Iz prve ruke – „Ljudski rod“, prava knjiga za ono što danas vidite oko sebe

Srđan Krstić, urednik naslova poput Hararijevog „Homo deusa“, „Puteva svile“ Pitera Frankopana, ili planetarnog bestselera „E, zabole me“ Marka Mansona, preporučivaće u narednom periodu knjige koje treba čitati baš u ovom trenutku. Pažljivo pročitajte i razumećete zašto.

Po prirodi posla sam usred svega što nas je snašlo morao da čitam knjige o pandemiji i virusima da bismo objavili nešto što će pomoći našim čitaocima da prebrode ove teške dane. U knjigama se pominje da će nas verovatno snaći nešto u čemu smo danas do guše ili slično, ali sve odreda imaju pogrešno predviđanje kako će čovečanstvo da odreaguje. Autori govore o zreloj, promišljenoj pametnoj akciji država, političara, naučnika i lekara, koji će zajedničkim naporima pandemiju saseći u korenu i staviti pod kontrolu.

Mi smo svedoci da nije baš tako, da je u mesecima kad je ljudskom rukom napravljena svemirska sonda izašla iz sunčevog sistema i sad juri međuzvezdanim prostorom, na samoj Zemlji nama ostalo da stavimo maske i sa sapunom u rukama sedimo kod kuće. Pre toga su stanovnici svih kontinenata mogli od odgovornih ljudi da čuju kako to nije ništa više od jačeg gripa, kako će sunce da ga speče i sve ostalo u nizu što vam je poznato. Niko na zemaljskoj kugli nije reagovao na vreme i adekvatno situaciji. Kinezi su kasnili, Britanci se premišljali, našu priču znamo, o Italijanima da ne pričamo, u najmoćnijoj zemlji sveta bolest bukti, Brazilci nikako da se slože je li opasno ili je mačji kašalj, a Šveđani teraju po svome.

Da li je ovo prvi put da krem čovečanstva na realnu opasnost reaguje kao gomila pijanih tinejdžera koji se sutradan otrezne i pomalo kasno shvate da je đavo odneo šalu? Nije. Da li je poslednji i da li ćemo se opametiti. Nije i nećemo. To nam je u krvi. Mi šaljemo sonde u daleki svemir ali smo ludo i nezaboravno talentovani da sje*emo sve što možemo čim nam se ukaže prilika i to smo evo i pokazali. A osvrte na ovu našu urođenu vrlinu nećete naći u istorijskim knjigama. To je ona sramota koju guramo pod tepih. I zato umesto naučnih dela o pandemiji i odgovornim ljudima (koji su naš večiti san) preporučujem vam delo Toma Filipsa čiju istinitost možete da vidite u svetu u kojem ste se jutros probudili: „Ljudski rod – Kako smo sje*ali sve što smo mogli“.

Dok čitate i smeškate se biće vam jasno zašto smo plaćali fudbalere po četvrt milijarde dolara a nismo razvijali vakcine, iako smo imali nekoliko opomena od iste klase virusa, i zašto sad sedimo sa sapunom, a fudbala nema. Mi smo u Laguni, kao neko predviđanje, početkom godine objavili ovu knjigu, nesvesni da će biti mnogo aktuelnija od stotina drugih, ozbiljnih studija. Da će mnogo jasnije i s više detalja, u zabavnom tonu čitaocima objasniti šta im se to događa i zašto i da taj gen, kriv za ono čemu svedočimo, svi nosimo u sebi.

Kao urednik publicistike i nosilac ovog istog gena, u ovom napetom trenutku za čitavu civilizaciju, mogu da vam kažem samo čitajte „Ljudski rod – Kako smo sje*ali sve što smo mogli ­­­­“– knjigu o pandemiji koja večno traje i biće vam sve mnogo jasnije.

Srđan Krstić