Jelica Greganović: Otkad sebe pamtim, bez knjiga ne mogu

Već smo navikli da svaka nova knjiga novinarke i književnice Jelice Greganović uzburka region, kao i da preti da obori sve dosadašnje rekorde u čitanosti, reakcijama, posećenosti promocija... Za brojnu publiku ovo je knjiga godine, a za Bazarovu sagovornicu svakako jubilarna knjiga, deseta po redu, koja joj je nametnula ulogu zvezde i njenu svakodnevicu učinila sve samo ne dosadnom. „Bolja strana“ – naslov je nove knjige s 35 priča, a autorku kroz čitanje ovog njenog dela još jednom možemo doživeti kao majku koja te čuva da ne padneš, ali ujedno je i otac koji te uči da posle pada ustaneš. Njene knjige su duhovite i vedre, uče nas kako da hodamo na nogama, ali nas uče i kako da uporno hodamo putevima života...



Ona je svestrana, svoja, cool, nenametljiva, a tako jedinstvena. Možda ste mislili da sve znate o jednoj od prvih dama osnivača Radija B92, kao i osnivača i prve urednice njegove informativne redakcije Jelici Greganović, ali čitajući njen blog i knjige koje objavljuje od 2008. godine, sigurno ćete je upoznati mnogo bliže. Knjigama koje je objavila uspela je da nas i zapanji i rasplače i raspameti krajnje iskrenom pričom o svom detinjstvu, deci, unucima i životnom putu, koji je prešla od novinarke do najčitanije spisateljice u regionu. Ukratko – oduševila nas je do te mere da se svaka promocija ili potpisivanje njene nove knjige pretvori u pravi mali spektakl, jer svako želi da joj priđe, da je zagrli, kaže da je voli, da je upita nešto... I Jelica je zatečena ovakvim reakcijama, pomalo zbunjena što se obrela u ulozi zvezde, jer najmanje što je htela od života bile su kamere i davanje autograma, ali ne buni se. Tačnije, nema vremena za to jer je zovu na sve strane, od Beograda i Kragujevca, preko Skoplja i Makedonije do Ljubljane i Slovenije. Nova knjiga „Bolja strana“ od početka juna je u prodaji. Dovoljno razloga da Jelica stalno ima spreman kofer za put, ali i da povremeno svrati iz Skoplja gde već neko vreme živi do Beograda, svog omiljenog grada.

Smisao života je biti kreativan i oplemenjivati prirodu i ljude oko sebe, to jest stvarati duhovni prostor u pravom smislu te reči i Jelica Greganović upravo to radi – u istom momentu i poumljuje i senzibilizira svoje čitaoce. Njene su knjige pisane u prvom licu. Hronika su svakodnevice. Čitaoci mogu u njima da pronađu vedriju stranu sopstvenih života, jer one nose mudrost življenja u malim stvarima, u skladu sa velikim idejama… Svaka od njenih deset knjiga, svaka stranica koju pročitate, ima dušu. Dušu onoga ko je napisao. I dušu onih koji su ih čitali, uživeli se u njeno štivo i budni sanjali. Do sada je objavila devet zbirki humorističkih priča: „Priči nikad kraja“, „Samo da ti kažem“, „Od reči do reči“, „Ispod sedmog neba“, „Ljubav i druge sitnice“, „Osmeh za svaki dan“, „Zovem se Mama“ i „Zovem se Mama 2“, „Život za poneti“ kao i knjige za decu „Mravac Mrav“ i „Uspavanka za miša“, koja je i dobitnik nagrade „Dobra slikovnica“ na Međunarodnom festivalu slikovnica Čigra. Brodski je govorio: knjige su u celini, manje konačne od nas samih. A ja u ime svih čitalaca knjiga i kolumni gospođe Greganović zahvaljujem za godine koje smo podelili, jer pola njenih godina brojimo u naše. Prenosimo vam deo razgovara.

