Iz ugla pisca – Vukašin Milićević: Zašto pišem?

Ne postoji tako jasan i očevidan presek ličnog i društvenog od pisane reči koja pretenduje na to da bude više od puke tehnike komunikacije. Pišemo da bi nas čitali, dakle, obraćamo se drugima, i to nepoznatima, a, opet, šta god da pišemo, pišemo o sebi. Rekao bih da je pisanje proizvedeno onim što se u Jevanđelju naziva suviškom srca. Taj suvišak je ono što ne možemo zadržati za sebe, ono što naše srce drugačije ne može da preradi i što se uglavnom ne uklapa u apriorne kategorije dobrog i lošeg ili lepog i ružnog. Ipak, to ne znači da pisanje nema duboko etičko i estetsko značenje. Štaviše, verujem da je upravo suprotno; kroz pisanje taj suvišak, suficit iskustva i deficit značenja, dobija svoje etičko i estetsko obličje i saopštava se. U tom smislu je pisanje čak imperativ, a ne privilegija; katarza je neophodnost, ono zbog čega smo u stanju da mislimo kako smo više od zveri koju vidimo kada god se, bez šminke i pokrivala, pogledamo u ogledalo.



Međutim, katarza je neodvojiva od tragedije. Heroj se mora sudariti sa sudbinom, bez obzira na to da li je ona božica Ananke, njena koleginica Tihe ili kakvo ljudsko zamešateljstvo. Život ne nastaje u tom sudaru, ali samo u njemu on postoji jer samo u tom sudaru život nešto znači. Čovek je, ukoliko nije zver, upravo biće određeno značenjem, željom da označi i da znači i da time transcendira samoga sebe.

No sudari i sukobi se tu ne završavaju; čitava stvar tek počinje jer ni sa čim se ne sudaramo tako snažno kao sa značenjima, naročito sa onima koja nisu (više) naša, i ni oko čega se drugog ne sporimo tako strasno i dugotrajno. Nevolja sa značenjima je i u tome što je zver u nama naučila da se njima služi kao sredstvima za ostvarenje svojih zverskih interesa, kako bi nahranila, a ne izlečila, svoje zverske frustracije. Upravo je ovo osa oko koje se, verujem, vrti čitava „intelektualna istorija“. Njen sadržaj je, naime, borba između komunikacije, čovečije potrebe da sebe saopštimo drugome, i interesa, odnosno zverskog nagona da potčinimo drugog. Ili, drugačije i jednostavnije rečeno, između istine i laži.

Fikcija je, u nekim važnim aspektima, bolji okvir za ulazak u ovaj obračun od traktata. Fikcija autora stavlja u poziciju apsolutne odgovornosti. Stvari je mnogo lakše nazvati pravim imenom kada se oslobodimo takozvanih „stvarnih“ imena i naziva koja stvaraju šum koji smo navikli da držimo za život. Upravo to sam pokušao sa „Vaskrsenjem“. Stvari treba ogoliti, sebe treba ogoliti, imena svesti na relacije – ovo je, između ostalog, jedna od osnovnih lekcija teologije. Ono što ostane je, ma koliko mračno i beznadežno delovalo, ono sa čim zaista raspolažemo, ono od čega jedino možemo da pokušamo da izgradimo sebe, svoj život. Fikcija nas stavlja u poziciju Demijurga koji iz haosa, u kojem ne postoji granica između bića i nebića, stvara poredak, kosmos, tako što iz sebe stvara meru, tako što svojim odrazom u ogledalu, bez šminke i pokrivala, meri i označava ono što ga okružuje, a time i samoga sebe.

 „Vaskrsenje“ je, u tom smislu, moj pokušaj da ispričam priču o nama, da označim i izmerim ono što živimo.

O nama? Mi živimo? Ko smo to mi?

Sebe smatram rodoljubom. Htedoh da kažem i „u nedostatku bolje reči“, ali shvatam da je to izlišno. Bolja reč ne postoji; to što ova deluje arhaično, ponekome i izlizano, više govori o tome koliko je izlizano upravo ovo što živimo. Izlizano i upljuvano. Nikada nisam bio indiferentan prema svome poreklu. Štaviše, pasionirano sam se bavio njime, od najranijeg uzrasta. Volim narod kojem pripadam i ta ljubav je, čak i kada to ne želim da prihvatim, jedna od glavnih sila koja oblikuje moje biće. Ne volim ga zato što mislim da je bolji od drugih. Naprotiv, znam da nije. Volim ga onako kako se voli jezik, reka, proplanak, voćka, jer sve to u mom unutrašnjem svetu, pogotovo kako starim, sve više zadobija lice i govori. A kada je jezik obeznačen, kada rekom plovi smeće, kada se na voćki na proplanku vijori plastična kesa, kao kakva zastava propasti, to me boli. A naročito me bole kosti koje su rasute pod tim proplankom.

Zbog tog bola pišem.



No kako se zove to što živimo? Ponovo, bojim se banalnosti, bojim se da su naše uši postale odviše tvrde, da smo naviknuti na zlo i lišeni želje da ga kao takvo i označimo. Problematizovati nacionalizam danas, gotovo četrdeset godina nakon što se vratio na scenu i usred duhovne pustoši koju je taj povratak doneo, i dalje gotovo garantuje optužbu za (malo)građanski prezir prema sopstvenom narodu. No i ta optužba, taj „odbrambeni mehanizam“, to češkanje po ušima jedne toksične kolektivne frustracije, deo je paketa. Jer nacionalizam nije tek (prenaglašena) emocija; reč je o manipulaciji emocijama koja za cilj ima uspostavljanje i održavanje političko-ekonomskog sistema koji se sve više otkriva kao nekakva bizarna mešavina kapitalizma i feudalizma. Otuda banalizacija. Slike i povesti iz kolektivne svesti prva su žrtva te manipulacije. Zato je i primer banalizovanja jednog zaista utemeljujućeg mita kakav je kosovski morao naći svoje mesto u „Vaskrsenju“. I ne samo banalizovanja već silovanja.

Ukratko, nemam misiju, već osećam odgovornost. Eto, zato pišem.

Autor: Vukašin Milićević
Izvor: Blic