Laguna - Bukmarker - Jelica Greganović i njena „Bolja strana“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Jelica Greganović i njena „Bolja strana“

Mnogima život neprimećeno prođe u čekanju velikog, dok pored njih žive male radosti, osmesi, neponovljivost onoga što su, opisujući Čehovljeve priče, nazivali „prašinom života“, kaže Jelica Greganović.



Nova zbirka priča Jelice Greganović „Bolja strana“ govori o svakodnevnim stvarima: porodici, deci, tehnologiji, i sa nostalgijom o vremenima koja još pamtimo. Čita se u dahu i poklanja prijateljima koji će se smejati do suza. Knjige osnivača Radija B92, novinarke i književnice su prilika da čitajući ih u njima pronađete vedriju stranu svog života, ali i mudrost autorke. Da podsetim na književnoj polici su knjige „Priči nikad kraja“, „Život za poneti“, „Zovem se Mama“, „Zovem se Mama 2“, „Osmeh za svaki dan“, „Ljubav i druge sitnice“, „Od reči do reči“ i „Ispod sedmog neba“. Decu je obradovala knjigama „Uspavanka za miša“ i „Mravac mrav“.

Kad god sam tužna, uzmem vašu knjigu u ruke i ona me razveseli. Vaše priče su tople, ljudske, o naizgled malim stvarima, baš onim sitnicama koje čine naš život onakvim kakav jeste. Ono što prvo primetite jesu žute korice i naslov „Bolja strana“. Šta nas čeka na boljoj strani?

Bolja strana je bolja strana svakog dana, sitnica koje naš život čine, bolja strana ljudi oko nas, bolja strana vremena u kom živimo i vremena kojih se sećamo… Ukratko, Bolja strana je bolja strana nas i u nama. Sreća živi u malim stvarima, jer život je sastavljen od malih stvari ali ih najčešće ne primećujemo, a ako to uradimo onda je to na njihovu štetu, dosadne su nam, suviše sitničave, banalne… Tu je greška, umetnost je videti posebnost već viđenog, videti u običnom neobično, priče vredno. Mnogima život neprimećeno prođe u čekanju velikog, dok pored njih žive male radosti, osmesi, neponovljivost onoga što su, opisujući Čehovljeve priče, nazivali „prašinom života“, a zapravo je to bio život lično. Verujem da se zbog tih malih stvari, koje žive u mojim pričama, ljudi dobro osećaju kada ih pročitaju, jer je to nešto što su i oni doživeli ili preživeli. Jedino što im ne neopaženo promaklo, nisu obratili pažnju, nisu videli bolju stranu svakodnevice.

„Bolja strana“ nas vodi kalendarski kroz godinu… Kako se čitalac približava kraju, usporava ne bi li duže uživao u pričama. Kome ste poklonili prvi primerak nove knjige?

Iskreno, nisam primetila kalendarizam u „Boljoj strani“, ali možda i jeste tako.

Prvi primerak svake moje nove knjige je – moj, i zauzima posebno mesto u mojoj biblioteci, jeste da mu se kasnije pridružuju prvi primerci novih izdanja, ali on meni ostaje važan kao rezultat pisanja, priprema, lektura, uređivanja, prelamanja, traženja prave naslovne strane, svega što čini dug put od pisanja do knjige.

Recite nam nešto više o pričama iz knjige. Humor je za vas važan činilac. Da li je humor recept za prevazilaženje teških trenutaka?

Deo toga sam već rekla, u ovoj knjizi, kao i u mojim prethodnim knjigama, glavno mesto zauzima život u svom svakodnevnom izdanju, ono što nas i sve druge spaja kroz prostor i vreme – naizgledne životne sitnice, bitnost na prvi pogled nebitnog. Zajedno sa njima su tu i sećanja, jer mi smo ono čega se sećamo. Sve to gledano očima humora, jer je smeh bolja strana i nas i naših života. Malo je ljudi koji ne vole da se smeju, a ako je to tako onda time treba da se pozabave stručniji od mene u medicinskoj nauci. Biti duhovit je za mene velika vrlina, i prednost, jer pretpostavlja imanje duha i omogućava slobodu čak i onda kada je nema.

U knjizi su rečima opisane vaše uspomene. Koje su vam uspomene najdraže? Koliko je važno da čitaocima prenesete poruku da pamte samo lepe stvari?

