Jasenka Lalović: U svakoj ženi sa ovih prostora živi po jedna Kastigulja

Živimo u vremenu u kome je tradicija ustupila mesto novonastalom dobu koje bezobzirno potire mnoge vrednosti koje su vekovima opstajale kao okosnica svih odnosa. Koliko u tome ima doba i koliko lošeg donosi odricanje od nje, pitanja su na koja spisateljica Jasenka Lalović, kroz svoju trilogiju Brda od pelina – sastavljenu od tri romana „S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i poslednjem iz ove trilogije „Kastigulja“ – pokušava da ponudi neke od mogućih odgovora. Za brojnu publiku ovo je trilogija decenije, a za Bazarovu sagovornicu svakako delo njenog života, koja joj je nametnula ulogu zvezde.



Spisateljica Jasenka Lalović kći je crnogorskog ljutog krša, Paštrovka, rođena u Baru. Stasavala je u Buljarici, osnovnu školu završila je u Petrovcu, pohađala gimnaziju u Baru, potom je upisala studije sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po završetku studija svoj životni i profesionalni put decenijama je trasirala u Beogradu, radila je kao novinar i bila zaposlena na Radio-televiziji Srbije. Oduvek se bavila pisanjem, ali se tek u pedesetim godinama osmelila da objavi svoj prvi roman. Zauvek je ostala zaljubljena u svoj rodi kraj, u miris mora, njegovo plavetnilo i širinu, prostor sa kog je sakupila izvanrednu etnografsku, jezičku i psihološku građu za literarnu obradu. U svojoj trilogiji koju čine tri romana ova autorka sa neverovatnom preciznošću i poznavanjem prošlosti piše o toj tradiciji, crnogorskom društvu, prvenstveno o ženi, ali i o muškarcima, koji su proizvod patrijahalnog života i u tim prilikama karakterno i psihološki formirani. Roman „S one bande moje gore“ je njen prvi roman, kojim je započela pisanje trilogije Brda od pelina. Tako je ovaj roman postao dostojna priča o temama koje su je pronašle, u jednom dosta dugom trenutku dokolice, kada je odbacila misli o tome kako će preživeti, a napale je one šta ću raditi. U tri izuzetno čitana romana – „S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i „Kastigulja“ – Jasenka Lalović je verodostojno ispisala odu crnogorskoj ženi, opisala i način života i psihologiju, ali i one uzvišene uzanse kojim je nekada i sama bila vođena.

Lalović je radnju svojih knjiga smestila u period između dva rata u Crnoj Gori, posebnim stilom dočarala je klimu tog doba. Ponekad se valja vratiti upravo takvoj prošlosti kako bismo dobili uvid u živote žena, promene koje su pokretane u prošlosti, njihove uspehe i posledice tih promena u sadašnjosti. Kroz trilogiju Brda od pelina Jasenka je autentično i s respektom odala počast i na pijedestal uzdigla crnogorsku ženu. Ženu crnogorskog ljutog krša, onu koja se, noseći prečesto ne samo svoje breme, uvek morala (iz)boriti za život i svoj grumen sreće, a pritom znala kako da ostane dostojanstvena. Bazarova uvažena sagovornica piše o ženi nekadašnjoj, ali i svagdašnjoj, jer u njenim heroinama čitaoci će uvek prepoznati i delić sebe, svoje sestre, majke, tetke, babe... jednako koliko i oca, muža, brata…

Kompletan sadržaj njene trilogije ima lični pečat, ali i da precizno markira potencijalnog čitaoca. Šta to u suštini znači? Obaveza autorke ogleda se u tome da prepozna trendove vremena, dominantan ukus određenog trenutka, opsesije modernog čoveka, njegove zapitanosti... Utisak je da Jasenka to radi nepogrešivo. Ukratko – svaka promocija ili potpisivanje njenih knjiga pretvori se u spektakl, jer svako želi da joj priđe, da je zagrli, kaže da je voli, da je upita nešto, pojedini deluju poput polaznika u osnovnu školu koji je od porodice dobio onu veliku crvenu knjigu debelih korica „1000 zašto, 1000 zato“. I spisateljica je zatečena ovakvim reakcijama, pomalo zbunjena što se obrela u ulozi zvezde, jer najmanje što je htela od života bile su kamere i davanje autograma, ali ne buni se.

