Ju Nesbe o „Magbetu“, Polu Makartniju, Klintu Istvudu i svom starijem bratu

Imao sam devet godina kada je film „Orlovo gnezdo“, sa Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom u glavnim ulogama, stigao u Molde, gradić u kojem sam odrastao. Starosna granica za gledanje bila je petnaest godina, pa smo moj mlađi brat Knut i ja morali da ostanemo kod kuće, dok je naš najstariji brat Per otišao na projekciju. Kada se vratio kući, pozvao je nas dvojicu u svoju sobu, zatvorio vrata i prigušio svetlo. A onda nam je prepričao sve, kako su nacisti zarobili savezničkog generala koga je trebalo osloboditi ne bi li Desant na Normandiju bio uspešan. Pričao nam je o neprobojnom utvrđenju u planini, o planiranju akcije, o unutrašnjim sukobima u jedinici majora Smita. Opisao nam je kako Klint Istvud puši cigaretu, opisao je borbu na krovu žičare. Svih sto pedeset šest minuta filma nam je prepričao. Kada sam izašao iz njegove sobe, već sam znao da je film koji mi se odigrao u glavi bolji od svih onih o Tarzanu koje sam dotad pogledao.



Za to je, naravno, zaslužan Alister Maklin, pisac scenarija i istoimenog romana, zaslužni su i glumci i režiser, Brajan Dž. Haton. Zaslužan je i moj brat, koji je bio i ostao izvrstan pripovedač. Ipak – a o tome nisam razmišljao u ono vreme – zaslužan sam bio i ja. Kao pripovedač i čitalac, naučio sam da priča jednog pisca istinski nastaje tek u susretu sa čitaocem, slušaocem, gledaocem. Pisana ili usmena reč te može, kao čitaoca, odvesti tek donekle; nudi ti potrebne naznake, ali ostatak filma moraš režirati sam. Tek sa čitaočevom spontanom dramatizacijom slova i reči priča se stvara, nova i pomalo drugačija kod svakog čitaoca do kog taj tekst dopre. Zato nijedna priča – bio njen pisac genijalan ili ne – nikad nije bolja od onoga što odrade čitaočev doživljaj, uobrazilja, kreativnost i želja, a da ne govorimo o strpljenju s kojim se ona tumači. Uzmimo, primera radi, etiketu „neshvaćenog pisca“. Ona se u ozbiljnom smislu primenjuje jedino onda kada čitalac zaključi da je konačno shvatio datog pisca, a odlično ilustruje ono što želim da pokažem: taj novi čitalac iskoristio je istu građu da režira jedan novi film, bolji od filmova svojih prethodnika. Štaviše, čak i u osnovi osrednji pisac može se čitati kao bolji nego što je bio u svojem vremenu zato što duh jednog novog doba, nova znanja i kulturna znatiželja mogu uzdići delo sa smetlišta kojem se prethodno mislilo da pripada. Grubo rečeno, čitalac je bolji od pisca. Pol Makartni je jednom rekao da mu je stih She came in through the bathroom window protected by a silver spoon (Ušla je kroz prozor kupatila sa srebrnom kašikom kao zaštitom) naprosto zvučao zagonetno i kul. To ne sprečava mene, kao čitaoca, da iskoristim taj stih i njegov kontekst i stvorim bolju priču od one koju je Makartni zamislio (ili nije). Čitalac je sam svoj pisac. To ne znači da ne postoji razlika između dobrih i loših pisaca; čak i najboljim režiserima potrebni su valjani scenaristi.

Mnogi pisci – uključujući i mene – vole iluziju da će im knjige koje su napisali doneti večni život. Ipak, štampane stranice na polici za knjige su mrtve, ma koliko dobre bile. Žive su samo različite verzije istih priča očuvane u pamćenju njihovih čitalaca i ono što se zbiva kad neko uzme knjigu s police i počne da je čita.

Postoje, naravno, i mrtve, zaboravljene priče koje posredno steknu nov – pa makar i tajni – život tako što rađaju, poput roditelja i baba i deda, nove priče. A postoje i žive priče iz kojih je niklo čitavo porodično stablo. Tako stižemo – preko Klinta Istvuda i mog starijeg brata – do Vilijama Šekspira.

Kada su mi ponudili da napišem roman zasnovan na nekom Šekspirovom komadu, prihvatio sam, ali pod jednim uslovom: da to bude „Magbet“. Kao i većini Norvežana, i meni je bliži Henrik Ibzen od Šekspira, ali sam u mladosti gledao „Magbeta“ u pozorištu, gledao sam i verziju Romana Polanskog, što me je odvelo do norveškog prevoda te tragedije. Kada sam, kasnije, pogledao i De Palmino „Lice s ožiljkom“, poreklo tog filma bilo je toliko očigledno da sam čak i ja to zapazio, pa sam uvideo da „Magbet“ ima više zakonite i vanbračne dece od putujućeg trubadura. A baš kao što trubadur svira sve od čistih muzičkih obrada do providno prikrivenih kopija popularnih klasika, i pisci duguju svojim prethodnicima, kao i savremenicima. Teoretičari književnosti često tvrde da knjige međusobno razgovaraju, ali tako sužena tvrdnja možda je proistekla iz činjenice da su knjige njihov čitav svet. Ako se kratko obazremo, videćemo da sve vrste priča međusobno komuniciraju: knjige, filmovi, pozorišni komadi, tekstovi pesama, stendap nastupi, likovne umetnosti, novinarstvo, istorija, politička retorika i stručna literatura.

