tu. Umetnik Jozef Bojs je preživeo pad aviona na severu, ne u pustinji, ali već sam imao tu sliku u glavi. Bila je to jedna od onih situacija kada bih čuo za Bojsa i njegovu opsesiju filcom i to se odmah povezalo i našlo svoj put u roman. To je bilo dovoljno. Nisam morao više da znam. Čovek sa lekovima...

Da, odakle je to došlo?

To je adaptacija nečega što sam video u Kairu. Bio sam tamo 1978. godine. Pokupiš tako postupak ili sliku iz daleke prošlosti. Staviš se u poziciju kada ti dolaze sublimnije reference i moraš da nastaviš sa pisanjem kako bi takve stvari pronalazio.
 
Da li je bilo trenutaka tokom snimanja filma kada se neke stvari jednostavno nisu poklapale sa onim što si imao na umu?

Scenografija je bila interesantna  jer je sve delovalo da je potpuno na mestu, bilo je više na mestu nego u knjizi. Zaista sam se iznervirao kada sam od scenografa čuo da su išli u Geografsko društvo i bili dočekani širom raširenih ruku. Pitao sam: „Zar nisu bili naporni?“ A oni su rekli: „Ne, bili su veoma fini.“ Ono što je za mene bilo zanimljivo je da dok pišem scenu u pacijentovoj sobi iz Hanine perspektive, vidim samo ono što se nalazi oko mene na jedan metar jer ima malo svetla. Ona čita knjigu i vidi pod. Pacijent je tu pored, Karavađo tamo. Ali nikada nisam imao utisak o kompletnoj sobi i svemu što se u njoj nalazi. Odjednom, našao sam se na setu i tu je bila cela soba, upravo ta vrsta kamenog poda ili freska koja je nacrtana... Sve je bilo tamo. Bio je to šok za mene.

O tome ne odlučuješ dok pišeš, ostaje promenljivo i instiktivno.

Gradim aspekte prostorije dok pišem tokom godina. Onda dolazi period uređivanja kada brišeš stvari. Sredio si sobu u potpunosti, ali to možda na neki način smeta priči. Koliko onda možeš obrisati iz pozadine da bi se čitalac fokusirao na Hanino emotivno stanje? Mislim da se mnogo istorijskih romana previše bavi scenografijom. Ako je knjiga smeštena u Nemačku 1943. godine, čitaoci znaju koje cigarete su ljudi pušili i koliko duge su im bile kožne jakne. Ali to je ono o čemu smo malopre razgovorali, sve je promenjivo, gde se koji aspekt uklapa u priču. Ne pišem sa planom. Većina ljudi piše sa planom, ali ja se trudim da to ne radim. Trudim se da...

...osetiš svoj put.

Emotivna stvar je to kada pišete. Za mene je problem sa romanima kada osetim da mi se pisac obraća odozgo. Kao lutkar. Previše siguran u ono što će se dogoditi.

Mislim da je Žilijet Binoš bila predivno instinktivna kao glumica, dozvolila je da se stvari same pojavljuju u sred scene. Kada ste oboje bili u kuhinji i ona je počela da plače u sred govora. Bilo je to neverovatno, ne mogu ni da zamislim kako je glumcu koji treba da radi nasuprot nje.

Kako je u priču dospela „Herodotova istorija“?

Već sam čitao nešto njegovo. A onda sam naišao na njegovo ime u dnevniku jednog istraživača prašume; neki čovek je napisao: „Bio sam odgovoran za našu biblioteku na jednoj od ekspedicija. Ali naša biblioteka je bila samo jedna knjiga, ’Herodotova istorija’.“ I pomislio sam da je to sjajno jer je on bio istoričar koji je pisao o tom mestu gde su se ovi likovi našli stotinama godina kasnije. Ideja o povezivanju savremene i antičke istorije. Ovi istraživači iz tridesetih su bili van svog vremena. Dopadala mi se ideja kako izučavaju formacije peščanih dina. Volim opsednutost istorijom. Neprestano sam razmišljao o piscima poput Čarlsa Olsona i Roberta Krilija na neki čudan način. Krilijeva snaga, ogorčenost i lepo ograđena liričnost bile su mi trag u stvaranju lika pacijenta. I ta predivna, herojska era istraživanja koja je kasnije ignorisana dok je dvadeseti vek postajao sve više plaćenički iliti trgovački. Takođe, Herodotov osećaj istorije je sjajan jer je u mnogome zasnovan na glasinama. Ako bi u pustinji čuo neku priču, zapisao bi je. U svakom slučaju, dopadala mi se ideja da ljudi u romanu čitaju knjige. Da postoji biblioteka u vili. A zatim se javila i ideja o špijunskom kodu „Rebeka“. Za Almazija sam čuo od prijatelja čiji su roditelji bili u Kairu tokom rata. Romel je poslao špijuna u Kairo da šalje informacije Nemcima. Koristio je primerak knjige „Rebeka“ Dafne Di Morije kao kod. Ken Folet je o tome napisao knjigu po imenu „Ključ za Rebeku“. Špijuna su na kraju uhvatili Britanci, a roditelji mog prijatelja su bili uključeni u njegovo hvatanje. Tako da sam njih ispitivao o tome. A u drugoj knjizi koja je više dokumentaristička, postojao je pasus o tome kako je špijun dospeo u Kairo. Njega je preko pustinje preveo istraživač Almazi. On mi je bio zanimljiviji od špijuna. Ko je taj čovek? Šta je radio tamo? Tako da sam saznao više o njemu.

Pisanje nesavremenih romana te u mnogome oslobađa.

Da, to je kao da nosiš masku.

Posebno ako ti treba šest godina da završiš knjigu. (smeh) Zemlja u Africi bi mogla promeniti ime dok ti završiš sa romanom. Izvini.

Znam, znam. I tako sam se zainteresovao za tog čoveka. I to mi je otvorilo ceo svet istraživača i načina na koji su oni posmatrali svet. Ono što je u Geografskom društvu bilo korisno nisu toliko informacije koliko njihov način pisanja; veoma jednostavno, nimalo samoveličajuće ili lupanje po grudima, ili o prelepim zalascima sunca ili o muvama. Nema žalbi. Nema pohvala. Bilo je to samo kako stići odavde donde... Toliko mnogo kilometara. Eno izvora vode. Vrsta sažetosti koju ima glas Roberta Krilija. Ali sve su to bili fragmenti koje sam skupljao ili zapisivao tokom pet godina. Postaneš zainteresovan za stvaranje mapa ili demontažu bombi, neprestano učiš i nisi potpuno siguran kako će se sve to držati zajedno kada nastane ceo brod.

Izvor: bombmagazine.org
Prevod: Dragan Matković
Napomena: u pitanju su odlomci intervjua
Foto: Tulane Public Relations - Flickr: Michael Ondaatje / CC BY 2.0 / Wikimedia commons