Kad veštice kolo vode

Tokom srednjeg veka, pod sumnjom da veštičare, ubijeno između 50.000 i 60.000 ljudi, a samo u Tanzaniji od 1994. do 1998. pod istom optužbom bilo 5.000 žrtava

Da li je tačno, kako su neki stručnjaci dugo tvrdili, da je u srednjem veku ubijeno oko devet miliona ljudi pod izgovorom da su vešci i veštice? Šta se sve podrazumevalo pod deliktom veštičarenja? Gde se i danas osuđuje i presuđuje „služenju đavolu“? Na ova i druga pitanja o kojima se povremeno obnavljaju rasprave pokušavala je da argumentovano odgovori Rita Foltmer u knjizi „Veštice“ , koju je nedavno objavila Laguna.

Doktor filozofije Rita Foltmer (1961) predaje istoriju na Univerzitetu u Triru i autor je brojnih radova iz kasne srednjovekovne i rane novovekovne istorije. Upozoravajući da su mnoga dokumenta i svedočanstva o suđenju vešticama zauvek izgubljena, što ostavlja mogućnost za (ne)svesne manipulacije, falsifikate i mistifikacije, autorka ističe da se preterivanja mogu uočiti još u 16. i 17. veku u tadašnjoj senzacionalističkoj štampi. Vrhunac se, međutim, dogodio u 18. veku kada je izvesni kvedlingburški gradski sindikus Gotfrid Kristijan Fojgt došao do rezultata da je širom Evrope bilo ubijeno više od devet miliona ljudi. Ta neverovatna procena prihvaćena je i širena ne samo čitavih 100 godina kasnije, već i za vreme nacističke diktature, kada je trebalo dati ubedljive argumente za krivicu katoličke crkve zbog masovnih progona. Te brojke spremno su prihvatile i prve američke feministkinje, kao što je Matilda Džoslin Gejdž. Čuveni francuski filozof Volter je u skladu sa svojim antiklerikalnim i antijezuitskim stavovima tvrdio da je zbog veštičarenja širom Evrope ubijeno više od 100.000 žena, dok je poljski istroričarr Bogdan Baranovski u svojoj studiji naveo da je u njegovoj zemlji u 17. i 18. veku bilo oko 10.000 legalnih pogubljenja i oko 5.000 linčovanja.

Moderna istraživanja, međutim, ukazuju da se progoni veštica u novom veku u Evropi po broju žrtava razlikuje od zemlje do zemlje i da podrazumeva ukupno od 50 do 60.000 pogubljenja. Pritom, progoni veštica naročito su bili intenzivni u manjim duhovnim i svetovnim političkim zajednicama. Tako je u državnoj opatiji Sveti Maksimin od 1586. do 1596. ubijeno oko 400 osoba, gotovo petina ukupnog stanovništva. Vrhuncem lova na veštice može se proglasiti period između 1580. i 1650. godine.

Tokom 15. i početkom 16. veka teolozi, inkvizitori, svetovne sudije donekle su raščistili, ali se nisu u svemu usaglasali da su veštice i jeretici otpadnici od Boga, koji uz pomoć đavola, kome su se obavezali ugovorom, žele Božijem stvorenju da donesu propast. Među zla koja su navodno izazvale veštice spadaju: nevreme, impotencija, neplodnost, bolest i smrt ljudi i životinja, ali takođe i oduzimanje mleka i penisa, a tu je i demonska opsednutost. Da bi zapečatili ugovor veštice su, žene, kao i muškarci, upražnjavali sa Satanom blud - piše Foltmer.

Pošto je postojala predstava da je veštičja tajna organizacija analogna jeretičkoj sekti mislilo se da su se đavolove sluge okupljale na noćnim susretima u velikom kolu, da bi igrale na banketima, orgijama i konačno da bi obožavale svog gospodara. A da bez problema stignu na takva mesta, bilo je potrebno da brzo putuju, pa je zato vođena diskusija da li su i kako veštice mogle da lete.

Razlozi zbog kojih su se pojedinci navodno obavezivali Ðavolu mogli su da budu mnogostruki: pokretale su ih pre svega zavist, pohlepa, gnev, osvetoljubivost, pohota ili neki drugi greh. Uglavnom su to bile žene, a lov na veštice isključivo su organizovali, sprovodili i pratili muškarci (demonolozi, teolozi, pravnici, sudije, inkvizitori, porotnici). Žene su u tome imale udela tako što su svoje rodne drugarice javno vređale, klevetale, istupale kao svedoci optužbe, a povremeno i same podnosile privatne tužbe zbog veštičarenja. Zbog toga je i nastalo uprošćeno objašnjenje kako su progoni veštica bili muška zavera protiv ženskog roda. Da to nije tačno pokazuju određeni regioni u Evropi, gde je pogubljeno više muškaraca, na primer na Islandu, u Estoniji, Finskoj, Normandiji.

