Jovica Aćin, književnik: „Ulica me je učila da pišem“

„Kad dovoljno dugo gledate u neko crno telo usred tame, velika je verovatnoća da će vam ono jednom uzvratiti pogled“ – kaže pripovedač romana „Srodnici“. Pravi citat za priču o istraživanju porekla familije, svojevrsne „posvete“ čileanskom piscu Robertu Bolanju.

„Zgodno bi bilo reći da to nije posveta nego osveta“, dodaje odmah Jovica Aćin. „Toliko me je namučio svojim forenzičkim pripovedanjem, pa mu sad vraćam u prijateljskom duhu.“

Prozaista, čije se najnovije delo našlo u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, rođen je 1946. u Zrenjaninu. Pripovedač, esejista, prevodilac i urednik, objavio je više od dvadeset zapaženih knjiga. Dobitnik je brojnih književnih priznanja, pored ostalog, Andrićeve nagrade za pripovetku i Politikine nagrade za najbolju kratku priču, dodeljenu povodom stogodišnjice lista.
 
Čitaoci Jovice Aćina, koji su se možda pitali kako bi izgedao njegov roman-rodoslov, sada će zajedno s junacima romana „Srodnici“ (izdavač: Laguna) istraživati po Banatu i Španiji. Zapitati se: otkuda pored babe Rahilje i vampiri, fantom?
 
Vampira zapravo i nema u „Srodnicima“. Oni su samo izmotavanje kojem se predaju dečji junaci u romanu. Inače, postoji vampir u mojoj knjizi „Ušće Okeana“, koji nije samo prvi srpski, nego je i prvi svetski vampir. Za života je taj vampir, pre dva-tri veka, bio i prvi letač na balonu negde u Lisabonu. A onda kad se povampirio, prema pisanju bečke štampe, uz prisustvo austrougarskih vlasti, otkopali su ga i proboli kolcem. Ali, zato su u „Srodnicima“ fantomi. Uostalom, u književnosti, kad je stvarana kao fikcija, svi likovi su u izvesnom smislu fantomi. Priviđenja. Neka od njih su nekad živela, a sad ih nema. Druga nikad nisu istinski bila stvarna nego su izum nekog ko je umislio da može da ih stvara. Baba Rahilja je, međutim, istinska osoba. Kao da je izmišljena. Čudo od žene. Obnovila je celu porodicu. Od Temišvara do obronaka Pirineja. Roman bolje od mene priča o njoj.
 
Koliko je autobiografskog? Potičete iz Španije?
 
Pre bih rekao da neki Španci potiču od moje loze. Nismo mi ovdašnji baš samo prirepak ostalih naroda širom sveta. Neke smo i mi izrodili i odaslali u svet, da im bude bolje nego nama. Ali, dabome, u liku koji sastavlja izveštaj o tome šta mu se u njegovim potragama događalo, ima toliko toga od mene, ali nikad stoprocentno. Podaci o tome gde je taj nesrećnik rođen, gde živi, pa i to da je lutao po Pirinejima, Barseloni i okolini, u Palermu, prilično se podudaraju sa mnom. Ipak, u biografskom smislu, više ja dugujem njemu nego on meni. Hoću da kažem, nisam mu ja mnogo davao od sebe nego sam se takoreći pretvarao u njega. Kao da sam krao njegovu imaginarnu autobiografiju. Za pisca su valjda svi koji mu poklanjaju svoje životne priče, ili ih on izmišlja, srodnici. Po tom pravu, svi moji junaci sa mnom dele neku kolektivnu autobiografiju. Mi smo ista rodbina.
 
Imate bogatu bibliografiju. No, do sada niste preskočili okvir pripovetke?
 
U poređenju sa izvesnim od mojih vršnjaka, ne bih smeo da se prsim bibliografijom. Ipak je prosečna. Ali, istina je da mojih stotinak priča može da pokrije ceo jedan život. Nekoliko knjiga eseja bilo je pokušaj ne samo da oživim tu zanemarenu vrstu, te ponešto drukčije moduliram esejističko pisanje kod nas, nego da doprinesem da ono bude i neophodno. Među njima, za mene su presudni eseji o logorima i izgnanstvima, te o krivotvorenju… A „Srodnici“? To je već knjiga za koju bih žalio da je nisam napisao, jer je podjednako lična i svačija. Rodila se, verujem, iz dve pripovedačke inspiracije. Najpre je bila jedna osnovana na činjenici da se nekada, u kraćem periodu, moje rodno mesto nazivalo Nova Barselona. U to se uklapao i moj rodoslov. Iz te prve, izbila je druga koja se ticala fantoma. Najpre su to književni fantomi.
 
Odakle oni dolaze?
 
Stvara ih u romanu sam pripovedač, koji nije, izgleda, baš sasvim čist u glavi. Ima kod njega neke paranoje, nekog ludila od svake vrste. Očigledno ga muči samoća. Deca su mu rasejana po svetu, jer za njih u Srbiji nema opstanka. Zamišlja da bi traganje za precima bila prilika da potomci očuvaju međusobno srodstvo. Tugu prikriva smehom, jer smešni su njegovi pokušaji da bude smešan, a stvarnost se ispunjava priviđenjima, pa jenjava sposobnost da razlikuje fantaziju i realnost. To je bolest koja se kao zaraza postepeno širi Srbijom. Svakako će neki koji budu čitali roman, prepoznati sopstvenu priču, donekle s naličja.
 
Roman je potekao iz preplitanje dve priče?
 
Da, obe priče su mi izmakle iz ruke, kao da nisu pristajale na komprimovani oblik morfijumske pilule. Zahtevale su od mene jaču dozu, pa makar ih to i ubilo. Zaljubile su se jedna u drugu. Šapnule su mi da je za njih jedino pravo mesto široka postelja kakva je roman. Meni nije preostalo ništa drugo nego da se povinujem ili da rasturim njihovu ljubav. Sačuvaću ih u romanu, rekoh sebi, ako ih ubijem kao priče i tako sam im uslišio želju. Ukratko, cela stvar je narasla poput testa u naćvama, i njeno unutrašnje višeglasje iziskivalo je romaneskni oblik, jer bi kao pripovetke ona bila osiromašena.


 
Na kraju ste se našli u najužem izboru za NIN-ovu nagradu?
 
Iako sam prošlih godina započinjao nekoliko romana, „Srodnici“ su prvi koji sam završio. Početnu ideju, onu prvu inspiraciju, nosio sam dugo u sebi. Ali ideja nije ništa, ako u životu ne dobije istinski odjek. Taj odjek je poput poklona kojim sam bio obdaren. Kad sam počeo da pišem, ideja je tražila sve više i više od mene, uzimajući sve više iz života, izrastajući iz sebe poput čarobnog pasulja, i naposletku se prometnula u roman, koji sam ispisao u jednom jedinom dahu. Želeo sam da „Srodnici“ budu jednostavno štivo, pa sam, kao što su činili pojedini slikari, smanjio broj boja. Ali kako mi je rekao moj urednik, u toj jednostavnosti se skriva pravo bogatstvo. Premda zasnovan na realnom događanju, on smatra da je to obilje u jednostavnosti ovog dela svojevrsna detektivska fantastika.
 
Junak je ulični šetač. Kako bi opisao stvarnost koju vidi dok danas hoda ulicama Beograda?
 
Baš onako kako sam je često već opisivao u svojim pričama i u „Srodnicima“. Sve ulice se naposletku ispostave kao ćorsokaci, a one koje nisu s mrtvim krajem vode na železničke i autobuske stanice, na aerodrome, ili u pusta sela. Priznajem da me je ulica učila da razmišljam, ulica me je učila i da pripovedam i pišem.
 
Bili ste urednik najčuvenije Radove kolekcije „Reč i misao“. Danas se te važne knjige prodaju na ulici i na pijačnim tezgama, za pedeset ili sto dinara. Crvene se s pločnika… Vidite li u tom prizoru sliku propasti jedne društvene klase? Ranije je svaka kuća imala ta izdanja.
 
Ako me pitate za svaku kuću, nemam odgovor. Nisam zalazio u svaku. A da gazim po crvenom pločniku, gazim. Kažete da je crven od knjiga. Barem je dobro da ih ne spaljujemo. Ovako ih još ima kao alem-kamenja u tamnom vilajetu. Ne znam ni za klasu koja je jedina kupovala „Reč i misao“, ali ima šanse da govorimo o propasti čitalaca. To je posebna klasa koja prelazi sve klasne granice. To su oni koji, osim što uživaju u knjigama, stvaraju nove ideje. Nešto me kod nas nove ideje baš ne spopadaju. Kreativnost građana kao da se gubi. To je znak propasti. Hoćete li da se spasemo? Naučite decu da vole knjige, da im se obraćaju i kad smo u teškoćama i kad smo u radosti. U svakom slučaju, kao što je očito za biološki natalitet, opada i natalitet čitalaca, koji nije za egzistenciju zemlje manje važan od prvog.
 
Adam Mihnjik i Vaclav Havel razgovarali su jednom prilikom o situaciji posle velikih političkih i društvenih promena, kada se sruši stari sistem vrednosti. Dok se ne izgradi novi, misle, dolazi do vakuuma u kom vladaju spletke i hipokrizija, opisane kod Stendala u „Crvenom i crnom“. Imate li utisak da već dugo živimo u takvom vakuumu?
 
Stendal je pisac koga volim. I on je donekle uticao da budem ono što sam danas, naročito s autobiografskim romanom „Život Anrija Brilara“. Odlične knjige doprinose tome da se menjamo i sazrevamo. Ne znam za vakuum o kojem govorite, možda zato što on oduvek postoji. Kad smo dovoljno dugo u njemu, naposletku on počinje da postoji u nama. Vakuum ili ne, tu je život. Život je sve, pa čak i ono čega se bojite. I dobro i zlo. Svako ko bi da upozna svekoliki raspon života, neka se preda umetnostima, romanima, pričama, pesništvu. Ali mnogi će reći da im je dosta i njihovog sopstvenog života, ne shvatajući da bi u knjigama mogli da nađu rešenja za muke svog. Dobili bi maltene besplatno dragocena iskustva koja pomažu da se oslobodimo kad nam život postane tesan i mi u njemu kao u tamnici. Duh i vizije nas izbavljaju, i ne samo od spletki i laži. Pripremaju nas za istinu i lepotu. Imaginacija se mora negovati, a za to su kreativne knjige obavezne, baš kao hleb za fizičko trajanje.
 
Pripovedač primećuje da se primorska i planinska groblja razlikuju od drugih „po oporosti“, ali i saopštava da „nema drugih obaveza osim da preživi do svoje sahrane“. Kako danas žive pisci u ovoj zemlji?
 
I ja se to pitam. Verovatno žive svakojako, kao žrtve sopstvene strasti, ali i često nipodaštavani. Ponekad pomislim da i ne žive. Odreda su utvare. Mrtvi su ili u hropcu, a da to i ne znaju. Mislim da nijedan, a svakako većina ne živi od pisanja. Služe jeziku i zemlji, čak i onda kad njihov rad tobože nije ni od kakve koristi.
 
Fantom priziva fantastiku, ubistvo – detekciju, ali se „čuje“ odjek nevolja kroz koje smo prolazili proteklih decenija.
 
U romanu se mešaju prirodna i natprirodna srodstva. Verujem da svi ljudi imaju takve rodbinske veze, često s veoma dalekim ličnostima, koje mogu biti i davno preminule. Mada sam ja poglavito pesimista, u ovom delu kod mene je pretegao nekakav tajanstveni optimizam, istina prošaran odblescima strašnih događaja koji su nas obeležili u protekle dve-tri decenije i još su s nama. Ali uprkos svemu što nam se događalo i što nas je teralo u neku samotničku sudbinu, u gubitke i poraze, „Srodnike“ doživljavam kao vrstu svog testamenta ispunjenog vedrinom, povremeno i humornog. Ukratko, doživljavam ih kao svoje optimističko zaveštanje upućeno izabranim čitaocima koji vole čar poslednjih i prostih reči.
 
Razgovor vodio: Mića Vujičić
Izvor: NIN