Laguna - Bukmarker - Ispovest Tonija Parsonsa pet decenija od prvog dolaska u Beograd - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ispovest Tonija Parsonsa pet decenija od prvog dolaska u Beograd

„Sad je tačno 50 godina od kad sam prvi put došao u Beograd. Eto, slavim 50-godišnjicu! Do pandemije sam dolazio stalno, i sad posle pet godina pauze, Beograd mi deluje razvijenije, mnogo je više gužve u saobraćaju, daleko više zgrada, svetala kraj reke. Sve mi je, nekako, veće“ – prvi je utisak slavnog britanskog pisca i novinara Tonija Parsonsa po dolasku u Beograd posle nekoliko godina pauze.



A nije Toni Parsons u Beograd ovog oktobra stigao „za džabe“. Najveća je zvezda ovogodišnjeg, 67. Sajma knjiga, na kom svetsku premijeru, zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna ima njegov novi roman „Ubistvo za prezauzete“. Knjigu je u sredu potpisivao na Laguninom štandu, a to će ponovo učiniti u subotu u 17 sati, a dan ranije u sali „Ivo Andrić“ s piscem Dejanom Stojiljkovićem „ukrstiće koplja“ u debati o vrednosti žanra u savremenoj književnosti.

I na jubilej – pet decenija od prvog dolaska u Beograd, dok sedim s Tonijem Parsonsom u jednoj zavučenoj prostoriji Hotela „Moskva“, britanskoj književnoj zvezdi počinju da naviru sećanja na prvi dolazak ovde…

„Imao sam tad 20 godina, a sad mi je, zamislite, 70. Putovao sam po Evropi, spavao po hostelima, a ako nisam imao novca, po klupama i plažama. A u Beogradu je sve bilo drugačije. Išao sam ulicom i jedna starija dama je stajala na prozoru, videla me je kako šetam i upitala: ‘Da li ti treba mesto da prenoćiš?’ Ja sam je gledao u čudu, misleći da me zafrkava, ali upravo se to desilo – primila me je u stan, dala mi sobu za neku siću, spremila divan doručak i još mi je dala neko jako alkoholno piće pride i pomogla mi da se spakujem za nastavak puta – ka grčkim ostrvima. Bilo je to neverovatno iskustvo!“

Sada niste ovde na proputovanju, već ste došli zbog najvećeg književnog sajma u regionu, čekaju vas silni susreti, kako sa publikom, tako i s ovdašnjim piscima. Volite li, kao književnik, sajmove?

Znate kako, mogu ponekad biti previše za vas, naročito ako su ljudi mnogo zainteresovani za vas. Pre dvadesetak godina čitaoci su samo želeli vaš potpis na knjizi, a sad je tu obavezno fotografisanje i još toliko toga. Ali, opet su sajmovi divna stvar. To je idealan način da se zahvalite čitaocima, ali i izdavaču. Ja se trudim, zato što su drugi, zbog mene, uložili trud i radili mnogo. Kad su me zamolili da dođem ovde, nisam se nijednog trenutka premišljao. Prosto, delovalo mi je kao ispravna stvar, iako sam do prošle nedelje bio na odmoru u Kornvolu i nisam se baš pripremio (smeh).

Beogradski sajam knjiga i Laguna nude svojevrsnu ekskluzivu, jer prvi u svetu imamo priliku da čitamo vaš novi roman „Ubistvo za prezauzete“…

Da, interesantno je da je u Srbiji izašao pre nego u Velikoj Britaniji. Trebalo je da izađe u avgustu u Britaniji, međutim, zamolio sam izdavača za još malo vremena da popravim rukopis. I pristali su, a knjiga će biti objavljena u januaru. Međutim, moj srpski izdavač je insistirao, ako niko na to nema prigovora, da se „Ubistvo za prezauzete“ pojavi za Sajam knjiga. Niko nije imao nikakav prigovor, i eto svetske premijere ovde!

Detektiv Maks Vulf se vratio, ali i ozloglašena Ema Mun posle 16 godina provedenih iza rešetaka. Roman je ispunjen dramom, uzbuđenjima, neočekivanim obrtima… Dok se čita ne znaš šta te čeka na sledećoj strani. Pretpostavljam da to nije lako postići?

Da, ali najteže je bilo vratiti se Maksu Vulfu posle pauze. Jer, napisao sam šest knjiga o Vulfu, da bih onda pisao nešto sasvim drugačije, ličnije. I posle tolike pauze veliki je pritisak pred tobom da ne razočaraš čitaoce koji toliko vole tog junaka. A i vreme se promenilo, ostarili su svi, on, ćerka, pas… Džejms Bond se ne menja, on uvek ima 40 godina, za njega je vreme stalo, ali u svom serijalu o Maksu Vulfu meni je najinteresantnije to da se sve – on i čitav svet – menjaju. A trebalo je sve to izmaštati. No, sve je počelo od toga kad je moja ćerka prišla beskućnicima koji su je zamolili za novac. Ona je ponudila da im kupi hranu, ali s mojom kreditnom karticom. I to mi je odmah bio početak romana, a onda sam se zapitao – Kako bi to moglo da se završi, da li će nahraniti sve, izlečiti svet?

Briljantno, autentično, najbolji roman o Maksu Vulfu dosad… neke su od prvih kritičarskih opaski na „Ubistvo za prezauzete“. Slažete li se s ovim ocenama?

Da, mislim da su tačne. Jer, potrebno je vreme da se saživite s jednim serijalom, da shvatite šta je najvažnije, šta je ono što želite da naglasite, šta bi novo, sveže trebalo da unesete. Znate, još uvek želim da mislim da kao pisac napredujem, a ne – da nazadujem.



Provlači se kroz roman više puta rečenica da „pajkani nisu pozitivci“, čak i Vulfa krimosi nazivaju „prljavim policajcem“, iako on to svakako nije. Koliko to stoji, ne samo u Velikoj Britaniji, već svugde u svetu?

U svakoj zemlji su se dešavali i dešavaju se incidenti s policijom, koji menjaju vašu percepciju. Kad sam bio klinac, svi su govorili da mi, u Engleskoj, imamo najbolje policajce na svetu. Iako u tom iskazu ima malo one naše čuvene britanske arogancije, tokom poslednjih nekoliko godina, naročito za vreme i posle pandemije, bilo je nekoliko incidenata – desila su se stravična ubistva mladih žena koja su počinili policajci. Kad je tokom pandemije jedan policajac zaustavio mladu Saru Everard, jer „krši pravilo“, a onda je oteo, silovao i ubio, taj čin je šokirao zemlju. Nije, naravno, svaki policajac takav, ali to je poljuljalo veru u tu profesiju.

Odzvanja jedan iskaz iz romana da za „neke, naročito strašne događaje u životu nikada ne možete da pronađete mir, da se rane nikada ne zacele“…

I to je tačno, jer neke rane zauvek ostaju otvorene, nosimo ih sa sobom. Naučite nekako da živite sa mnogim lošim stvarima zahvaljujući iskustvu, prolasku vremena, ali neke nikad ne prebolite.

Dirnula me je rečenica pri kraju romana, kad pišete o strahu svakog roditelja: „Želim da budem uz tebe zauvek i znam da neću zauvek biti uz tebe“…

Da, to je najveća roditeljska dilema. Tvoj instinkt, priroda, DNK govore ti da želiš da budeš uz njih, ali svestan si da njihovo putovanje neće biti i tvoje. Da će vam se putevi u jednom trenu razići. Kad su ti deca mala, toga nisi svestan, misliš da ćeš zauvek biti uz njih. No, kad odrastu, napuste porodično gnezdo, shvatiš da se suočavaju sa različiitm izborima, od kojih neki mogu biti loši, kakve si i sam birao, i želiš da ih zaštitiš – a ne možeš. U srži priče ovog romana jeste samo srce mog života. Inicirala ga je moja ćerka, koja je porasla. Voleo bih da budem njen čuvar zauvek, da stojim kraj nje kao kakav nemački ovčar, ali znam da to nije moguće. Znam da su gubici, smrt sastavni deo života.

Sastavni deo romana jeste i muzika. Pominjete Kleš, Dejvida Bouvija, Bitlse, Boba Marlija – možda kao omaž vašoj mladosti, kad ste kao 16-godišnjak napustili školu, zaposlili se u fabrici džina i videvši oglas za uticajan muzički magazin NME prijavili se i dobili posao, uprkos tome što iskustva u pisanju niste imali. Takav scenario je danas, čini mi se, nemoguć?

U pravu ste. I danas me mladi pitaju za savete. Novinarstvo je danas mnogo teža profesija. Nekada ste dobijali ugovore na dve godine minimum, a danas jedva na godinu dana. Ne mogu zato nekom mladom biću reći – poći će ti za rukom sve što i meni. To naprosto nije moguće. Meni, i mnogima sličnim meni NME je otvorio vrata. To ni tada ne bi uradila nijedna velika novinska kuća, a kamoli sada. Mi smo bili deca, od 15, 16 godina koja su lutala ulicama, slušala muziku, išla u klubove, na koncerte i bila hrabra da kažu: ʼŽelimo da pišemo za vasʼ. I odgovor je bio: ʼDaj mi tekst od 500 reči o albumu do ponedeljka ujutru.ʼ Toga više nema. Moj put više ne postoji. Sada su mladi prinuđeni da iznađu nove načine da budu novinari – da li da pokrenu podkast ili nešto slično – svejedno.

Naročito ako govorimo o muzičkom novinarstvu…

Da, ono je mrtvo već neko vreme. Još uvek me iznenađuje da imam nedeljnu kolumnu u Sanu, i zahvalan sam zbog toga. Tužno je što se štampani mediji gase, jer i dalje tako volim dnevne, nedeljne novine, časopise…

A kad se prisetite tog davnašnjeg doba, s kraja sedamdesetih, kad su zahvaljujući vama Kleš dobili prvu naslovnu stranu, ili kad ste pisali o Bazkoksima, Seks pistolsima, Blondi, Bouviju ima li neke nostalgije?

Nostalgije ne. Jutros u hotelskoj sobi, pre nego što sam došao na ovaj intervju, slušao sam tu „staru muziku“. Još uvek je volim, slušam, i dalje mislim da je to bilo zlatno doba za muziku. Ali, nisam nostalgičan za tim godinama, jer su bile teške, muzičari su umirali, a droge i alkohola je bilo bukvalno svuda oko vas. Sećam se kad sam prvi put krenuo da izveštavam s turneje benda Tin Lizi, sedeo sam na doručku u hotelu u Midlandsu s frontmenom Filom Lajnotom. Bilo je osam ujutru, i na stolu je stajala flaša votke, kao i đus. I Fil mi je rekao: „Popićemo đus s votkom, jer sok ima dosta vitamina C, to je dobro za zdravlje.“ Nema veze što pijemo votku, kad je tu đus… A Fil je bio divan čovek, no otišao je prebrzo. I umrlo je toliko muzičara, s kojima sam bio blizak, prerano. Ne možeš takav život izdržati posle 25. godine. Fizički nisi u stanju. Na te godine zato, s jedne strane, gledam s velikom ljubavlju, a s druge – tugom. Zato mi je drago što sam se povukao na vreme. Doživeo sam toliko lepih stvari, zadovoljstava, radosti u proteklih četrdesetak, pedesetak godina, a mnogi moji prijatelji muzičari, nažalost, nisu. Zbog seksa, droge i rokenrola.

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: nova.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova izdanja knjiga domaćih autora laguna knjige Nova izdanja knjiga domaćih autora
20.12.2024.
Knjige Jelene Bačić Alimpić uvek su aktuelne i u vrhu čitanosti. U knjižarama će se uskoro naći 34. izdanje njenog romana „Pismo gospođe Vilme“, 26. izdanje „Poslednjeg proleća u Parizu“, dok će uskor...
više
robert hodel o bori stankoviću švajcarac o vranjancu laguna knjige Robert Hodel o Bori Stankoviću: Švajcarac o Vranjancu
20.12.2024.
Robert Hodel, rođeni Švajcarac, autor zapažene knjige o Bori Stankoviću „Ranjav i željan“, imao je drugu beogradsku promociju knjige, na kojoj je lično učestvovao. To je bio povod za pregršt pitanja. ...
više
đorđe bajić predstavio jedno đubre manje na novoj s laguna knjige Đorđe Bajić predstavio „Jedno đubre manje“ na Novoj S
20.12.2024.
Gost emisije „Pokreni se“ na televiziji Nova S bio je Lagunin autor Đorđe Bajić, koji je predstavio svoj novi roman „Jedno đubre manje“. Sa Bajićem je razgovarao Marko Novičić, novinar i urednik jutar...
više
prikaz knjige vizantijski svet blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva laguna knjige Prikaz knjige „Vizantijski svet“: Blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva
20.12.2024.
Ako ne računamo Kinesko carstvo u dalekoj Aziji, moćna Vizantija bila je verovatno najdugovečnija država staroga veka, opstavši u raznim oblicima na samom vrhu Balkanskog poluostrva preko hiljadu godi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.