S romanom „Kastigulja“ zaokružili ste svoju trilogiju Brda od pelina. Prethodile su mu knjige „S one bande moje gore“ i „S ove bande moje gore“. Oduvek se bavite pisanjem, zapisivanjem. Kako se desilo da se tek u pedesetim godinama osmelite i svoje misli pretočite u rečenice iz kojih će nastati Vaš prvi roman?

Živimo u vremenu hiperprodukcije u kome nije teško pronaći način da se objavi sve što se poželi. Takva vremena podrazumevaju nužnost u odabiru onog što čitamo. To je bio osnovni razlog zbog kojeg sam se dugo dvoumila. Sa aspekta čitaoca kome se nude na hiljade knjiga, sama sam postala vrlo selektivna. Kad pred sobom imate gotov tekst, spreman za štampu, neminovno je da se zapitate koliko je validan i da li zaslužuje da ga ponudite čitaocima. Tek kad sam dobila snažnu podršku ljudi u čiji sud verujem, osmelila sam se da objavim ono što pišem. Naravno, uvek postoji rizik da ono što radite ne bude prihvaćeno i da se ne razume na pravi način. To je rizik svakog stvaralaštva, koji se mora preuzeti. Sve ima svoje vreme, moje su ove pedesete godine. Očigledno sam tek sada spremna za ovu vrstu stvaralaštva.

Zbog čega ste se odlučili da prvu promociju organizujete baš u „Crvenoj komuni“ u Petrovcu? Jeste li potajno priželjkivali da Vaša prva promocija bude upravo tamo odakle je sve krenulo?

Poželela sam da junakinje iz svojih romana vratim kući i da se prvo predstave tamo odakle potiču, sa mesta odakle su njihove priče započele svoje put dalje. Postoji nepisano pravilo da je najteže dobiti potvrdu među svojima. Strepela sam svaki put kad sam se predstavljala u Petrovcu. Znala sam da su najstroži kritičari jer poznaju teme kojih sam se takla, bliski su im karakteri likova, posebno toponimi koje sam navodila... Srećom, dobila sam taj neophodni vetar u leđa. Nakon svake promocije u „Crvenoj komuni“ sve je bilo lakše.

U knjizi „S one bande moje gore“ opisujete pet ženskih sudbina koje su nekad bile česte na kompletnom prostoru Balkana, prostoru na kojem su se nekad carevi rađali. Jeste li likove iz svojih romana poistovetili sa Vama bliskim osobama i njihovim sudbinama?

Likovi iz mojih knjiga su izmaštani. Svakako da sam u njih utkala sudbine žena koje sam nekada poznavala i o kojima sam slušala. Njihovi životi po mene su više nego inspirativni. Moju pažnju okupiraju oni koji se čine nevidljivim, koje je takla nepravda da ostanu nespomenuti, samo zato što su njihov glas nadjačali oni koji su uspeli da se izbore za svoje mesto u društvu, samim tim ih pamte i deo su sećanja. Pred očima sam imala žene koje su svoje živote provele tako što su iznosile breme tog prostora, koje je oduvek živelo neko nevreme, bez reči pokude na sudbinu. Svaka priča otvarala je po jednu sudbinu dostojnu glavnog lika u romanu. To je razlog što u mojim knjigama ne postoji glavna junakinja. Svaka od tih sudbina ima svoju težinu i sve se stapaju u sudbinsku priču koju rođenjem ponesu žene celokupnog dinarskog pojasa.

Kažete da ste pisali po sećanju i onako kako je zborila Vaša baba Dragica, po rodu Bokan, rođena 1905, podno Paštrovačke gore u selu Bukovik. Iz kog razloga je upravo baba Dragica ostavila tako jak trag na Vas, pa tako i na Vaše stvaralaštvo? U čemu se ogledala njena snaga?

Sudbina baba Dragice, ujedno način na koji je iznela svoj osamdesetogodišnji život, na mene je ostavili neizbrisiv trag. Veliko potomstvo koje ostavila i u sve nas utkana nit da se osećamo bliskim, najveći je dar kojim vas neko može nagraditi. To je jedna od onih žena duboko svesnih da su stub cele porodice, međutim to ne ističu. Sve korake koje je u životu potrošila mogu se svesti u radijus od nekoliko kilometara, što nije oduzelo od njene mudrosti. Pamtim je kao ženu koja nije mnogo govorila, ali je zborila kratko, jasno, pogledom između redova. Godine koje imam potvrdile su da je njena životna mudrost jača i snažnija od mnogih koje se uče. Za razliku od pameti koja je jaka na rečima, mudrost se živi. Inspiracija za nastanak ove trilogije, posvećene crnogorskoj ženi i uopšte ženama na ovim prostorima, potekla je upravo od nje.



Zanimljivo je da je trilogija pisana posebnim stilom. Koristite arhaične reči i izraze. To je zapis koji do sada nije postojao. Koliko Vam je vremena trebalo da uđete u čitavu priču na taj način? S obzirom na tematiku i jezik kojim pišete, da li ste u Srbiji imali problema sa prihvatanjem svojih dela?

Prva podrška za moj rad, kao i inicijacija da se sve nađe između korica, potekla je upravo iz Beograda. U početku sam imala nedoumice da li će se i kako razumeti jezik kojim pišem. Kako će se shvatiti poruka koju šaljem? Trilogija Brda od pelina, po kazivanju mnogih, nastala je u vremenu mnogih previranja, isključivosti, nerazumevanju. Sama sam osećala snažan pritisak koji me polutio, ujedno pratio osećaj da se moram oglasiti u ime onih koji ne pristaju da im svakojaki – izumi oduzmu osećaj da se svoje voli suštinom, nikako potiranjem. Posledica površnosti kojoj smo, nažalost, skloni i koja je uvek isključiva.

Arhaičan govor kojim sam pisala, bilo je potrebno da se oživi s obzirom na to da tako ne govorim. Kad počnete da čistite jezik od tuđica, savremenih izraza, počnete da se sećate reči koje ste nekada davno čuli. Jezik je živa tvar koji se menja, prilagođava, trpi pritiske, standardizacije, nažalost, neminovno sve više udaljava od izvornog govora. U tom procesu nestaje veliki deo jezičkog blaga i to baš onaj koji je nas čini osobenim. Štokavsko narečje je prebogato dijalektima koje treba negovati i čuvati od zaborava.

Mislim da je najveća nagrada za moj rad upravo to što su moje štivo prihvatili i prigrlili oni koji nemaju veze sa crnogorskim prostorom. Nije teško zavoleti ono drugačije od sebe, ako se potrudimo da pronađemo zajednički imenitelj koji nas uvezuje, kojih je mnogo na ovim prostorima. Verujem da je u tome poruka i suština našeg opstanka, ujedno sreće svih nas.

Autentično i s respektom, Crnogorka je centralna tema svih Vaših romana, kao i mentalitet i način života ljudi sa tih prostora između dva rata. Po čemu se te žene crnogorskog ljutog krša, one koje su, noseći prečesto ne samo svoje breme, uvek morale (iz)boriti za život i svoj prostor za život, a pritom su znale i kako da ostanu dostojanstvene?

Ceo dinarski prostor od davnina je težak za život. Svaki grumen zemlje je dragocenost, ceo život je borba sa ljutim kršem. Neminovno da takav prostor oblikuje ljude osobene antropologije i psihologije, koji se neretko ne razumeju na pravi način. U želji da približim te ljude, ispričam priče iz njihovog ugla, nastali su moji romani.

Tragala sam za osobinom koja bi važila za sve žene na tom prostoru. Čini mi se da je to osećaj mere. Mera u radovanju, govoru, htenjima, očekivanjima, načinu kako se iznose stradanja, koja, nekim zlim usudom, nikada nisu zaobilazila taj deo Balkana. Kad se upozna mera, tada se živi dostojanstveno, daleko od gordosti.

Verujete li da je dinarski tip žene zaista po mnogo čemu specifičan? Prepoznajete li to, da ga tako nazovem, kulturološko bogatstvo tog podneblja i na nekim drugim podnebljima?

Dinarski tip žene izdvaja se po tome što se na prvi pogled čini manje ženstvenim. Ako se osvrnemo vekovima unazad, videćemo da su to prostori gde su se sukobljavala carstva, samim tim negovao kult muškarca-ratnika, odakle se odlazilo ili u ratove ili u daleku pečalbu. Tada bi cela domaćinstva bila predata u ruke ženama. To su prostori na kojima žene nisu učene ženstvenim veštinama, već su im dlanovi odmalena nažuljani motikom i teškim sićevima. U njihovim očima vidim hiljadu nepravdi, neostvarenih devojačkih snova, ugašenih nada… One nisu imale izbora da odustanu poput muškaraca koji su napuštali te prostore „trbuhom za kruhom“. Zahvaljujući toj ogromnoj žrtvi, sačuvani su koreni, tradicija, običaji, jezik...

Tradicijom se rado bavite u svojim romanima. Zašto Vam se ova tema čini bitnom i kako sačuvati tradiciju u vremenu u kome se shvata kao kamen spoticanja na putu ka prosperitetu? Gubimo li bez tradicije vezu sa svojim korenima?

Tradicija je poput korena koji nas vezuje za tlo. Važno je prepoznati meru u kojoj moramo sačuvati sebe i utvrditi se u onome što zaista jesmo. To je jedini put kojim, u sveopštoj krizi identiteta u kojoj živimo, nećemo tražiti sopstvenu potvrdu kroz negacije drugih od nas različitih. To je postao sveopšti trend.

Tradicija je predanje. Ono što nam je predato da produžimo dalje. Kultura jednog naroda nije održiva bez predanja i te važne kopče kojom se sve postavlja u smislen niz u kome traje jedan narod. To je obavezujući odnos između predaka i potomaka.

Romanom „Kastigulja“ zatvarate krug svog autorskog opusa kao završni nastavak prethodna dva romana, ono je posebno, zasebno štivo. U Crnoj Gori, kao i u Hercegovini, koristi se reč kastig, kastigulja. Šta ova reč, ili pojam tačno znači i može li ona da objasni apsolutno sve?

Postoje reči koje je teško prevesti. Višeznačne su i sublimiraju mnogo toga. Jedna od takvih reči je kastigulja. Žena koja je ponela beleg bruke i sramote, obično zarad onog što se muškarcima opraštalo. Kastigulja iz mog romana je žena koja je obeležena zarad lakih predrasuda i još lakših osuda, bez pružene prilike da se čuje njen glas. Izopštena od svih, pa i svoje porodice, uspeva da se izbori sa nepravdama tako što nikoga ne uverava u svoju istinu, već ostavlja vremenu da sve one koji su je osudili kastigom, suoči sa sopstvenim predrasudama. U tome je njena snaga. U svakoj ženi sa ovih prostora živi po jedna Kastigulja i sve do jedne pronalaze svoj put do svoje istine.

Reč kastig ima posebno, da ne kažem mitsko značenje. Kad nekoga želiš nagrditi, kažeš mu: „Pi, kastiže jedan“. Kada je neka devojka skrenula sa puta, oni joj vele: „Kastigulja jedna“. Znači li to da ako zaboravimo kasting, biće kastig? (Čuvajmo tradiciju od zaborava...)

Kastig je osuda! Izopštavanje…

Pre nego što Tolstoja osudimo kao okorelog šovinistu, trebalo bi da sagledamo neke od Tolstojevih čuvenih ženskih likova na novi način: ne kao ucveljene i potčinjene svojim supružnicima, već kao jake i osvešćene individue svoga doba. Rekla bih da nešto slično može da se primeni i u slučaju Vaših romana?

S aspekta savremenog društva mnogo toga se posmatra krajnje pojednostavljeno, što implicira loše shvatanje patrijarhalnog vremena koje je funkcionisalo po posve drugačijim pravilima, koje je nekada čvrsto vladalo svetom, čiji odjeci se i danas osećaju i kojeg se nikada nismo do kraja oslobodili. Era civilizacije koju poznajemo je doba u kome su se istorije naroda ispisale ratovima, samim tim neminovno je da kult ratnika na nekim prostorima i danas živi kao imperativ u vaspitanju muške dece. Patrijarhalna društva u osnovi podrazumevaju ženu spremnu da se potčini i gradi jakog muškarca. Međutim, ako je neko potčinjen, ne znači da je slabiji. Žena je bila, nažalost i danas je, u nekim društvima obespravljena, ali ne i slabija. Mnogo toga se loše razume. Ne treba podrazumevati nužnost da žena preuzme dominantne obrasce ponašanja muškaraca da bi ostvarila svoju slobodu.

Kao što se prva knjiga bavi potezom sever–jug, u trećoj knjizi ste imali potez istok–zapad, odnosno od Grblja do Spiča. U Spiču se završava Vaša treća knjiga. Spič – mesto koje zbraja, sastavlja i miri. Znači li to da je jedino sa vrha vide obe strane, jer „Ko na brdu ak’ imalo stoji više vidi no onaj pod brdom“, kako je to lepo rekao Njegoš?

Svaka gora, planina ima dve bande, tj. strane, baš kao što svako od nas ima svoju istinu, uverenja, način života i shodno tome gradi uverenja i način kako razume svet. Često nam se ona druga strana čini neprihvatljivom, nespojivom sa nama, zapravo to je posledica nespremnosti da se uloži napor koraka i pogleda šta je zaista na toj drugoj bandi.

Oni, voljni da iskorače i shvate svet oko sebe, uložiće napor koraka da se domognu vrha sa kojeg se sve drugačije vidi i razume. Za takve ljude to više nisu linije razdvajana, već šavovi po kojima se ljudi uvezuju. Mesta gde se susreću i na pravi način upoznaju. Nikada jedna strana planine neće se prebaciti na onu drugu, i ne treba. Njihove različitosti treba međusobno da se podupiru. To je jedini put kojim se raste i ide uvis. Valjda je u tome poenta svakog od nas.

Prepoznajemo se, pogotovo ako nam je takav genetski zapis. Životne priče žena sa ovih naših, balkanskih područja nisu se mnogo razlikovale. Gen je čudo. Verujete li da mnogo toga nosimo u sebi a da toga nismo ni svesni?

Današnje vreme mnogo toga dovodi u ravan gde sve što jesmo se svodi na odluku individue u odnosu na trenutak u kome se zatekla. Potire se sve što može da nasluti na očekivan model reakcije koji progovora iz nas mimo naše volje u datoj situaciji. Gen u nama je mnogo jači i snažniji nego što se to čini na prvi pogled. Možda se uspava, ponekad se čini da je nestao, međutim uvek u odlučujućim trenucima on se budi, opominje i vraća nas tamo gde pripadamo. Dobro što je tako. Ta kap krvi koju nosimo u venama je zapis generacija koja nas određuje, prihvatali to ili ne. Tu se niko od nas ništa ne pita.

Iako su Vaši romani svojevrsna ženska saga, oni valjano progovaraju i o crnogorskim muškarcima. Znači li to da jakog muškarca može podignuti samo jaka žena, majka?

Da bi se pisalo o ženama, moraju se postaviti vrlo čvrsti okviri po kojima se grade njihovi odnosi sa muškarcima. To podrazumeva jednako izazovno građenje muških likova, koji postavljaju pravila, donose odluke koje se bespogovorno sprovode. Duboko verujem da se iza naoko krute spoljašnosti crnogorskog muškarca krije posebna emocija. Postoje ljudi koji emocije teško pakuju u reči, nisu spremni da glasno govore o svojim osećanjima i za toliko se čine manje osetljivim. Čini mi se da upravo ta štedljivost u ljubavnim rečima ponekad ukazuje na obazrivost koja je duboko emotivna.

Kroz svoja dela Vi ste na neki način opisali i genetski zapis svog bića. Znači li to da svako od nas, bilo gde da ode, na bilo koju stranu sveta, svuda sa sobom nosi kôd s kojim je rođen i koji ga određuje? Kako biste ukratko opisali šta je genetski zapis?

Ono što ponesemo u venama mnogo više nas određuje nego što se čini na prvi pogled. To prepoznajem i kod sebe. Kroz likove o kojima sam pisala progovorio je gen mojih predaka koji se budio i koji me je opominjao. Dešavalo se da u reakcijama likova, njihovim karakterima prepoznajem odraze sebe, svojih rođaka, ljudi koje sam baš davno u detinjstvu srela. Pišući jezikom koji inače ne koristim, počela sam da se sećam reči koje zasigurno nikada nisam izgovorila, samo sam ih nekada negde čula. Progovorila sam jezikom sećanja. To je taj genetski zapis koji nosi prisećanja na ono što zaista jesmo. Ponekad je mnogo snažniji od onog što sami izgradimo kroz život.

Takođe, insistirate na vezi između predaka i potomaka. Možemo li stoga zaključiti da je ova Vaša trilogija na neki način vraćanje sebi? Treba li tražiti istine o sebi osvrtom?
 
Ta spona je neminovnost koja se postavlja kao imperativ ispred svake generacije. Pred svima nama je niz životnih izazova koji zahtevaju da damo valjane odgovore, podjednako odgovorene prema vremenu u kome živimo, sebi, bližnjima, društvu, da budu dostojni naših predaka i dovoljno odgovorni prema potomcima.

Česta osvrtanja znaju da koče i odraz su ljudi koji nisu sigurni u ono što ostavljaju iza sebe. Istorija se nažalost ponavlja samo onim narodima koji nisu savladali njene lekcije i nakon njih uspeli da napreduju. Kad se savladaju i dobro nauče, nema potrebe da se osvrćemo jer znamo da ono što ostavljamo iza sebe je nepoljuljan temelj za budućnost. Svako od nas je odgovoran činilac društva. Zato se moramo učiti kritičkom odnosu, analitičnosti, dobrom rasuđivanju. To je preduslov i put do građanskog društva koje dovodi u red mnoge poremećene odnose.

Zbog čega se pelin pojavljuje u nazivu trilogije? Koja je jedinstvena poruka trilogije Brda od pelina?

Pelin je čudna travka. Neprimetna, utopljena u krš, često se gazi, pa opet, jedna od najlekovitijih. Naoko nevidljiv i opor, pelin je biljka koja raste na obe strane naših gora, time ih uvezuje. Poruka pelina u mojoj trilogiji je da lek za svekolike boljke koje nas muče sa ove i one bande i koje nas dele, ne tražimo kod drugih, već oko sebe. Lek za dušu je na mestima gde se ona razbolela. Time se šalje poruka da jedino sami sebi možemo pomoći i izlečiti se od boljki koje nas muče. Čovek je sklon da gleda a ne vidi, sluša a ne čuje... Pelin je simbol zajedništva, koje iako je ponekad gorkog ukusa, jedino je lekovito i smisleno po sve nas. Moramo se učiti ustupcima, da nam ne bude sve po ukusu i meri, zarad višeg dobra i zajedničkog boljitka.

Ovaj prostor je uvek bio težak i kao takav podrazumeva drugačiji pristup životu, ali i ženi kao važnom činiocu tog društva. Postavlja li savremeno društvo nove odnose? Očekujete li da će nove generacije biti mudrije od prethodnih?

Savremeno društvo sa jedne strane podstiče ljudsku samosvest, sa druge strane mnogo toga se utapa u istost kojom se lako manipuliše. Odnosi su definisani po modelu koji ga čini održivim. To je razlog zbog kojeg izgleda da nema mnogo mudrosti, i kad je tražimo, obično se vraćamo misliocima iz prošlosti. S obzirom na stanje u kome se u ovom trenutku planetarno nalazimo, rekla bih da nam nedostaje razum. Svakako da razum prethodi svakoj mudrosti. Ponekad mi se čini da se civilizacijski točak zavrteo unazad. Našom krivicom. Trenutno ne vidim mnogo mudrosti kod onih koji odlučuju o sudbini sveta.

Kako da uprkos genetici i podneblju zavolimo ženu u sebi?

To je proces koji valja negovati. Važno je da nam ne bude tesno ispod čapre koju nosimo. Iskustveni momenat takođe je važan, kao posledica godina i zrelosti… Kao prvorođeno žensko dete koje je veoma rano izgubilo oca, ujedno stasavala bez brata, rano sam se našla u poziciji da tragam za ženom u sebi. Nametnute muške obaveze, ujedno očekivan model ponašanja, često dovode ženu u situaciju da nema dovoljno vremena za svoju ženstvenost.

Iskreno volim ženu u sebi. Trudim se da je negujem tako što ću sebi biti prijatelj. Trebalo je dosta vremena dok sam sebi postala prijatelj.

Mnogi pominju ekranizaciju Vaših romana. Očekujete li je u narednom periodu?

To prepuštam vremenu. Mnogi misle da su moji romani filmični i da bi mogli da se ekranizuju. Međutim, treba biti oprezan. Ukoliko se ukaže prilika koja bi na pravi način predstavila žene o kojima sam pisala, verovatno bih pristala. Važno je da se priča o njima prenese onako kako bi one bile spremne da se predstave drugima, uz puno poštovanje onoga što one zaista jesu.

Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar