Jelica Greganović: Sve može da se popravi dok možemo da se nasmejemo

Ona je primer da kada nešto želiš nađeš način, makar to bio i poslovni razgovor iz gepeka! Ona je žena koja kroz svoje knjige poklanja osmeh za svaki dan. Ona voli sve što cveta, sve što diše, sve što se budi, svaki život, miris prirode, miris pržene kafe…

Ona bi svakog psa i mačku udomila, kišno vreme doživljava kao dar prirode za mirisan dan, pored karijere i porodice uspeva da prevari vreme i dobije ga samo za sebe i jedino od čega pati je humor. Žena koja razume žene. Ona je Jelica Greganović. Ona je mama.

Jelica Greganović je rođena 1964. godine u Kragujevcu. Jedan je od osnivača Radija B92 i prvi urednik njegove informativne redakcije. Pisala je za NIN, Politikin Zabavnik, Elle, radio,televiziju i info-sajt B92, informativni portal Šumadija Press, Studio B, Ekonomist, Bankar, Vreme, Roditelj i dete.

Prevodila je emisije i pozorišne komade. Jedan je od najpoznatijih i najčitanijih srpskih blogera. Svoje priče objavljuje na VIP Blogu B92, kao i na blogu izdavačke kuće Laguna.

Objavila je osam zbirki humorističkih priča: „Priči nikad kraja“, „Samo da ti kažem“, „Od reči do reči“, „Ispod sedmog neba“, „Ljubav i druge sitnice“, „Osmeh za svaki dan“, „Zovem se Mama“ i „Zovem se Mama 2“, i dve knjige za decu „Mravac Mrav“ i „Uspavanka za miša“.

Jednom pročitana knjiga Jelice Greganović ostavlja trag i želju za ponovnim čitanjem, kako bismo podsećali sebe koliko je život zapravo lep i kako bismo se opet smejali iznova i iznova.

Vaše knjige „Zovem se mama“ i „Zovem se mama 2“ su nasmejale iosvojile mnoge mame. Da li i privatno stres lečite humorom?

Naravno, smeh je bio, ostao i biće najbolji lek, ispravljač krivih Drina, uostalom setite se romana ili filma „Ime ruže“, Umberta Eka, čija suština može da se svede na to da tamo gde ima smeha, tamo nema straha, a ono čega se najviše bojimo u životu je strah. Zbog toga je humor jako važan činilac našeg porodičnog života, sve može da se popravi dok možemo da se nasmejemo, posebno vežbajući tešku disciplinu da se podsmehnemo pre svega sebi, pa onda drugima. Čovek može da bude zadovoljan ako mu deca slobodno plaču i slobodno se smeju.

Mama je mama, ali da li Vas i tate inspirišu dovoljno da napišete knjigu za njih?

Tate su, ništa manje od mama, velika inspiracija, ali knjigu o tatama će morati neki tata da napiše, iz prve ruke. Ne bih da im se mešam u posao.

Mame će često reći da nemaju vremena za sebe, naročito za čitanje knjiga… kako Vama polazi za rukom da radite i kao novinar i da pišete knjige, s obzirom na to da ste supruga, mama troje dece, a u isto vreme vlasnik dva psa i mačke?

Da vas ispravim, dve mačke i dva psa. Zimus smo usvojili još jedno mače-siroče. Doduše, kada su deca bila mala imali smo i manje  životinje, recimo hrčka koji je voleo da jede kauč ili zeca koji je uživao u glodanju tepiha i kablova. Tek kada je najmlađe dete imalo šest godina, usvojili smo mače.

Verovala sam da je to granica kada detetu može da se objasni da životinja nije igračka, nego ravnopravni član porodice. Danas su moja deca već odrasla, ne žive sa nama, ali briga oko njih ne jenjava, prosto to je tako, doživim li da mi deca odu u penziju, ja ću o njima brinuti onoliko koliko sam i kada su bili bebe. 

Da, mame nemaju vremena za sebe, nemaju ga onoliko koliko su ga imale pre rađanja ili onoliko koliko bi bilo lepo ili bi trebalo da ga imaju. Ali, vreme može ponekad da se prevari. Ja sam čitala dok su deca sisala i uveče kad spavaju, dok jedem. Nisam se upisivala na fitnese, da ne bih imala izgovor da ne vežbam kad ne mogu da izađem iz kuće zbog dece. Zato sam vežbala sama, u stanu. Deca su oko mene spavala, igrala se, a ja sam vežbala.

Isto tako je i kada se radi o novinarstvu i pisanju knjiga, u kombinaciji sa decom. Može novinar da zamoli decu da samo malo ćute dok se on javlja u dnevnik ili piše izveštaj. Može članak da se piše i u kuhinji, dok se ručak podgreva ili kuva.

Jednom sam se javljala iz gepeka. Iznenadni zahtev redakcijeme je uhvatio usred puta od babe i dede ka kući. Naravno, i sneg je padao. Zamolila sam muža da zaustavi auto, zamolila decu da samo pet minuta ćute, zamolila sebe da se skoncentrišem, ušla u gepek i javila se u radijski dnevnik. Tako sam i knjige pisala, između, u međuvremenu. Naporno je ali se može.

Šta Vam je draže da pišete, slikovnice za decu ili knjige za odrasle?

Draže su mi knjige za decu, prvo jer su za decu, a drugo zato što je pisanje za decu najteža literarna disciplina. Deca su najiskreniji i najstroži čitaoci, nema tih reklama, visokih tiraža ili nagrada koji bi mogli da utiču na njihovo mišljenje o knjizi. Njima se knjiga dopada ili ne. Uz to, što su deca manja, to je teže i odgovornije za njih pisati, najteže kategorije su oni još neopismenjeni i oni koji tek uče da govore.

Vi ste duhovit pisac, sarađujete sa duhovitim ilustratorom Bobom Živkovićem. Kako izgleda vaš zajednički rad?

Bob i ja smo, pre svega, prijatelji. Bob kaže da smo mi „isto pleme“ i da, iako se u detinjstvu nismo poznavali, ja sam rasla u negovoj dečjoj sobi ali to ne znam. U prilog njegovoj tvrdnji možda govori i to da smo prekasno otkrili da smo, kao deca, bili komšije i rasli u dve, susedne ulice.

Sve to, uz to da oboje patimo od humora, nam olakšava saradnju, umemo da čitamo jedno drugo, on moje priče, ja njegove crteže. Čak smo utvrdili da je Bob ilustrovao i one moje priče koje nikada nije pročitao, naime dosta njegovih ilustracija, stvaranih u druge svrhe, su iste kao priče koje sam ja odavno napisala. Kako god, velika je sreća imati Boba za prijatelja i ilustratora.

Vaša knjiga „Priči nikad kraja“ vezana je za vaše prijateljstvo sa Goricom Nešović. Da li vam je zbog toga omiljena knjiga od svih izdatih?

Sada bi ja trebalo da napišem da su mi sve moje knjige kao moja deca, da ih sve podjednako volim. Što je, doduše, tačno. Svaka mi je posebno draga iz posebnih, samo za nju vezanih razloga. Naravno da to važi i za knjigu „Priči nikad kraja“, koju sam napisala sa mojom najboljom drugaricom. Ona je prvi razlog zbog kog tu knjigu volim. Drugi razlog je jer je prva knjiga koju sam objavila, a sve prvo je sasvim poseban doživljaj.

Inače, ta knjiga će, ove godine, po treći put ugledati svetlo dana u novom izdanju. Naime, moja matična izdavačka kuća Laguna se odlučila da reizda knjigu „Priči nikad kraja“. Nada se da će to biti njena treća sreća.

Koja vam je profesija draža, novinarke ili pisca?

Iskreno, ne znam. Imam osećaj da je novinarstvo pronašlo mene, jer ja nikada nisam planirala da budem novinar. Novinarstvo me je činilo srećnom, uprkos svemu što tu profesiju spotiče. Naročito sam vezana za radio, a dosta starih novinara kaže da je ljubav prema radiju sasvim poseban oblik zavisnosti u novinarskom svetu. Na radiju sam počela da se bavim novinarstvom, možda će zbog toga radio ostati moja prva i večita novinarska ljubav. 

Kada se radi o knjigama, one su sastavni deo mog života otkako sam naučila da čitam. Ne samo ljubav, već potreba. Moj pokojni prijatelj, prvi urednik i lektor mojih knjiga, avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić mi je jednom rekao: „Nije teško pisati, teško je čitati“. Zbog toga je, za mene, pisanje zadovoljstvo, sreća i čast.

Nije mi teško, uživam u pisanju, volim ga.

Da li spremate neku novu knjigu uz koju ćemo se smejati?

Da, pored pomenutog reizdavanja knjige „Priči nikad kraja“, u pripremi je i moja nova knjiga. Rukopis te nove zbirke priča je, upravo, prosledjen lektorki. Nadam se da će, uprkos tome što je epidemija korona virusa usporila i izdavački sektor, nova knjiga izaći što pre.  
 
Autor: Đurđija Damnjanović
Izvor: momsecret.net
Foto: Bojan Brecelj