Jedno od prvih ostvarenja naučne fantastike izašlo je iz pera jedne vojvotkinje u 17. veku

Upoznajte lejdi Margaret Kavendiš

Nije bilo osobe koja se upustila u filozofsku raspravu sa lejdi Margaret Kavendiš, vojvotkinjom od Njukasla na Tajnu, a da je iz nje izašla nepromenjena. Rođena 1623, Kavendiš je bila neuobičajena pripadnica aristokratije, kretala se u naučnim krugovima, utirući put ranom feminizmu, prirodnoj filozofiji (što je u 17. veku bio zajednički naziv za nauku), i socijalnoj politici. Tokom života objavila je 20 knjiga. Ali osim poezije i eseja, objavila je i jedan od najstarijih primera naučne fantastike. Reč je o 1666. godini. Knjiga je nosila naziv „The Description of a New World, Called the Blazing World“ („Knjiga o Novom svetu, zvanom Plameni svet“)

Priča govori o ženi koju otima zaljubljeni trgovac-mornar, i primorava je da sa njim putuje morima. Olujni vetar nosi brod na sever, muškarci ginu, a žena prolazi kroz portal na Severnom polu, i ulazi u novi svet: ovde su zvezde tako sjajne da se ne zna da li je ponoć ili podne. U ovom paralelnom univerzumu koji nastanjuju nežna stvorenja, poput ljudi-crva, ljudi-majmuna, ljudi-riba, ljudi-ptica i ljudi-vašaka, svi govore jednim jezikom, svi obožavaju jednog boga, i nema ratova. Ona postaje njihova Carica, i praćena svojim vanzemaljskim podanicima, istražuje čuda prirode i preispituje njihova otkrića uz pomoć nauke.

Kavendiš počinje roman obraćajući se ženama: „Svim plemenitim i dostojnim damama“, nagoveštavajući kakvo ih putovanje očekuje:

„Prvi deo je romantičan; drugi deo je filozofski; a treći deo je čista mašta; ili (mogla bih da ga nazovem i drugačije) fantastika. A ako vi (plemenite dame) budete uživale čitajući ove maštarije, smatraću sebe srećnom Kreatorkom; ako to ne bude slučaj, moraću da se zadovoljim melanholičnim životom proživljenim o mom svetu, za koji ne mogu reći da je siromašan svet, ako se pod siromaštvom misli samo na nedostatak zlata i dragulja; jer u njemu ima više zlata nego što su svi hemičari napravili, ili (ja duboko verujem) što su ikad mogli da naprave.“

Ali kada je vojvotkinja prislonila pero na papir, nije imala nameru da napiše samo zabavan roman. Ona je istovremeno ispitivala i popularne naučne teorije. U 17. veku, naučnici su postavljali nova pitanja o načinu na koji priroda funkcioniše, koristeći nova naučna sredstva poput logaritmara, teleskopa i mikroskopa. Istraživači su secirali životinje, pokušavajući da razumeju kako svaki od delova organizma funkcioniše. Osim toga, počeli su da preispituju ulogu duša, i Boga. Kavendiš je bila fascinirana svim tim.

Kavendiš „razume da je fikcija najpogodnija za spekulacije i maštu“, piše En M. Tel, profesorka engleskog jezika, autorka eseja o ovom romanu, „i baš kao svi dobri autori naučne fantastike, koristi svoj izmišljeni svet da bi izrazila svoja politička uverenja, podsmevala se naučnim teorijama, pletući složen petski milje. U književnosti vojvotkinje Kavendiš, duše mogu da nastanjuju različita tela, muškarci ne mogu da spoznaju Boga, a duše su bespolne i putuju 'kao nošene vetrom“.

Odrastajući tokom građanskog rata u Engleskoj, Kavendiš je imala neobično vaspitanje za sedamnaestovekovnu ženu. Kao „stidljivo“ dete, kako su je opisivali, godinama je živela u izgnanstvu sa drugim pripadnicima plemstva. Ali kada se kao vojvotkinja vratila u Englesku, imala je pristup naučnim krugovima u koje većina žena tog vremena nije mogla da uđe. Njen suprug, takođe zainteresovan za prirodnu filozofiju, podržavao je njena interesovanja i povezao je sa Tomasom Hobsom, Robertom Bojlom i Reneom Dekartom.

Vojvotkinju su smatrali za prvu ženu koja se bavila prirodnom filozofijom, odnosno za prvu naučnicu tog vremena. Ona je, takođe, bila prva žena pozvana da posmatra vršenje eksperimenata u Britanskom kraljevskom društvu, udruženju naučnika, zahvaljujući svom  doprinosu prirodnoj filozofiji, izraženom u njenoj poeziji i dramama. (Nažalost, bila je za duži period – više od jednog veka – i poslednja žena: uskoro je uvedena zabrana za žene koja je bila na snazi do 1945.)

Uprkos stidljivosti i „epizodama melanholije“, Kavendiš je osporavala način na koji se društvo odnosilo prema ženama, zbog čega je bila predmet podsmeha. Oblačila je sopstvene kreacije, i odavala je utisak nekoga ko je previše otvoren i nepristojan za pravu damu. Bila je veliki pobornik prava životinja, veliki kritičar društvenih vrednosti, a posebno opsednutosti neprestanim tehnološkim razvojem. Time je, između ostalog, zaslužila nadimak „Luda Medž“.

Ali ništa od toga je nije obeshrabrilo i odvratilo od bavljenja prirodnom filozofijom. Pisala je tomove i tomove, šaljući ih svojim savremenicima iz tog polja, bez ustezanja. U romanu „The Blazing World“, napisanom šest godina nakon osnivanja Britanskog kraljevskog društva, junaci preispituju popularna uverenja o univerzumu, koristeći razum da bi ispitali naučne teorije. Oba glavna lika su žene, nazvane Carica i Vojvotkinja.

Ako bismo malo promenili jezik kojim je pisan, roman „The Blazing World“ se malo razlikuje od moderne naučne fantastike. Dok u knjizi Carica prolazi kroz „portal“, u savremenoj SF literaturi bi ušla u drugu dimenziju. Narodi „Plamenog sveta“, kako je nazvala ovaj univerzum, predstavljeni su u svim bojama od zelene do jarko crvene, i poseduju nešto što bismo mi danas nazvali vanzemaljskom tehnologijom. Kavendiš piše „iako nemaju nikakvo znanje o magnetima, kazaljkama ili visećim časovnicima“ stanovnici Plamenog sveta mogu da izmere dubinu mora sa velike udaljenosti, što je tehnologija nastala 250 godina nakon izlaska knjige.

Kao da to nije bilo dovoljno, Kavendiš dalje opisuje izmišljeni motor na vazdušni pogon koji pokreće zlatne, vanzemaljske brodove, koji, po njenim rečima „usisavaju velike količine Vazduha i izbacuju Vetar velikom silinom“. Ona opisuje mehanizme ovog neverovatnog „stimpank“ sveta, tehnički vrlo detaljno. U njenom svetu čitava flota se naglo povezuje formirajući zlatno saće na površini mora kako bi izdržala olujne udare, „da ih ni vetar, ni talasi ne mogu razdvojiti“.

Carica je, naravno, radoznala. Ona šalje ljude-majmune, ljude-crve i druge da istraže kako sneg nastaje od vode, i zašto sunce daje toplotu. Profesorka intelektualne istorije Lisa T. Sarason u svojoj knjizi „The Natural Philosophy of Margaret Cavendish“ navodi da ljudi-majmuni, „hemičari“ sveta, „budalasto traće vreme pokušavajući da pronađu kamen mudrosti“. Kavendiš daje sveobuhvatnu kritiku nauke, politike i društva.

Negde na polovini priče, kada je Carici ponuđena duša, bilo žive ili mrtve osobe da joj bude poverljivi savetnik, ona odbija Platona i Aristotela. Kavendiš sve podiže na viši nivo: uvodi sebe kao lik Vojvotkinje u knjigu, i postaje „platonska prijateljica“ sa Caricom. Vojvotkinja i Carica tada otkrivaju način stvaranja sopstvenih minisvetova uz pomoć svojih misli.
 
U jednom trenutku priča postaje delimično autobiografska: duše Carice i izmišljene Vojvotkinje napuštaju njihova tela i putuju iz Caričinog sveta u svet Vojvotkinje, gde kao duhovi nastanjuju telo njenog supruga sa namerom da ga posavetuju i pomognu mu u njegovim društveno-političkim nedaćama. Kada podele i ratovi postanu deo zapleta, Vojvotkinja počinje da se pita zašto u njenom svetu „zemlja vredi više od ljudskih života, a sujeta više od mira.“ Ponovo u svom svetu, Carica koristi tehnologiju Plamenog sveta da porazi neprijatelje koji prete njenoj zemlji, „vatreno kamenje“ koje, poput bombi, raznosi brodove.

Kritika nauke je utkana u ovaj izmišljeni univerzum; Kavendiš zamišlja mesto na kom žene mogu da vladaju i budu poštovane. Bila je veoma svesna ograničenja sa kojima se suočavao njen pol, a kao jedan od prvih autora i likova naučne fantastike pokazala se kao vrlo spremna da prihvati izazov. „Nisam gramziva, ali jesam ambiciozna, koliko i svaka prošla, sadašnja ili buduća osoba mog pola“, napisala je.

Čitalac može da zaključi da ukoliko mu uverenja drugih ne odgovaraju, uvek ima mogućnost da stvori sopstveni svet. Čak i 350 godina kasnije „Plameni svet“ i dalje ima veliki značaj. Navodimo prolog koji je napisala Margaret Kavendiš, Vojvotkinja od Njukasla na Tajnu i avangardni autor naučne fantastike, davne 1666:

„Činjenica je da ne mogu biti Henri V ili Čarls II; ipak mogu učiniti napor da postanem Margaret I: i mada nemam ni moć, ni vreme ni priliku da postanem veliki osvajač, poput Aleksandra ili Cezara; i umesto da odustanem od toga da budem vladarka sveta, jer mi sreća i sudbina nisu dodelile nijedan, ja sam jedan svet sama stvorila. I tako, s verom ili, makar, nadom da nema tog stvorenja koje bi moglo da mi pozavidi na tom mom svetu,
                        Ostajem, plemenite dame, vaša ponizna sluškinja , M. Njukasl.“

Autorka: Natali Zareli
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Maja Horvat