Kad se Bodlerovo „Cveće zla“ našlo na sudu

Vređanje javnog morala… Pre više od sto pedeset godina, 20. avgusta 1857, Bodler je osuđen zbog svoje zbirke „Cveće zla“. Šest pesama ostalo je zabranjeno sve do… 1949!

„Brzo, sakrijte, ali dobro sakrijte celo izdanje; trebalo bi da imate 900 odštampanih primeraka. Ima ih još 100 kod Lanijea; ta gospoda je zaprepašćena što želim da spasem 50. Stavio sam ih na sigurno mesto, i potpisao sam potvrdu. Ostaje, dakle, još 50 da nahrani Kerberovu pravdu. Eto šta znači poslati primerke FIGAROU!!!!“ Ovako je zvzčalo pismo koje je Bodler uputio svom izdavaču u Alansonu, Ogistu Pule-Malasiju, 11. jula 1857. Njegova zbirka pesama „Cveće zla“, štampana u 1100 primeraka, puštena je u prodaju 21. juna.

Zapravo je jedan članak u dnevnim novinama Figaro, 5. jula 1857, izgleda skrenuo pažnju vlasti na ovu tanušnu zbirku. Gistav Burden, uzdržavajući se da „izgovori presudu“, osudio je nemoral četiri pesme: „Poricanje Svetog Petra“, „Lezbos“ i dve naslovljene kao „Prokletnice“.

Uprava javne bezbednosti pod upravom Ministarstva unutrašnjih poslova napisala je izveštaj 7. jula, i u njemu je „Cveće zla“ predstavljeno kao „izazov upućen zakonima koji štite religiju i moralnost“. „Poricanje Svetog Petra“, „Avelj i Kain“, „Litanija Satani“, „Vino ubice“ opisane su kao „huljenje“; „Prokletnice“ su „izraz najodvratnijeg nemorala“, „pesma u čast sramotne ljubavi žena prema ženama“; a „Preobražaji vampira“ i „Nakit“ „u svakom trenutku brutalno predstavljaju najrazuzdanije prizore“.

I cenzor zaključuje: „Ukratko, knjiga gospodina Bodlera je jedna od onih bolesnih, duboko nemoralnih publikacija koje računaju na skandalozan uspeh. Predlažem da se preda tužilaštvu.“

Tako je krenulo. Državni tužilac je 17. jula obavestio Upravu javne bezbednosti da je upravo podneo tužbu protiv Bodlera i njegovih izdavača i naložio da se zaplene primerci iz Alansona, ali ne i iz Pariza. Bodler je imao mesec dana da se pripremi za suđenje.

Flober, koji je nekoliko meseci ranije i sam bio na suđenju zbog „Gospođe Bovari“, našao je sredstva da angažuje poznatog advokata gospodina Senara, dok se Bodler morao zadovoljiti početnikom, advokatom Še d’Est-Anž Sinom, nesumnjivo zato što njegov otac, budući carski tužilac, nije hteo da prihvati slučaj. Zato što je Bodler bio siromašni boem, da ne kažemo bedan.

I pogrešio je kad je pomislio da će dobiti podršku: Sent-Bev se nikad nije pozitivno izrazio o njemu, kao što je Bodler to očekivao. S druge strane, pesnik je više puta jamčio za svog starijeg kolegu. Kritičaru je bilo dovoljno da pruži pesniku kratko obrazloženje u njegovu odbranu.

Što se tiče Merimea – Bodler je verovao da na njega može da računa – saznajemo njegovo mišljenje iz pisma koje je poslao gospođi De la Rošžaklen 29. avgusta 1857: „Nisam ništa preduzeo da sprečim spaljivanje dela pesnika o kome govorite, sem što sam rekao ministru da je bolje da najpre spale neke druge. Mislim da govorite o knjizi pod naslovom ’Cveće zla’, knjiga je zaista osrednja, nimalo opasna, u njoj je nekoliko iskri poezije, koliko ih može biti u sirotanu koji nije ni počeo da živi a već mu je dosta svega jer ga je grizeta prevarila. Ne poznajem autora, ali kladim se da je neiskusan i pošten, eto zašto ne bih voleo da mu knjiga bude spaljena.“

Na kraju je optuženo trinaest pesama: četiri zbog vređanja verskog morala, „Poricanje Svetog Petra“, „Avelj i Kain“, „Litanija Satani“, „Vino ubice“; a devet zbog vređanja javnog morala, „Nakit“, „Sed non satiata“, „Leta“, „Preveseloj“, „Lepi brod“, „Prosjakinja riđe kose“, „Lezbos“, „Prokletnice“, „Preobražaji vampira“.

Suđenje se održalo 20. avgusta 1857. pred šestim većem Krivičnog suda Sene, istog onog suda koje je oslobodilo, ali ukorilo, Flobera nekoliko meseci ranije. Tužilac je bio isti kao i na Floberovom suđenju, Ernest Pinar, budući ministar unutrašnjih poslova carstva koje se urušavalo.

On je zahtevao kaznu za primer, u ime odbrane „tog velikog hrišćanskog morala koji je zapravo čvrsta osnova javnog morala“.

Pinar nije sporio da je Bodler želeo da spreči zlo koje struji tim otrovnim cvećem, ali budući da je čovek „uvek manje ili više nemoćan, manje ili više bolestan, jer nosi sav teret pragreha“, potrebno je zaštiti ga od svih „onih opscenih slika koje kvare one koji još ne znaju ništa o životu“.

Odbrana nije bila sjajna. Advokat Še d’Est-Anž Sin pokušao je da uporedi Bodlera sa hrišćanskim propovednicima, sa moralistima, sa Danteom pozivajući se na „Pakao“, na Molijera koji omalovažava tvrdicu. „Tvrdnja da zlo postoji nije odobravanje zločina.“ Uostalom, osuditi Bodlera značilo bi osuditi brojne savremene autore, poput Beranžea, Balzaka, Misea, Gotjea, Žorž Sand i mnoge druge.

Presuda je doneta istog dana. Izuzimajući krivično delo protiv verskog morala, sud je zadržao optužnicu vređanja javnog morala. Osudio je „kobni uticaj slika koje pesnik predstavlja čitaocu i koje nužno dovode do uzbuđenja čula surovom realnošću i vređaju skromnost“. Pesme koje su sadržavale „opscene i nemoralne delove“ bile su: „Nakit“, „Leta“, „Preveseloj“, „Prokletnice“, „Lezbos“ i „Preobražaji vampira“. Trebalo je ukloniti ovih šest pesama iz zbirke. Zabranjeno je bilo njihovo objavljivanje do revizije sudske presude 1949. Međutim, pojavile su se u Belgiji 1864. i srećno su krišom kružile…

Bodler je odustao od žalbe, zadovoljio se molbom koju je uputio carici da mu umanji novčanu kaznu od 300 franaka; smanjena je na 50 franaka.

Sudska odluka obavezala je izdavača da ukloni osuđene stranice iz knjige. Što se Bodlera tiče, on je počeo da sprema novo izdanje. Drugo izdanje „Cveća zla“, poslednje koje je autor objavio za života, pojavilo se 1861, sa još 35 novih pesama.

Mnogo je nejasnoća u ovoj priči o suđenju. Zašto osuditi zbirku koja bi nesumnjivo prošla nezapaženo? Zato što je isprovocirala, u svom potpunom očajanju, zvaničan optimizam veka, usmeren na kult napretka. „Toliko smo se navikli“, primetio je Sent-Bev kao lucidni posmatrač, „na mlako laskanje; toliko nam je puta rečeno, velikim ili malim pesnicima, umetnicima, buržujima, da smo puni vrlina, savršeni, izvrsni, da nas pesnik koji nas probudi iz našeg licemerja i ugodnosti zapravo plaši ili nervira.“ Bodlerov zločin se zvao „pesimizam“.

Autor: Rober Kop
Preuzeto sa: lhistoire.fr
Prevela: Maja Mihajlović
Foto: David Hunter McAlpin Fund, 1964 / This file was donated to Wikimedia Commons as part of a project by the Metropolitan Museum of Art