Ju Nesbe otkriva kome je posvećen roman „Kraljevstvo“

Mračni princ detektivskog žanra o porodici, noaru i ubistvu u planinskim gradovima Norveške.



Norveški pisac trilera Ju Nesbe moj je omiljeni pisac još otkako sam bila student i na putu do fakulteta pretraživala police sa polovnim knjigama. Tada sam odabrala primerak njegove knjige „Šišmiš“, prvi roman iz serijala o Hariju Huleu, a po preporuci još jednog ljubitelja detektivske fikcije, i mogu vam reći da sam se odmah navukla. Nesbeovo smelo pisanje vođeno karakterima likova, odvelo me je širom sveta, putovala sam stopama njegovog problematičnog i briljantnog protagoniste serijala Harija Hulea. Skoro deset godina nakon što sam pročitala „Šišmiša“ i zaljubila se u Nesbeov način pripovedanja, evo me, radim posao iz svojih snova – zadužena sam za predstavljanje Nesbeovih knjiga u jednoj američkoj izdavačkoj kući.

Svaka nova knjiga Jua Nesbea je razlog za slavlje, ali postoji nešto što je malo posebnije u vezi sa „Kraljevstvom“, njegovom poslednjom knjigom koja se pojavila u knjižarama ove godine. Ne postoje dva Nesbeova dela koja su u potpunosti slična, a u njegovoj poslednjem romanu „Kraljevstvo“, koji ne pripada serijalu o Hariju Huleu, on čitaocima pokazuje nežniju, ali ništa manje zlokobnu stranu svog talenta za pisanje trilera. U „Kraljevstvu“ je Nesbe zamenio serijske ubice i svog protagonistu serijala Harija Hulea pričom o dva brata i smrtonosnim tajnama koje čuvaju još iz detinjstva. Roj i Karl Opgard odrasli su u (izmaštanom) gradiću Us u norveškim šumama, na parčetu zemlje o kom je njihov otac govorio kao o „kraljevstvu“. Roj je oduvek bio zadovoljan svojim životom u tom gradiću, a Karl nije mogao da dočeka da mu se pruži prva prilika pa da zbriše odatle, spakovao je svoje torbe i zaputio se prema Americi u potrazi za većim i boljim stvarima. Roj je mislio da nikada više neće videti svog mlađeg brata… sve dok se jednog dana, godinama kasnije, Karl nije vratio u Us i sa sobom doveo misterioznu suprugu i sumnjiv plan da „revitalizuje“ grad tako što će otvoriti luksuzni hotel u blizini farme. Karlovo ponovno pojavljivanje šokiralo je ne samo Roja, već i ceo grad, a ponovo su počele da kruže davno zaboravljene glasine o braći i nesreći koja je nekoliko godina ranije odnela u smrt njihove roditelje. Roj je oduvek činio sve da zaštiti svog mlađeg brata, ali njegova će se lojalnost naći na testovima o kojima nije mogao ni da sanja. „Kraljevstvo“ je priča o porodici, ljubavi i pohlepi – to je detektivski roman sporog tempa koji će očarati čitaoce svojim intenzitetom, dubinom razvoja junaka i zaista šokantnim obrtima koji će se dogoditi.

Zato sam ove jeseni pozvala telefonom Nesbea kako bismo razgovarali o „Kraljevstvu“, kao i o inspiraciji za ovaj roman, koja je bila prilično lična, o uticajima klasičnog krimi žanra na njegov rad, ali i o mnogim drugim stvarima.

Da li biste, zbog čitalaca kojima nisu upoznati sa ovom regijom Norveške u kojoj se dešava radnja „Kraljevstva“, mogli da nam je opišete?

Grad Us nije stvarno mesto u Norveškoj, ali su opisi norveške prirode i te kako realni. Radnja ove knjige zbiva se u dolinama i planinama zapadno od Osla, kada se pođe prema zapadnoj obali i velikim fjordovima. Ovo mesto nije previše daleko od velikih gradova, ali je dovoljno udaljeno da bi razvilo vlastite kulturološke obrasce. Ovaj deo zemlje liči na vaše Apalačke planine. Mnogi ljudi ga doživljavaju kao ruralni deo Norveške.

