K. B. Everet, autor romana „Ostali“: Ništa nije onako kako izgleda...

Sa autorom K. B. Everetom razgovaramo o romanu „Ostali“, napetom i maštovitom trileru koji spaja duh Agate Kristi i atmosferu „Zatvorenog ostrva“, u kome pratimo grupu neznanaca okupljenih u misterioznoj kući na selu, dok se utrkuju s vremenom da zaustave serijskog ubicu.



Možete li nam reći nešto više o sebi?

Prvo što bi trebalo da kažem jeste da K. B. Everet zapravo ne postoji. Možda čak i postoji, ali to onda nisam ja. To je samo pseudonim koji sam uzeo kako bih odvojio ove romane od svojih ranijih dela. Ta dela su klasičniji noar trileri, dok se ovi novi romani, koje pišem pod pseudonimom, umnogome razlikuju.

Pod svojim pravim imenom (Martin Vejts) napisao sam više od dvadeset romana – neki su dobili odlične kritike, neki su postali svetski bestseleri, a neki su i nagrađeni. Svi pripadaju žanru krimića, osim jednog horora. Radio sam i na nekoliko audio-drama iz franšize „Doktor Hu“. Pod pseudonimom K. B. Everet pišem romane u kojima nastojim da pomerim granice tradicionalnog kriminalističkog žanra.

U kom trenutku ste otkrili svoju ljubav prema pisanju i pripovedanju?

Da budem iskren – zaista nemam pojma. Odrastao sam u sredini koja nije bila posebno podsticajna ni za pisce, pa čak ni za čitaoce. Često slušam kako pisci s nostalgijom govore o bibliotekama u kojima su kao deca provodili vreme, o tome kako su „stalno visili“ među policama s knjigama. Moje iskustvo bilo je sasvim drugačije.

Našu lokalnu biblioteku vodio je mrzovoljan čovek koji je, čini mi se, iskreno mrzeo decu i zbog koga se niko od nas tamo nije osećao dobrodošlim. Sećam se da sam kao dečak od devet ili deset godina poželeo da pročitam „Rat svetova“ H. Dž. Velsa. Rekao je mojoj majci da mi to neće dozvoliti, na šta se ona pobunila da je na kraju popustio. Nakon toga nismo često tamo zalazili.

Kao klinac sam počeo iz zabave da pravim sopstvene stripove. I pisao sam ih i crtao. Prvo su to bili Tom i Džeri i Doktor Hu, nakon čega su na red došli i superheroji. Obožavao sam stripove, naročito Marvelove. Mislim da je to bila moja prva knjigoljubačka ljubav. Kao i „Doktor Hu“. Verujem da sam upravo iz njih nesvesno upijao pripovedačke tehnike.

Kada sam završio školu, upisao sam dramsku akademiju i studirao glumu. A onda sam, u pauzama između glumačkih angažmana, odlučio da napišem roman. S današnje distance, mislim da mi je pisanje bilo draže od glume. Svaki put kada bih dobio novi scenario, prilazio sam mu kao pisac, ne kao glumac – nikada nisam čitao samo svoju ulogu. U tom periodu sam „gutao“ krimiće, pa mi je bilo sasvim logično da moj prvi roman bude upravo krimi priča.

Nedavno je objavljen Vaš najnoviji roman „Ostali“. Kada biste morali da ga opišete u samo pet reči, koje bi bile?

Ništa nije onako kako izgleda...

Šta čitaoci mogu da očekuju od ovog romana?

Ozbiljno se nadam – vrhunsku zabavu. Možda zvuči neozbiljno, ali tome se nadam ako neko već izdvaja novac za moj roman. I neizmerno sam na tome zahvalan. Želim da se čitaoci sjajno provedu uz moju knjigu. Jer besmisleno je pisati roman u kome ljudi neće uživati dok ga čitaju.



Odakle potiče ideja za roman „Ostali“?

Ideja mi je prvobitno pala na pamet zato što mi ništa što sam u to periodu čitao nije „čučnulo“. Krimi romani su mi postali dosadni, neoriginalni, izlizani, puni klišea i prosto suvoparni. Niko nije pisao nešto što bi me iznenadilo ili zaintrigiralo – stilski su bili monotoni, sa traljavim zapletima. Nije bilo ničeg novog, ničeg dovoljno uzbudljivog da me zaista privuče. Naravno, svestan sam da je problem možda bio u meni i da su svi ti romani koje sam prezirao zapravo bili genijalni, a da sam ja bio samo dosadni stari namćor.

Zato sam u tom trenutku odlučio da pokušam nešto drugačije. Nešto što će te trope ili pak klišee kriminalističkog žanra okrenuti naglavačke. Ali sa idejom da to uradim na zabavan ili čak, usudio bih se da kažem, pametan način. Čim sam to odlučio, zaplet za roman „Ostali“ mi se skoro kompletno oformio u glavi, što mi se, inače, nikada ranije nije dogodilo.

Da li ste posebno uživali u stvaranju ili istraživanju nekih scena ili likova?

U svemu sam podjednako uživao. I zaista to mislim. Tokom karantina sam radio na romanu koji mi je bio izuzetno mučan. Svaki dan proveden za stolom bio je čista robija –bez imalo preterivanja. Kada sam ga najzad završio, odlučio sam da napišem nešto za svoju dušu. Nisam imao ni izdavača, ni obavezujući ugovor. Samo sam seo i napisao „Ostale“. I u tome sam istinski uživao.

Kada pišete roman, uvek vas nekako obuzme. Pisanje „Ostalih“ me je pored toga ispunjavalo elanom i oduševljenjem tokom celog procesa.

Da li ste se suočili sa nekim izazovima tokom pisanja? Kako ste ih prevazišli?

Najviše sam truda uložio u sam kraj romana – želeo sam da ispadne baš onako kako treba. Nije lako uklopiti sve te preokrete i iznenađenja, a da pritom sve deluje prirodno i logično proističe iz priče. Priča je gotovo u potpunosti bila oblikovana pre nego što sam počeo da je pišem, a završetak se nikada nije menjao. Menjale su se samo postavke, objašnjenja i struktura.

Dugo nisam bio zadovoljan time kako svi elementi funkcionišu zajedno. Mesecima sam radio na „doterivanju“, dok konačno sve nije „leglo“ na svoje mesto.

Na čemu trenutno radite?

Pišem još jedan roman kao K. B. Everet. Radni naslov je Russian Doll. Na prvi pogled prilično se razlikuje od romana „Ostali“, ali pošto ga pišem pod pseudonimom, a ne pod vlastitim imenom, postoje i brojne sličnosti. Počinje kao špijunska priča, a potom se razvija u nešto sasvim neočekivano… a to, naravno, ne mogu da vam otkrijem – pokvario bih iznenađenje.

Koje nove knjige jedva čekate da pročitate?

Imao sam tu privilegiju da dođem do prvih verzija romana koje sam zaista sa nestrpljenjem iščekivao, među njima su Senseless Ronalda Malfija i Secret Lives of Dead People Tima Lebona. Oba pisca smatram izuzetnim, i oba naslova su više nego intrigantna. Nedavno je izašao i roman The Get Off autorke Kriste Faust, jedne od mojih omiljenih, a isto tako jedva čekam novu knjigu Alison Gejlin We Are Watching.

Uskoro izlazi nova knjiga Megan Abot, zbog koje sam posebno uzbuđen, a dela Džordana Harpera čitam bez izuzetka. Moram da pomenem i da sam imao sreću da pročitam prvu verziju romana Coffin Moon Kita Rosona, za koji verujem da će učvrstiti njegov status kao jednog od najzanimljivijih autora horora svoje generacije.

Koja je prva knjiga koje se sećate da ste pročitali?

Mislim da je to bila knjiga Pete and Pip Find a Winter Home, o dva puha koji se spremaju za zimski san. Dugo sam je čuvao i mnogo sam je voleo. Ne znam ko ju je napisao, a nisam uspeo da je pronađem ni na internetu. Znam samo da mi ju je tata poklonio, i da mi je jako značila.

Zbog koje knjige ste poželeli da postanete pisac?

To je zaista teško pitanje. Mislim da nije samo jedna knjiga u meni probudila tu želju – pre bih rekao da se ta želja polako gomilala tokom vremena. Međutim, kada sam pročitao Čendlerovu knjigu „Zbogom, lepojko“, kao da su mi se otvorile oči. Bio sam oduševljen i odmah sam počeo da tražim sve što sam mogao da pronađem od krimi pisaca tog doba. Tako sam došao do Hameta, pa Džejmsa M. Kejna, Rosa Makdonalda, Džima Tompsona, Dejvida Gudisa i drugih.

Zatim sam otkrio savremenu američku krimi fikciju: Džejmsa Elroja, Endrua Vaksa, Saru Parecki, Džejmsa Lija Berka, Džejmsa Kramlija, Voltera Mozlija, Džordža V. Higinsa… I tada sam shvatio šta sve krimi roman može da bude i koliko je to moćan žanr. Bilo je to fantastično otkriće.

O kojoj knjizi ne možete da prestanete da razmišljate?

Teško je odabrati samo jednu, jer ih zaista ima mnogo, i ta se lista stalno menja, što je zapravo dobro. Knjiga koju trenutno ne mogu da izbacim iz glave jeste ona koju sam nedavno pročitao – Lost in the Garden Adama S. Leslija. Kao da su Dejvid Linč i Majkl Pauel napravili rimejk filma „Sredina leta“ (Midsommer) i smestili ga u Skarfok. U pitanju je fantazmagorični folklorni horor koji nisam mogao da ispustim iz ruku.

Autor: Eliz Damplton
Izvor: thenerddaily.com
Prevod: Kristijan Vekonj