Dugo godina rado je prihvatana po-grešna slika o izgledu veštica, nastala kao plod bujne mašte ili literature poput bajke braće Grim, ili Geteovih „Valpurginih noći“. Po tim predstavama to su bile ili izuzetno ružne, stare žene, s grbom i bradavicama, ili naročito erotski privlačne mlade devojke, uglavnom crvene kose. Prema učenim mišljenjima, međutim, opakost veštice jeste upravo u tome što se ona ne može prepoznati na prvi pogled po telesnim znacima, pošto je veštičarenje trebalo da bude okultni, tajni zločin, čiji su se sledbenici nevidljivi šetali svetom svakidašnjice. Ðavolov sluga praktično je mogao biti bilo ko iz neposredne okoline.

Masovna pojava veštičarenja javila su se u vremenima velikih hladnoća, kišnih leta, poplava, gladi, bolesti, epidemija, povećane smrtnosti ljudi i opštih političkih i ekonomskih kriza koje su bile česte između 1400. i 1800. godine. Najčešće do sumnjičenja za veštičarenje dolazilo je između različitih članova jednog istog domaćinstva ili komšija, a razlozi su mogli biti vrlo različiti: svađa zbog neuspešnog ugovaranja braka, raskinute veridbe, nesporazumi između supružnika, roditelja i dece, braće i sestara, krađe tuđe imovine... O progonu veštica bavili su se papski i biskupski inkvizitori, ali i svetovni sudovi. Uhapšena osoba morala je da dokaže svoju nevinost, ali je zbog iskaza svedoka ili denuncijacije neke „proverene“ veštice to bilo veoma teško. Sudovima je bilo dozvoljeno da primenjuju različite metode razotkrivanja među kojima je bilo i traženje takozvanih đavolovih mladeža kojima je satana običavao da navodno obeležava svoje sledbenike. Ponegde je primenjivana i takozvana „vodena proba“ tako što bi se osumnjičeni sa udovima okovanim na poseban način bacio u poseban sud sa vodom. Ako bi telo plivalo sumnja na veštičarenje smatrala bi se potkrepljenom, ako bi potonulo izgledalo je da se osumnjičeni očistio od greha.

Poslednji proces zbog veštičarenja zabeležen je 1782. godine u švajcarskom kantonu Glarusu, kada je služavka Ana Geldi osuđena na smrt jer je, navodno, otrovala dete svojih poslodavaca, pa ga potom oživela. To je izazvalo ogroman gnev prosvećenih duhova tog vremena, ali su veštičije mitove ponovo oživeli nacionalsocijalisti. Tako je Hajnih Himler, koji je napominjao da je potomak spaljene veštice koja se zvala Himbler, 1935. osnovao grupu pod tajnim naslovom „Posebno punomoćstvo 5“, koja je sistematski sakupljala podatke o istorijskom progonima veštica na celom nemačkom govornom području. Punih devet godina 11 saradnika, svi članovi SS, u 260 arhiva i biblioteka tragali su za procesima veštica i ispisali više od 33.000 kataloških kartica. Iza ove akcije krio se pokušaj da se ustanove tobože neoborivi i ultimativni dokazi krivice takozvano jevrejsko-hrišćanske crkve za navodna milionska masovna ubistva pripadnica germanske kulture i rasnog nasleđa.

U Evropi i Severnoj Americi veštičarenje se u drugoj polovini 20. veka pretvorilo u unosan biznis, ali su redovne kampanje za progon veštica uvedene u Africi. Da bi se kontrolisale maloletničke bande koje su sprovodile zakon jačega, u Ugandi je 1965. stupio na snagu Zakon protiv veštica. Slični propisi doneti su u Angoli, Gani, Keniji, Južnoj Africi, Tanzaniji, Zimbabveu...

– Koje razmere je dostigao lov na veštice u afričkim zemljama ostaje nepoznato jer nedostaju konkretne brojke. S obzirom na 5.000 žrtava od 1994. do 1998. samo u Tanzaniji, uz svu skeptičnost prema procenama, čini se da mrtvih ima približno koliko u Evropi iz ranog novog veka – zaključuje Rita.
 
Sprave za mučenje

U brojnim novinarskim i književnim tekstovima mogu se naći detaljni opisi najčudesnijih sprava za mučenje na koje su, navodno, stavljane veštice. U turističke svrhe postoje i muzeji mučenja ili tzv. srednjovekovne sobe za mučenje, koje po pravilu izazivaju veliko interesovanje publike.

I to su, međutim, kako istnče Rita Foltmer, najobičnija preterivanja i maštarije jer je u stvarnosti iskusnom učitelju bio potreban samo obnčan gajtan ili konopac i nekoliko zahvata rukom da bi optuženom naneo toliko bola da bi onaj na kraju sve priznao. Pored toga, profesionalna čast dželata nije mu dopuštala da prestupnnk umre u mukama, nego da upravo bude u stanju da izgovori pravno validno priznanje.

Autor: D. Bogutović
Izvor: Večernje Novosti