Po mom mišljenju, ovaj krajolik veoma je značajan za samu priču, jer je ovaj gradić ono mesto gde svako svakoga zna i u kom svako želi da zna svačije tajne. Šta ovakva postavka priče doprinosi samom romanu za vas kao pisca? Da li ste shvatili da postoje velike razlike između toga kada je knjiga smeštena u malom mestu u odnosu na to što se većina radnji vaših romana dešava u velikim gradovima poput Osla?

Apsolutno. Zapravo, moje iskustvo malog grada kao što je izmišljeni gradić Us zasniva se na mestima u kojima su moji roditelji odrasli. Kada sam ja odrastao, većinu svojih letnjih raspusta i božićnih praznika proveo sam u tim mestima. Prvi put kada sam putovao u te gradove živeo sam u Oslu, a najveća razlika u mom iskustvu između ta dva grada i grada kao što je Oslo bila je u tome što su svi znali ko si ti i nije postojala osoba kojoj niste mogli da pripišete određene karakteristike na osnovu njenog prezimena. Čak i ako nikada niste razgovarali sa ljudima koje ste sreli u tim gradovima, oni poznaju vašu porodicu, samim tim oni znaju vašu priču. A to znači dve stvari. Imate taj osećaj familijarnosti – osećate se sigurno, kao da o vama neko vodi računa. Na drugoj strani je nešto od čega ne možete pobeći – nedostatak slobode i to što može postati klaustrofobično. Ne možete pobeći od toga da ljudi o vama grade mišljenje na osnovu vašeg porodičnog ugleda. U većim gradovima, s druge strane, vi sebi možete stvoriti život kakav želite, vi možete biti nešto potpuno novo – nešto što je više u skladu sa vašim htenjima. I u jednom i u drugom slučaju postoje prednosti i mane, a ja smatram da postoji izvesna razlika u ličnostima onih mladih ljudi koji odluče da napuste svoja mala mesta i da odu u veće gradove u odnosu na one koji odluče da ostanu – a upravo je to slučaj sa Rojem i Karlom u „Kraljevstvu“. Jedan od njih dvojice bira da ode u Sjedinjene Američke Države, dok drugi ostaje u gradiću.

Apsolutno. A kada smo već kod Roja i Karla, čitaoci su u prilici da ova dva junaka blisko upoznaju u „Kraljevstvu“. Razmišljala sam o tome, ali mi se čini da do sada nisam pročitala roman iz krimi žanra koji se toliko duboko dotiče odnosa između dva brata na način na koji ste vi to učinili u ovoj knjizi. Da li biste sa nama podelili šta vas je to inspirisalo da baš ovaj odnos bude centralna tačka vašeg novog romana?

Razlog je za mene veoma jednostavan. Imam dva brata, a jedan je preminuo pre nekoliko godina. On je bio mlađi od mene i preminuo je od kancera. Nas dvojica smo bili veoma bliski – delili smo krevet na sprat, baš kao što to čine Roj i Karl u priči, i igrali smo za isti fudbalski tim. Kasnije smo se zajedno preselili u Oslo i tu počeli da sviramo u istom bendu. U tom bendu smo svirali sve dok on nije preminuo. Oduvek smo bili veoma bliski. Naravno, odnos koji Roj i Karl imaju ni u kom slučaju nije preslikana verzija odnosa koje ja imam sa svojom braćom, ali mislim da sam zbog tih veza sa svojom braćom uspeo da sagradim taj osećaj bezgranične odanosti koju imate kada imate brata. Ta osoba vam je najbliža. Ta osoba vas bolje poznaje nego što je to slučaj sa vašim roditeljima, zato što sa njom delite sve. U odnosu sa svojim bratom vi izlažete sve – i svoje slabosti i svoje jače strane. Pa tako, koliko god da ste vas dvojica jaki zajedno i funkcionišete kao tim i tako se predstavljate spoljnom svetu, kada ste nasamo možete da budete ono što zaista jeste zato što poznajete slabosti jedan drugom, onoliko koliko poznajete i jače strane. Braća znaju kako da vas razljute, kako da vas nasmeju, sve te stvari – sa njima se podjednako i bijete i volite. A ja sam želeo da pišem o tome. U prethodnim romanima pisao sam o odnosu otac-sin i mislim da je bilo samo pitanje trenutka kada ću početi da pišem o odnosima među braćom.

Veoma me je zaintrigirala veza između Norveške i Amerike u ovoj priči, pogotovo u slučaju Rojevog i Karlovog oca, za koga se čini da je bio opsednut svime što je poticalo iz Amerike. Odakle je došla inspiracija za taj detalj? Da li imate porodičnih veza sa Sjedinjenim Američkim Državama?

Da, zapravo imam. Pre svega, to nikako nije izmišljena veza. U nekim mestima u Norveškoj, postojala su sela iz kojih je skoro polovina stanovništva emigrirala u Sjedinjene Američke Države. U 19. i 20. veku varijacija broja Norvežana koji su se iselili u SAD bila je tolika da je amerikabrev („pisma iz Amerike“) postao poseban književni žanr u Norveškoj. U tim delima čitali ste o slobodnom svetu i o tome koliko je sve veće i bolje bilo u Sjedinjenim Američkim Državama, a ljudi u Norveškoj, čitajući ta pisma, maštali su o tome da se presele u Ameriku i da ostvare ove mogućnosti. Tih godina, većina Norvežana koji su otišli u Ameriku, nastanjivali bi se ili u Minesoti ili na Srednjem zapadu. Moja baka je otišla u Ameriku kada je imala šesnaest godina, a onda se vratila u Norvešku gde je i srela mog dedu, a nakon toga su se zajedno odselili u Sjedinjene Američke Države. Moj otac je odrastao u Bruklinu u Njujorku. Sve do svoje dvanaeste godine nije posetio Norvešku. Tako da da, imam veoma jake lične veze sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Međutim, to što ja govorim o čvrstim ličnim vezama sa Amerikom veoma je tipičan slučaj u Norveškoj, pogotovu za ljude na jugozapadnoj obali Norveške. To je čak vidljivo i u tamošnjem jeziku, jer koriste mnogo amerikanizovanih reči. Ostatku Norveške je sve to veoma neobično! U nekim delovima Norveške ljudi su počeli da grade kuće po uzoru na kuće na Srednjem zapadu, a američki automobili su svakako nešto čime ljudi ovde vole da se okružuju. Određeni delovi Norveške pod velikim su uticajem američke kulture, a dešava se čak i to da Norveška sebe naziva pedeset prvom zemljom Sjedinjenih Američkih Država.

Spomenuli ste američke automobile, a ja ne mogu a da ne primetim da u vašem novom romanu ima mnogo referenci o američkim oldtajmer automobilima. Moram da vas pitam, da li ste tip muškarca koji voli automobile?

Zaista nisam, ne! Jedan prijatelj mi je pomogao u istraživanju o američkim automobilima. Međutim, jedno vreme jesam imao ševrolet kamionet, tek što smo osnovali bend i kada smo morali da se vozikamo s jednog mesta na drugo, tada nam je bio potreban auto da bismo mogli da prevozimo članove benda. Pa smo tada imali taj stvarno kul… (smeh) okej, kul-klasično-američki ševrolet kamionet koji smo koristili.

Nevezano za to da li pišete knjige o Hariju Huleu ili romane koji ne pripadaju ovom serijalu, ono što se meni posebno dopada u vezi sa vašim radom jeste način na koji obrađujete unutrašnja osećanja svojih likova. „Kraljevstvo“ je za mene najemotivnija priča koju ste do sada napisali – a posebno imajući na umu ljubavnu priču koja je u samoj srži romana. Da li je za vas ovo bilo emotivno iz spisateljske perspektive?

Da. Sažet odgovor je da, jeste bilo emotivno. U serijalu o Hariju Huleu, postoje neke druge stvari koje su glavne teme, ali je ovde ljubav zaista najvažnija stvar. Ljubav i ubistvo, kao i uvek, ali smatram da je ljubav ta koja u ovoj priči pokreće stvari, svakako više nego što to čini mržnja.

Kada smo kod serijala o Hariju Huleu, smatram da će ljubitelji tog serijala prepoznati vašu mračnu atmosferu i u ovoj knjizi, ali će takođe pronaći i potpuno drugačiji stil u odnosu na ono što im je poznato iz romana o Hariju. Zašto ste napravili ovakav zaokret od tradicionalne detektivske priče?

Za mene se nikada ne radi o tome da počnem da pišem jednu ili drugu vrstu priče, ili da prelazim s jednog na drugi stil. Iako sam napisao mnogo romana u serijalu o Hariju Huleu, nikada zaista nisam imao taj osećaj da ću napisati određenu vrstu knjige. Čak se i u serijalu trudim da istražujem nove stvari ili nove teme koje me interesuju. Ja, meni jednostavno na pamet padne nova ideja za priču… u stvari, ja čak nemam ni taj osećaj da „smišljam ideju“, više je to osećaj da ta ideja već postoji, da je tu, više kao da sam tu ideju otkrio. Moguće je čak da, kao što je to bilo u ovom slučaju, shvatim da nikada pre nisam pisao o ovoj temi. Te zato imam taj osećaj, u redu, ja želim da pišem o ovome. Da li je ovo roman o Hariju Huleu? Ne, nije roman o njemu, te sam zato napisao roman koji ne pripada ovom serijalu. Zatim počinjem da gradim svoje junake, a svet u kom oni obitavaju nastaje iz svega toga. Zato to nije ideja u pravom smislu te reči, nije ono „e, sada ću napisati nešto potpuno drugačije“, već je jednostavno ideja, a sama priča se razvila u nešto što je sasvim drugačije u odnosu na sve što sam pre toga napisao.

Da li mislite da se sam proces pisanja jednog romana razlikuje po tome da li pišete samostalnu knjigu ili pišete roman iz serijala o Hariju Huleu?

Ja zapravo smatram da je najveća razlika sa ovom knjigom u tome što je ispripovedana u prvom licu. Na taj način se dolazi do drugačije vrste proze, a sama priča ispričana je na iznenađujuće drugačiji način. Kada pišete u prvom licu, vi imate glas koji vam pripoveda priču, možda čak i trenutke u kojima se vaši junaci dvoume, u kojima sumnjaju u sebe, možda shvatite da je vaš pripovedač nepouzdan… i vi to možete da uradite, u ovom slučaju, kada imate pripovedača u prvom licu, sa tim se možete izvući. I to je ta vrsta veoma specifične tehničke razlike između ove knjige i prethodnih romana u serijalu o Hariju Huleu, ali je to takođe velika odluka koju donesete kada počnete da pišete knjigu. U takvim pričama vi pratite razvoj događaja iz samo jedne perspektive, pa zato sebe na neki način ograničavate kada donesete tu odluku, ali vi, takođe, na ovaj način sebi dajete više prostora da dublje prodrete u svog junaka i njegova osećanja.

Mnoge američki kritičari i prikazi romana „Kraljevstvo“ upućuju nas na to da postoji određena sličnost između ove knjige i klasičnih krimića koje su napisali pisci poput Džima Tompsona i Rejmonda Čendlera. Da li ste svesno tražili uzore u klasičnim krimi romanima dok ste pisali ovu knjigu? Ili je to bilo nešto što je došlo samo od sebe?

Mislim da mi je teško da odredim tačne uticaje koje su na mene imali određeni pisci dok sam pisao ovu knjigu. Zapravo, nikada nisam pročitao mnogo knjiga Rejmonda Čendlera; jesam pročitao nekoliko njegovih romana, ali sam već tu zakasnio, jer sam pre toga pročitao dela na koja je on već izvršio uticaj. Međutim, jesam veliki ljubitelj knjiga Džima Tompsona, te zato smtram da postoje sličnosti sa „Populacijom 1280“ i „Ubicom u meni“ u ovoj knjizi. Siguran sam da je Džim Tompson uticao na mene, ali mi je teško da sa sigurnošću navedem u čemu se konkretno ogleda taj uticaj. Možda je to činjenica što sam odabarao da se radnja „Kraljevstva“ odvija u malom mestu sa, pa, oko hiljadu dvesta osamdeset stanovnika. (smeh) Stoga je zato lako povući te paralele ovde. Međutim, isto tako mislim da ovo nije prvi roman koji sam napisao inspirisan stvaralaštvom Džima Tompsona.

Apsolutno. „Krv na snegu“ i „Ponoćno sunce“ mi padaju na pamet kao knjige koje ste vi napisali, a koje imaju sličan taj klasično krimi momenat u sebi.

Da, slažem se.

S obzirom na to da smo došli do poslednjeg pitanja, zanima me na čemu trenutno radite?

Trenutno sam fokusiran na dva projekta – jedan je o planinarenju, a drugi je zbirka kratkih priča.
 

Autorka: Ebi Endler
Izvor: crimereads.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković