Pred nama je jedna sasvim nova, nesvakidašnja, zbirka od trideset pripovedaka čiji je glavni junak niko drugi do Ivo Andrić, nazvana je „Zemaljski dugovi”, priredio ju je Milovan Marčetić, a objavila je „Laguna”, u ediciji „Talasi”. Ovde je Andrićev lik doslovno prelomljen kroz najrazličitije poetike, a budući da se naš jedini nobelovac retko izjašnjavao o svom privatnom životu, upravo je Andrićeva privatnost, njegova enigmatična ličnost, piscima bila dodatni podstrek za stvaralačku maštu. Prema rečima urednika u „Laguni” Dejana Mihailovića, većina priča u ovoj knjizi objavljuje se prvi put, dok je deset preuzeto iz drugih zbirki.

– Knjiga je naslovljena po prvoj, priči Danila Kiša „Dug”, koja govori o Andriću na bolesničkoj postelji, čoveku koji se priseća svih onih kojima je na neki način dužan. Slede priče Dragoslava Mihailovića, Svetislava Basare, Miroslava Josića Višnjića, Ivane Dimić, Gordane Ćirjanić i Huan Oktavio Prensa, Mihajla Pantića, Danila Nikolića, Milisava Savića, Dejana Stojiljkovića, Ljiljane Đurđić, Vase Pavkovića, Vide Ognjenović, Igora Marojevića, Milovana Marčetića, Jovice Aćina, Vuleta Žurića i drugih. Bilo da su priče postmodernističke, bilo da na neki način kritički sagledavaju pisce koji su kao lešinari opsedali Andrića, ili da su parodične, ipak su svi autori odali priznanje velikom piscu – rekao je Mihailović.

O nastanku knjige „Zemaljski dugovi” priređivač Milovan Marčetić je rekao:

– Ova knjiga nastala je kao prošireni projekat bloka priča objavljenog u „Beogradskom književnom časopisu”, broja 24-25, jesen–zima 2011, pod naslovom „Zovem se Ivo Andrić – pisac u priči”, koji sam priredio povodom 50. godišnjice dodele Nobelove nagrade piscu, a i 110-godišnjice njegovog rođenja. U časopisu je, pored Kišove priče „Dug”, objavljeno još šest priča specijalno pisanih za pomenuti blok. Dok su u knjizi „Zemaljski dugovi” od ukupno trideset priča, čak dvadeset dve napisane „po narudžbi”, što govori da je ideja „Andrić – književni junak” pozvanim autorima bila vrlo inspirativna. Izazov je bio utoliko veći kada se zna da Ivo Andrić nije bio ni ličnost ni pisac koji je previše o sebi govorio. Naprotiv, bio je, po svedočenju onih koji su ga poznavali, vrlo zatvoren kada je njegova privatnost u pitanju, ali je upravo to izgleda najviše i inspirisalo autore priča u ovoj knjizi.

Marčetić još ističe da vrednost ove knjige može biti i u tome što nam kazuje kako današnji najbolji srpski prozaisti vide Andrića kao pisca i ličnost, ili šta je od Andrića kao pisca i njegovog dela „ostalo” u vremenu kada se književne mode brzo menjaju, kada se u borbi za publicitet ne biraju sredstva. Mišljenje priređivača ove knjige je da vrednost i veličina Andrićevog dela nimalo nisu okrnjeni, što potvrđuje i pažnja koja je Andrićevom delu posvećena povodom njegovih godišnjica.

Redosled priča u ovoj knjizi nije pravljen po kriterijumima „od najboljih ka manje vrednim pričama”, „od najpoznatijih ka manje poznatim autorima” ili „od najstarijih ka mlađima”, već s nastojanjem da priče budu povezane u što skladniji niz, a da ipak priča svakog narednog autora donese čitaocu iznenađenje.

Iz ovih raznolikih priča saznajemo koje su Andrićeve poslednje reči i čime zavetuje medicinsku sestru koja ga neguje, zašto pred Andrićeva vrata dolazi sibirski tigar, ko je žena koju je Andrić upoznao u Madridu, u čijoj je hotelskoj sobi zaboravio pulover i šal, kako se Andrić ponaša na večerama i šta vidi u šarama tapeta svoje radne sobe, šta sve mora da sluša kada ga presretne kritičar ulizica, gde je reka Mostonga i kakva je istorija njenih ćuprija…

Autor: M. V.
Izvor: Politika