Milan Kundera je jednom rekao da je raison d’être (svrha) jednog romana da čini ono što jedino roman može. To je lepa misao, ali nisam siguran da se slažem s njom. Ne vidim, na primer, da je Kormak Makarti svojim romanom „Nema zemlje za starce“ učinio išta što bi se suštinski razlikovalo od onog što su filmadžije Džoel i Itan Koen učinili u filmskoj verziji. Uprkos tome, i roman i film funkcionišu izvrsno, možda zato što je naša generacija navikla da upija priče naveliko, pa je tako uslovljena i prezasićena da ćemo prigrliti svaki nov, formalno inovativan pristup. Usled toga nam nije teško da svarimo ili prihvatimo film koji je režiran tako da se može čitati kao knjiga, niti knjigu napisanu tako da se doživi kao film. Možemo se zapitati zašto je tako. Ako nove forme ne donose nov sadržaj, zar to ne znači da je nova forma suvišna? Takav zaključak se nameće.

Međutim, ni film ni knjiga „Nema zemlje za starce“ ne deluju suvišno, baš kao što ni ponovno čitanje dobre knjige ne deluje suvišno, baš kao što ni kad Džo Koker otpeva With a Little Help from My Friends ili kad Rajan Adams obradi Wonderwall to nije suvišno, verovatno zato što ponavljanje priče u tim primerima obnavlja priču, i to ne samo u susretu sa čitaocem, već i u susretu s novim pripovedačkim glasom.



I tako ste se obreli sa primerkom „Magbeta“ u ruci, prihvativši da napišete roman zasnovan na svetski čuvenoj tragediji. Treba vam samo inovativan pristup, lično tumačenje i vera u to da će se za ostalo pobrinuti čitaoci. Zar je to toliko teško? Ne znam da li je, ali „zar je to toliko teško?“ moje je geslo još otkako sam, dosta mlad, počeo da prihvatam prevelike zalogaje, što mi je donelo i relativne uspehe, a i neprijatne gubitke. Pošto se gubici zaboravljaju lakše od uspeha, sačuvao sam i to geslo, kao i naivnost. Pa dobro. Rešio sam da zadržim kostur priče i vidim kuda će me ona odvesti, kao i da se ne udubljujem u detaljne analize Šekspirovih junaka, već da slušam svoj instinkt u pogledu njihovih pobuda, dubokih – i ne tako dubokih – motiva koji ih pokreću.

Želeo sam da uklonim Šekspirove stihove, poznate citate, i mesto, vreme i kontekst zbivanja – Škotsku XI veka – preselim u korumpirani grad koji muči mračna strana sedamdesetih: kriminal, industrijsko zagađenje, hladnoratovska paranoja, heroinska zavisnost i spletkarenja oko funkcija poput šefa policije. Dok su u Šekspirovom komadu tri veštice koje pripremaju napitak ‒ natprirodan element u radnji (a stručna tumačenja njihovog metaforičkog značenja i povezanosti s boginjom Hekatom drastično variraju) ‒ one su kod mene veoma stvarne: to su hemičarke koje proizvode drogu i rade za Hekatu, najvećeg narko-bosa u gradu, koji drži sve konce u svojim rukama.

U mom romanu je Lejdi nekadašnja prostitutka, a kasnije i madam javne kuće čiji je cilj da stekne ugled – ili bar poštovanje – u društvu. S tim na umu, otvorila je kazino u koji dolaze gradski političari i poznate ličnosti za čije probleme ona uvek ima strpljivo uho. Ona i njen dosta mlađi ljubavnik, Magbet – zapovednik policijske interventne jedinice koja se bori protiv narko-bandi – vole se glasno i strasno, ali su neskladan spoj. Magbet je junak policije i podržava borbu svog novog šefa Dankana protiv korupcije, dok se Lejdi pragmatično trudi da zadrži politički uticaj. A onda Magbet – i Lejdi – shvate da Magbet može doći na Dankanovo mesto ako je samo spreman da okrvavi ruke.

Moral i odanost. Odanost voljenoj osobi nasuprot odanosti društvu kojem služiš. Lična ambicija i žeđ za moći sukobljavaju se sa ličnim integritetom, moralnošću i javnim interesom. Kako naša osećanja imaju prednost, kako donose odluke u naše ime, kako potiskuju moralne argumente i opravdanja za takve odluke na drugo mesto. Žeđ za moći stvara kralja, ali je ona i droga – veštičji napitak – koja ga gura u tamu ličnog. Tako nekako. Pa, mogu da počnem.

Doviknem braći da dođu u moju sobu; zatvorim vrata, prigušim svetlo i počnem da kazujem. Ne znam da li pratim Šekspirovu ili Maklinovu zamisao, ali je priča sada moja, poput gline u mojim rukama. U ovom trenutku, zamišljam da pišem „Magbeta“ kakvog je Šekspir pokušao da napiše. Naravno, otrezniću se kad braća budu otišli i kad upalim svetla. Skromno ću se pokloniti majstoru i oprostiti se od iluzije. Možda baš zato pisci provode toliko vremena pišući, možda žele da budu u toj sobi, okruženi legendama, zamišljajući da im je mesto među njima. Imam još jedno sećanje iz detinjstva. U povratku iz bioskopa, kada sam konačno napunio dovoljno godina da i sam pogledam čuveno „Orlovo gnezdo“, shvatio sam da je – uprkos Ričardu Bartonu, Klintu Istvudu i legendarnom statusu tog filma – priča mog starijeg brata bila bolja. Zato što sam je ja tako zamislio. Isto tako se nadam da će i moji čitaoci od „Magbeta“ načiniti najbolju moguću verziju: priču koja nije sasvim suvišna.
 
Prevod: Jelena Loma