Sve što pamtimo, to smo mi. I nije i ne mora da bude lepo. Jeste da ružno treba ostaviti u podrumu sećanja uz trud da to zaboravimo, ali možemo i ružno da „zadržimo“, da ga ne sakrivamo od sebe i ne lažemo se. A, najbolji način za suočavanje sa ružnim je već pomenuti humor, smeh. Malo je stvari kojima se ne može naći nešto vredno smeha. Zbog toga u mojim pričama ima i ružnog i lepog, ali je ružno „popravljeno“ humorom. Smeh je bolja strana svega, i lepog i ružnog, zato treba pamtiti sve, ali nikada se ne odreći slobode da se i jednom i drugom nasmejemo.

Vaše knjige su duhovite, vedre, pune optimizma, iako vam život nije uvek bajkovit. Gde pronalazite taj optimizam? Šta vas tera da uporno hodate sunčanom stranom ulice?

Život treba voleti, jer je dobitak na lutriji to što smo mi, a ne neko drugi, dobili priliku da živimo. Zanimljivo je da život najviše cene i za njega se do poslednjeg daha bore oni koji su od njega najmanje dobili. Izgleda da što čovek više od života dobije, to mu više mana nalazi. Zbog toga se treba truditi da se hoda sunčanom stranom ulice, sem onda kada to metereolozi ne preporučuju, najčešće u letnjem periodu kada Sunce izađe napolje i zaboravi da isključi rernu. Hodanje svetlom stranom, da ne bismmo dobili sunčanicu, jeste borba, otpor svemu što bi htelo da ugasi svetlo. Traženje i nalaženje bolje strane je stav, vaše pravo na slobodu života.



Knjige pišete u prvom licu, one su vaš dnevnik, vaša hronika života, u njima smo saznali dosta o vama, vašoj porodici, prijateljima… Da li vam se nekad učinilo da ste previše razotkrili sebe?

Moje priče su uvek pisane u prvom licu. Razlog leži u humoru, jer ako hoćete da se smejete drugima, morate prvo da pokažete da imate snage i umete da se nasmejete sebi. Tek onda stičete pravo i kredibilitet da humor primenjujete na druge. Što se razotkrivanja tiče, ono je samo naizgled, jer sve o čemu ja pišem se dešava svima. Samo na prvi pogled su to priče o mojoj porodici, prijateljima, rođacima, poznanicima, meni. Sve se to već dešavalo pre mene i dešavaće se posle mene, to je život koji nas spaja. Mislim da se zbog toga moji čitaoci tako slatko smeju dok čitaju moje knjige i, kao što mi često pišu, imaju osećaj da sedim u njihovim dnevnim sobama i pišem o njima. Jedna od meni najdražih stvari, pored pomenutog slatkog smeha, je kada mi čitaoci pošalju svoju verziju događaja o kom su čitali u mojoj knjizi, događaja koji su prepoznali, setili ga se i kroz moju priču videli njegovu bolju stranu. Zato moje priče nisu moj dnevnik, one su su dnevnik naših života.

Nas u najboljim godinama obradovali ste novom knjigom, da li ćete uskoro obradovati i mališane novim naslovom?

Već imam dogovor sa Bobom Živkovićem, jer knjiga za decu čeka ove za velike, što zaista nije lepo s moje strane. Imam čak i temu i glavnog junaka i Boba koji će crtati, jer on oseća ono što ja pišem, a meni je to baš važno kada se radi o knjizi za decu. Šta da kažem, sem da ću se potruditi.

Čitaoci vas preporučuju „kao antibiotik“ tri puta dnevno po stranicu, traže vas svakog dana da mogu da ga „preguraju“… Koliko vam gode reči čitalaca, i da li ste svesni svog pozitivnog uticaja na publiku svuda gde su vaše knjige?

Često se iznenadim kada vidim gde su sve stigle moje knjige, odakle mi sve čitaoci šalju fotografije istih, bukvalno od Australije, preko Indije, do Kanade, zaista sa svih strana sveta. Zajedno sa preporukama da me se koristi tri puta dnevno, u ime bolje strane raspoloženja i života, to je najveći kompliment mojim pričama. I to što me nose sa sobom i pronalaze po bibliotekama u svetu. Mislim da je upravo to potvrda onoga što sam već napisala, da u mojim pričama čitaju svoje živote i da vole da se smeju, da shvataju koliko je smeh važan i lekovit.

Otac vas je vaspitao da možete sve kao i muškarci, ako nešto i ne možete da ste jednaki sa njima. Pružio vam je i najvažniju lekciju da se uči do kraja života i da je znanje najjače oružje. Koliko vam znanje pomaže u muškom svetu, i da li je nekad bolje sakriti šta sve znamo?

Znanje je najjače oružje, znanje zaista jeste moć. Sakrivanje znanja je pokazivanje slabosti, jer znanje nije nešto čega se treba stideti, ali ne sme ni da nas učini nadmenima i pretencioznima. Znanje je bilo i uvek će biti nedovršena pojava, koliko god da znate nikada to nije dovoljno, niti sme da bude tačka na učenju. Dok smo živi mi stičemo znanje, ma koliko to zvučalo kao parola. Mark Tven je napisao: „Nikada nemojte dozvoliti vašem školovanju da stane na put vašem obrazovanju.“ Znanje je ono što briše razlike među polovima, znanje je ono što nas čini jednakima, na kraju krajeva to je i znanje da žene nisu slabiji pol, sem ako se ne radi o disciplini valjanja klada.

Posle Beograda, Ljubljane, Kragujevca, već neko vreme ste u Skoplju… reklo bi se prava Jugoslovenka. Šta vam najviše prija u Skoplju? Kako ste se snašli?

U spisku fali Klagenfurt i oko dve godine u njemu, tako da sam više Balkanka. Da, sada sam u Skoplju, do daljnjeg i kao i drugde, tako se i ovde trudim da vidim što više života. Mislim da je geografija manje važna od ljudi. Zato volim da, tamo gde živim, budem među ljudima, da ih vidim na pijaci, u parku, u prodavnici, u kafanama, dok piju kafu ili kače veš, šetaju pse i jure decu po ulici… Volim da vidim šta jedu, kako se to kuva, šta i kako slave, kako tuguju i raduju su, kakva imena daju deci… Tako da to radim i ovde, zato ne moram da se posebno navikavam, jer svuda je život – život.

Kada se okrenete iza sebe, na čemu ste najviše zahvalni i šta vas najviše raduje danas?

Životu sam najzahvalnija na tome što mi je omogućio da nađem ljubav svog života i imam troje dece. Možda će nekom zvučati patetično, ali to nije nimalo tek tako. Danas su moja najveća sreća i ponovo zahvalnost životu dvoje unučića, koje sam stekla tokom protekle tri godine. Obaška sam zahvalna tehnici i tehnologiji, koje mi omogućavaju da premostim geografsku ometenost i redovno gledam kako rastu i kako su život lično, život u njegovom najiskrenijem i najneodoljivijem obliku. Naravno uz humor koji to prati, jer smeh je najbolja strana.

Autor: Marina Kornicer
Izvor: bookmate žurnal


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
razgovor sa ejmorom toulsom o pisanju linkolnovog auto puta velika iluzija c e uspeti laguna knjige Razgovor sa Ejmorom Toulsom o pisanju „Linkolnovog auto-puta“: Velika iluzija će uspeti
21.02.2024.
Nedavno se u prodaji pojavio treći roman Ejmora Toulsa „Linkolnov auto-put“. Sigurno će se naći na vrhu lista najprodavanijih knjiga, jer su sve Toulsove knjige bestseleri. Ukoliko to nije bilo svim...
više
branko anđić kako je tonuo i konačno potonuo tanjug laguna knjige Branko Anđić: Kako je tonuo i konačno potonuo Tanjug
21.02.2024.
Objektivno, danas Tanjug ne bi trebalo da se tako zove, ne samo zato što više nema Jugoslavije nego ni zato što to, ozbiljno govoreći, nije više prava novinska agencija, kaže za Nova.rs Branko Anđić, ...
više
o nekim prohujalim vremenima održana promocija knjige farkaždin ljubomira živkova laguna knjige O nekim prohujalim vremenima – održana promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova
21.02.2024.
Promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova održana je 20. februara u knjižari Delfi SKC. O ovoj knjizi su, pored autora, govorili i književnica Ljubica Arsić, i književnik i satiričar Bojan Ljuben...
više
prikaz knjige o firenci meri makarti kolaž naše istorije laguna knjige Prikaz knjige „O Firenci“ Meri Makarti: Kolaž naše istorije
21.02.2024.
Firenca je glavni grad Italije. Ovo nije iskaz o sadašnjosti – jer je Firenca bila prestonica ujedinjene zemlje do 1871. godine – već o vrednosti, kulturi i trajanju u vremenu. Zašto? Zato što Fire...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.