Kad knjige seju tragove

Na jednoj plaži, gospođa sa slamnatim šeširom lista novine. Nedaleko od nje sede devojke koje se smejulje gledajući u ekrane svojih mobilnih telefona. Jedna od njih izvlači iz torbe roman Fransoaz Sagan. Čita nekoliko stranica. Deluje pomalo zamišljeno, gotovo tužno, kao što je Sagan izgledala. Vruće je. Devojka odlaže knjigu, deluje usamljenički u odnosu na druge posetioce na plaži.



Sviđa mi se kad mi ljudi koji čitaju upućuju skrivene poruke. Kad mi ono što oni čitaju daje nekakve nagoveštaje. Iz toga mogu da otkrijem prirodu njihove radoznalosti, jedan centimetar njihove tajnovitosti, ili kakve ih (tupave) novine opuštaju. Za mene su to kao oznake nekog potencijalnog plemena – sa kojim imam nešto zajedničko – zajednice sačinjene od milijardi reči koje se prostiru preda mnom. Korica neke knjige, naslovna stranica časopisa, pričaju priču, seju tragove, često pogrešne, svakako parcijalne, a ponekad i relevantne mada samo za trenutak. Ali to su, svakako, znakovi.

Ne dopada mi se prizor ljudi koji u prevozu ili bašti kafića bulje u laptop ili smartfon. Šalju poruku: Ne prilazi. Vrata su zaključana. Oni jesu zaključani. Zajedno sa drugim ljudima, zaključanim negde daleko.



Tražim oko sebe ljude koji se nisu zabarikadirali ekranima, nego utonule u knjige i časopise. Studenta koji ponavlja gradivo iz udžbenika, tipa koji čita neko staro izdanje sportskog žurnala, kakvu li informaciju tu traži? Traga za nečim što je izgubio?

A tu su i dalje oni s telefonima; anksiozni parovi koji svaki čas pitaju partnera šta radi, kuckaju po tastaturi… Pada mi na pamet da putnici koji se kriju iza svojih smartfona to čine zbog takvih kao što sam ja, željnih kontakta. Volela bih da za trenutak ugase te ekrane, kako bi papirna izdanja mogla da kažu nešto o nama, ko smo, šta volimo. Kao u jednom Modijanijevom romanu u kome jedan stidljiv čovek pita, izvinjavajući se, da li je knjiga, u koju je njen čitalac utonuo, dobra. Volela bih da možemo da pričamo o pravim stvarima. Da knjige i novine budu odškrinuta vrata, kroz koja se pomalja svetlost i podstiče nas na upoznavanje.

Autor: Aina Skjelog
Izvor: letemps.ch