Vaša nova knjiga „Bolja strana“ u prodaji od 9. juna. Izašla je dva dana pošto ste proslavili prvi rođendan svoje unuke. Sve Vaše knjige režira sam život, kao i ovu. Kakav je proces od predloška, preko ideje, do realizacije? Jednom ste izjavili da je najteži posao taj prvi minut kada se rađa ideja. Šta Vas je podstaklo da je napišete?

Jedna moja čitateljka mi je nedavno napisala da ne pišem priče nego život. To je za mene veliki kompliment, jer ako se život čita u mojim pričama, onda sam uspela. Jer inspiracija i teme mojih priča su život, svakodnevni život svih nas. To važi i za moju, nedavno izašlu, novu knjigu „Bolja strana“. Ta knjiga je zbirka humorističkih priča o naizgled običnim stvarima, onome što svi doživljavamo, što svi vidimo ali često bez obaziranja prolazimo. Upravo te naizgledne sitnice su sve ono što čini naše živote, ono što nas spaja kroz prostor i vreme. Velike stvari budu i prođu, ali sitnice ostaju. Zato je moja inspiracija život odražen u svakodnevici, u malim velikim stvarima koje život znače. Najlakši deo pisanja su mi ideja i pisanje samo, jer priče žive oko mene, najteži deo je onaj tehnički deo – proces u kom od rukopisa nastaje knjiga.



I ova knjiga sačinjena od 35 priča kreće od sećanja na Vaše pretke, roditelje, rođake, komšije i dane detinjstva, i sve se to nadovezuje na Vaš svakodnevni život, decu, unučiće... U principu, svako treba da pođe od nule i da dođe do negde. Od čega ste pošli?

U svim mojim knjigama, dosadašnjim zbirkama priča, žive članovi moje porodice i ljudski i životinjski, moji prijatelji, rođaci, komšije znane i neznane, ljudi koje sam samo jednom srela... Oni su junaci mojih priča, baš kao što su junaci mog života. Što se početka tiče, moje pisanje je karijeru počelo u novinarstvu. Više od dvadeset godina sam bila informativni novinar, bavila sam se praćenjem politike. Pisanje priča je, u jednom trenutku, postalo moj hobi, način da se ne bavim sve vreme politikom, jezikom koji prati tu vrstu novinarstva, mogućnost da biram teme i smem da koristim humor. Način da se odmorim od posla.

Ovo je Vaša deseta, jubilarna knjiga. Po čemu se ona razlikuje od ostalih devet?
 
Sve moje knjige se razlikuju jedna od druge, baš kao što se ova razlikuje od ostalih. Zajedničko im je da su sve zbirke humorističkih priča, a razlika su teme tih priča.
 
Kažete da Vaše knjige vole ljudi koji vole da se smeju i koji svet gledaju očima humora, jer osmeh i smeh su naše bolje strane. Pišete li dok se sami ne nasmejete? Da li Vam je to izazov?

Za mene je humor sastavni deo života, pa tako i pisanja. U široj porodici, u kojoj sam rasla, humor je bio vrlo cenjena disciplina, a smeh poželjan. Odrasla sam uz smeh i družila se sa duhovitim ljudima. Ne razmišljam o tome dok pišem, humor je moje stanje, način na koji gledam svet oko sebe. Verujem da to osećaju i moji čitaoci, zato se i radi o ljudima koji sa mnom dele ljubav prema smehu.

Kada je Jelica Greganović prvi put osetila želju da sebe i svoja razmišljanja iskaže kroz književnost? Da li se sećate šta ste prvo napisali?

Tokom novinarske karijere sam povremeno koristila radijske i novinske kolumne za pisanje humorističkih priča, odnosno izveštaja ili komentara. Ali moje prve humorističke priče, ove kakve su sada u knjigama, nastale su na VIP Blogu B92. Moj kolega sa B92 me je tada pozvao da pišem blog, na šta sam pristala, samo pod uslovom da ne moram da pišem o politici i da mogu da pišem kako ja hoću. Ni na tren nisam razmišljala da te priče objavim u formi knjige, sve dok mi moj prijatelj režiser Goran Marković nije rekao da bih morala o tome da razmislim i da su moje priče vredne knjiga. A ako se neko razume u to šta je priča, dobra priča, to je Goran. Tako je nastala prva knjiga, u kojoj smo zajedno moja najbolja drugarica Gorica Nešović i ja objavile svoje priče – „Priči nikad kraja“. Knjiga je postala bestseler, tako je sve počelo.

Kažete da je Vaš otac bio tvrdokorni zastupnik jednakosti polova, u ime čega se vrlo obradovao Vašem rođenju: „Otac je dao sve od sebe da mogu sve što mogu i dečaci, odnosno muški rod.“ Da li je znanje bilo dovoljno dobro oružje, koje Vam je osim borbenosti, obezbedilo unosno mesto u svetu u kome i dalje vladaju muškarci?

Moj otac me je vaspitavao tako da naučim da mogu sve što mogu i muškarci, da ako baš postoje retke stvari koje ne mogu, i dalje ću biti jednaka, jer ni muškarci ne mogu sve što mogu žene. A najjače oružje je znanje. Borbenost nije dovoljna ako nije opremljena znanjem. I na tome je moj otac zdušno radio, učio me je da volim da čitam, da naučim da učim, da naučim da učenje nikada nije završeno, da se uči do kraja života. Kada pogledam unazad, to je zaista najviše što je mogao da mi da, naročito u svetu kojim još uvek vladaju muškarci. Na tome sam mu beskrajno zahvalna.

Čest je slučaj da kreativci, dok su još deca, ne nailaze na razumevanje roditelja. Obično mame i tate govore da se od novinarstva i pisanja ne živi. Da li je tako bilo i u Vašem slučaju ili ste od početka imali podršku porodice?

Studirala sam pravo i u tome bila podržana, jedino što sam studirala pravo verujući da je upravo taj studij najbolji za buduće novinare, pre svega za one koji misle da prate politiku. Knjige i književnost nisu tada bili ni na horizontu mojih planova, ali je roditelje iznenadila moja odluka da budem novinar, radijski novinar pre svega. Bilo im je jasno da ću se naraditi ako mislim da zaradim za život, mada novinari mogu da žive od svog posla i mogli su, samo je pitanje kako. Ako dovoljno volite novinarstvo ili bilo koji posao kojim se bavite s ljubavlju, onda ste spremni i da se tom kako prilagodite.

Rođeni ste u Kragujevcu, ali niste se u njemu zadržavali. Da li se, možda, sećate prve impresije i šta vas iznova vraća u kraj za koji Vas vežu rane godine detinjstva s kojim danas upoznajete i svoje unuke?

Moji roditelji, njihove porodice, moji rođaci su iz okoline Kragujevca. Ja sam se sticajem te geografije rodila u Kragujevcu, ali u njemu nikada nisam živela. Ipak, detinjstvo, sve do škole, provela sam upravo u tim selima pored Kragujevca, čak sam i jedan razred osnovne škole završila u seoskoj školi u Badnjevcu, u školi kojoj je nekada direktor bio moj deda i u kojoj je moja baka bila učiteljica. Tamo sam se uvek vraćala, ma gde sam živela. Moja rana sećanja nemaju tačan redosled, ali ona su deo mene i samim tim i deo moje dece i unuka. Sve slike, mirisi, reči...

Kako je izgledalo Vaše odrastanje i kada ste se zaljubili u pisanu reč? U kojoj meri i na koji način je to sve uticalo na Vaš kasniji rad i razvijanje specifične percepcije sveta, a poznato je da ste napravili informativnu redakciju onda kada je Radio B92 osnovan?

Kažu da sam rano naučila da čitam, mnogo pre škole. Verovatno mi se i čini da sam oduvek znala da čitam, a zahvaljujući porodici u kojoj je čitanje bilo na ceni, otkad sebe pamtim, bez knjiga ne mogu. Zato ih vučem i nosim kao mačka mačiće u svim našim seljenjima i promenama geografije. Da, ja sam bila jedan od osnivača radija B92, i osnivač njegove informativne redakcije, kojoj sam bila i prvi urednik. Naravno da je moja ljubav prema čitanju bila deo toga, jer bez čitanja se teško biva dobar radijski ili novinar uopšte, bez čitanja nema dobrog jezika, ni za početak dovoljno široke opšte kulture. Moj prijatelj, pesnik, pokojni Vujica Rešin Tucić, jednom mi je rekao: „Nije teško pisati, teško je čitati.“

Studiranje na Pravnom fakultetu, tokom kog se na nagovaranje najbolje drugarice priključujem „Ritmu srca“. Prijatelji često dele ista interesovanja, dovršavaju jedni drugima rečenice i smeju se na iste šale. Vaše prijateljstvo sa Goricom Nešović dokaz je da su vaša dva srca kucala u istom ritmu. „Priči nikad kraja“, kao ni Vašem sećanju na nju...
 
Gorica i ja smo se upoznale u gimnaziji, u tada Osmoj beogradskoj gimnaziji, išle smo u isto odeljenje u trećoj i četvrtoj godini. Tada se i nismo nešto družile, ali kada se škola završila, Gorica me je pozvala, uveče smo se našle u parku ispred Skupštine i pričale skoro do jutra. Otada se nismo odvajale. Zbog nje sam otišla i redakciju „Ritma srca“ i tamo ostala sve do pravljenja B92 i nadalje, uvek smo nekako bile zajedno, čak i onda kada nismo živele ni u istom gradu, ni u istoj državi. Dok se internet nije pojavio, a kamoli podrazumevao, nas dve smo jedna drugoj pisale pisma, ona je tada živela na Kipru, ja u Sloveniji. Naša deca su se rađala zajedno, rasla zajedno, ona je bila deo moje porodice, deo mene. Znale smo sve jedna o drugoj. Moj muž kaže da je zastrašujuće to da smo imale i identičan rukopis. Ona je obeležavala jubileje našeg druženja. Četrdeset dve godine smo se družile. Naša knjiga „Priči nikad kraja“ trebalo je da bude naša uspomena na nas dve, nismo mislile da će se toliko ljudi pronaći u njoj. Prošle godine smo planirale da napravimo nastavak te knjige, da pokažemo da priči zaista nema kraja. Nismo stigle, iako smo sve već napisale. Ja još uvek ne mogu da verujem da je nema, čekam da me pozove, da me izgrdi što joj se ne javljam, da nastavimo priču, da bude kao što je uvek bilo.
 
Od 1984. godine prošli ste novinarsto u svim oblicima. Šta po Vama podrazumeva izraz žensko pismo? U čemu se ono razlikuje od muškog pisma?

Ne priznajem ni žensko, ni muško pismo. Nema ni muških, ni ženskih tema. Nije važno kog pola je pisac, važno je kako piše. Što važi i za sve ostale segmente umetnosti. Ako neko baš želi da insistira, ja bih da podsetim da su i književnost i umetnost reči ženskog roda. A to što su žene dugi niz vekova iz tih svetova izgurane, to je druga stvar. To ne znači da su manje dobri stvaraoci, niti da je njihovo stvaralaštvo opterećeno ili ugroženo polom. Zaista sam cenila u redakciji „Ritma srca“ i u B92 što su žene zaista bile ravnopravne, da niko nikada nije ni pomenuo muški i ženski način pisanja, novinarskog rada uopšte.

Šta smatrate vrhuncem svoje karijere?

Moje knjige i osnivanje radija B92 su dve stvari u mojoj karijeri na koje sam najponosnija.

Vaše knjige oslikavaju realnost na jednom dubokom nivou. Reklo bi se da Vas odlikuje visok nivo empatije sa okolinom, duboko promišljanje o pojavama i događajima, ali i iskrenost. Da li se tu krije Vaša tajna?

Možda je moja tajna u umeću posmatranja i stalnom treniranju te discipline, verovatno i u tome što ono što vidim uvek doživljavam kao još nenapisanu priču. A da bih je napisala, moram da osetim ono što gledam, da vidim sliku koja diše, da dišem zajedno sa njom. Možda je to tajna.

Kako izgleda jedan prosečan dan u Vašem životu?

U mojim danima se ponavlja samo šetanje Cvete, našeg kučeta i briga o tri, baš kao i Cveta, udomljene mačke. Sve ostalo, od pisanja kolumne, pisanja priča, ostalih malih i velikih obaveza, je zavisno od dana do dana. Bilo bi suviše ukalupljeno kada bi bilo drugačije.

Najfascinantnije je što se sada preko društvenih mreža najlakše dopire do ljudi. Jeste li bili svesni svoje popularnosti pre ere društvenih mreža i kako je doživljavate danas, kada su društvene mreže život sam?

Ta popularnost je meni promicala i pre pojave društvenih medija i mreža. Ja sam pre svega bila radijski novinar, a moja najbolja drugarica Gorica Nešović mi je jednom rekla veliku mudrost: „Radio pravi ličnosti, a televizija likove.“ Da, ljudi su slušali moj glas, znali su moje ime, ali ne i kako izgledam, što je za mene bilo baš kako treba. Danas je svet zaista postao globalno selo i to više u slikama nego rečima. Iako to ima mane, ima i svoje dobre strane, zapravo sve zavisi od toga šta hoćete od društvenih mreža, čemu vam služe. Ja ih koristim za nešto što do sada u književnosti nije postojalo – direktan kontakt pisca sa čitaocima. Iskreno, i dalje ne razmišljam o popularnosti, mene zanimaju ljudi, moji čitaoci.

Napisali ste i knjige za decu „Mravac Mrav“ i „Uspavanka za miša“, koja je i dobitnik nagrade „Dobra slikovnica“ na Međunarodnom festivalu slikovnica Čigra. Da li su deca najiskrenija publika?

Deca su najstroža i najobjektivnija publika. Njih ne možete da pridobijete impesivnim brojem prodatih knjiga, ni dobijenim nagradama, ni članstvom u uglednim književnim udruženjima. Njih pridobijate samo onim što ste napisali. Zato su mi te dve knjige, za decu pisane, bile najteži književni rad. Mora da se vodi računa o svemu o čemu kada se piše za odrasle se ne misli, o starosti čitaoca i o njegovom jezičkom fondu u tom uzrastu, o tome da mu ne pobegne pažnja, da nešto nauči iz napisanog... Ukratko, piscima i pesnicima za decu se klanjam sa najdubljim poštovanjem.

Posle strašne tragedije koja je zadesila našu zemlju u kojoj je život izgubilo desetoro dece, napisali ste potresnu kolumnu „Tuga veća od sveta i svemira“. Kako da nam se ovo nikad više ne ponovi?

Tako što ćemo, za početak, paziti šta i kako javno govorimo, jer reči mogu da budu oružje, rečima počinje nasilje što se, ne jednom kroz istoriju, moglo videti. Fizičko nasilje dolazi tek za verbalnim, ono je njegovo otelotvorenje. Fizičko nasilje će se teško sprečiti sve dok se ne zaustavi nasilje rečima, ono koje se neprimetno upija u svaku poru života.

Da li Vam i koliko Beograd nedostaje, jer već neko vreme živite u Skoplju? Gde najviše volite da provodite vreme na toj novoj destinaciji, da li su to parkovi, reke, kafane ili nešto četvrto?

Beograd mi je nedostajao uvek, bez obzira na to gde sam živela. Pre svega ljudi, dobri ljudi, koji čine Beograd onakvim kakav je bio i jeste. A, Skoplje još uvek ne poznajem dovoljno dobro, ali se trudim, za početak volim jezik koji slušam, koji ume da me zbuni, nasmeje, natera da potražim istu reč drugačijeg značenja u drugim slovenskim jezicima ili srpskom.
 
Šta se nalazi „Ispod sedmog neba“ riznice Vaših malih životnih mudrosti?

Ispod sedmog neba je osmeh kao prva pretpostavka naše bolje strane.
 
A šta staje u taj Vaš prtljag „Života za poneti“?
 
Sve, sve sitno i neprimetno, sve ono od čega je istkana krpara života.

Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar