Intimna abeceda Duleta Nedeljkovića

A

Anja, moja ćerka-moj idol. Njena postavka života mi ukazuje da svako od nas ima svog klona. Raspoloženo, veselo, radoznalo, plemenito, pravdoljubivo dete. Čita knjige, gleda „Sinđeliće“, deo je kučkarskog klana u kraju. Ne znate Anju? Greška…

B

Beograd, moj lepi grad. U njemu sam rođen, odrastao i evo u njemu trošim ranu jesen života: Najlepši grad na svetu u kome žive najbolji ljudi od kojih na moju sreću većinu lično poznajem. Jako me ljute ljudi koji ga ne poštuju kao oazu mira nego ga konstantno provociraju nevaspitanjem.



C

Crvena Zvezda, „…kad ja umrem i ostavim telo, od zastave sašijte odelo…“, meni je ovo najsnažnija poruka sa tribine nekog stadiona. Na severnoj, a potom zapadnoj tribini Zvezdinog stadiona, čovek se kali u čoveka. Pripadnost tribini je vrlo važna karika u odrastanju. Od izvora vode dva putića, ili postaneš čestit ili si talog.

Č

Čelični ljudi, moji drugari od industrijskog čelika koji su preživeli sva preterivanja noćnog i dnevnog života, tokom osamdesetih i devedesetih godina. Mi smo lepo vaspitani, pristojni ljudi, koji su videli sveta, volimo sve što vole mladi, na granici smo političke korektnosti i nikada nećemo prećutati nepravdu. Ne gledamo u zemlju dok hodamo i gledamo u oči kada razgovaramo.

Ć

Ćaskanje, živopisni, opuštajući razgovori za vreme kratkih kafa i dugih ručkova sa drugarima su moj spa centar koji me resetuje na fabrička podešavanja. U tome je tajna moje dugovečnosti.

D

Dorćol, Magija tog kraja je u tome što u Vasinu iz tog gradskog podruma izranjaju najlepše gradske žene. U više navrata sam bio smrtno zaljubljen po Dorćolu, ne znam tačno kako sam živ izašao iz tih strasti, ali Dorćol ima taj neki šmek koji ja volim na daljinu. Znaju moji drugari da nerado silazim dole, pa me ni ne zovu. Preživeće Dorćol ovaj desant novopridošlih i opet će biti mistična rupa grada.

Dž

Džepna knjiga, jedna od retkih neostvarenih želja mi je da pokrenem sopstvenu ediciju džepnih knjiga. Tu bi bili svi romani koji meni život znače i apsolutno bih nametao sopstvenu volju čitaocima bez ustupaka komercijalnom efektu. To je nemoguće u ovo vreme, ali kakav bih ja bio čovek da ne maštam.

Đ

Đubretari sa Đerma, održavaju herojski moj kraj ekološki prihvatljivim za život. Đubretari su ljudi koji skupljaju đubre iza onih koji su ga pobacali po ulicama. Tihi, skromni i mirni ljudi koji rade kada mi spavamo.

E

Ekatarina Velika, opstanak posle smrti je opsesija svakog normalnog čoveka. Posle dvadeset i više godina od smrti: Milanče, Magi, Bojan su jako bitni segment naših života. Bolje je umreti na vreme nego dočekati sopstveni udes. Svako od nas ima svoj rok trajnja, bitno je da ga kvalitetno ispunimo, i da do kraja ostanemo ljudi.

F

Faca. Titula koju ti nametne sredina i za koju se mnogi prljavo bore je biti: gradska faca. U toj borbi su mnogi nepažljivi i zauvek ostanu prigradske face.

G

Glavonja. Nadimak koji su mi nadenuli pravi drugovi u detinjstvu i koji je dugo godina tihovao dok ga nisu zloupotrebili loši ljudi da me deafirmišu u javnosti kada sam ih s pravom omalovažavao zbog srebroljublja i rasprodaje dostojanstva. Pomenuti danas žive pod policijskom zaštitom, a ja se šetam uspravan po gradu.  

H

Hodanje, pokret koji doprinosi psihološkoj ravnoteži. U vreme kada su nam svima dostupne slušalice i plejeri u koje možemo da ukucamo sopstvene muzičke numere koje volimo, hodanjem se izolujemo. U šetnji propitamo sebe, smislimo neke novitete i guramo dalje.

I

Indija, „…svi ljudi koje poznajem ili su umrli ili su poludeli ili su otišli u Indiju“, rekao je svojevremeno Lu Rid. Svi ljudi koje ja poznajem još uvek se dvoume oko Indije. Ja sam bio mesec dana u Kalkuti, taj životni kolorit je nama Evropljanima neprepoznatljiv. Prosto da čovek poželi da tamo skonča i raspu mu pepeo po Gangu. I pored obilate mašte koju posedujem ja ne mogu to da objasnim.

 J

Jastuk, sinonim za dom. Tamo gde čovek spušta glavu na jastuk tu je njegova kuća. Ma gde i kojim povodom se čovek nalazio, svako sklopi oči sam na sopstvenom jastuku. Ako je povrh svega udoban, sreća je neizbežna.

K

Konobar, da sam manje puta u životu izgovorio tu reč verovatno bih doživeo sto godina. Ovako budućnost mi nije sjajna niti beskrajna. U to ime: „Konobar!“

L

Ludilo. Prva prava klasna podela čovečanstva. Samo siroti ljudi su ludi, i oni se hospitalizuju u nehumanim ustanovama, ludi bogataši se proglašavaju ekscentricima i masa im se divi i obožava ih. Kod nas u Srbiji je ludnica otključana pa se sve to pomešalo. Imaju naši ljudi izreku: „Pamet ga napustila, ludilo ga s radošću dočekalo“, možda to i nije tako loše. Ne znam.

 LJ

Ljubav, dominantan osećaj koji nas vodi kroz život. Ako nema ljubavi, zašto se uopšte truditi i opstajati? Tačno postoji ta duga ljubavi koja nas prati kroz život. Šareni luk koji započinje od rođenja i roditeljske ljubavi, i traje do sunovrata u zlatni ćup s druge strane. Volite se ljudi, jedan je život verovali ili ne!?

M

Majmun, moj najbolji ortak iz detinjstva. Danas uspešan kalifornijski biznismen. Došao je letos u Beograd, videli smo se posle sedamnaest godina i nastavili razgovor iz sredine neke rečenice kao da smo se malopre razišli. U njemu sam video svoj odraz u ogledalu i uopšte nisam bio nezadovoljan.  Drago mi je što smo od najgorih stasali u najbolje.

N

Nežna duša, „Nežna duša a ume i da se bije“, tako su me doživeli na javnom televizijskom servisu, pa ko sam ja da im oponiram? Ne trpim nepravdu, ne trpim nevaspitanje, ne trpim loše postupke. Moja drugarica psihijatar kaže za mene da posedujem: pravedni bes. Još uvek imam jezičinu i pojavu koja može da opominje ljude da budu pristojni.

NJ

Njujork, imam običaj da za svoj rođendan uvek budem u nekom drugom gradu. Moja supruga je to uvela. Pošto ove godine punim 54 godine, logično mi je da se fotografišem na taj dan ispred pokojnog Studija 54 u Njujorku. Pronašao sam pre neki dan svoju fotku iz 1979, ispred tog kluba. Izgledam kao Travolta kupljen u kineskoj radnji. Sakrio sam fotku.

O

Odsev, naziv mog novog i najdražeg mi romana. Roman koji u uvodu ima repove komete proživljene mladosti, u središnjici bolnu tragediju, i u trećem delu opis sadašnjosti. Dominantana je ljubav i čvrstina porodičnog nukleusa koji odoleva najstrašnijim izazovima. Nonšalantnost koja je samo privid u stvari karakterizuje celu jednu zajednicu u kojoj sam ja stasavao, i čiji model iskreno želim svoj našoj deci. Dobio sam epitet od čitalaca da ja nisam samo običan pisac, nego životopisac.

P

Petičarke. Petičarke iz Pete beogradske gimnazije su bile ribe koje isključivo furaju sa odlikašima. Nama su bile nedodirljive. Parale su Taš uzdignutim nosevima. Mi smo ih krišom gledali i enciklopedijski se informisali da ne ispadnemo glupi u slučajnom kontaktu s nekom od njihovih veličanstava. Da ne dužim, danas sam već 12 godina u srećnom braku s jednom od njih,  i kada mi ona doda čašu vode uvek se osmehnem i pokažem palcem „like“ ka nebu. A, da…Bojana se zove. Ima najlepše oči na svetu.

R

Raša, moj sin. Mili dečak, nežne duše na oca svoga. Fenomenalno barata loptom, para bazen brzinom svetlosti, vole ga drugari. Provodi više vremena napolju, u parku nego kod kuće. Nije opčinjen socijalnim pomagalima u vidu kompjutera, tableta, telefona na šta ja s ponosom gledam. Kada on izgovori: „Tata“, nema šanse da mi ne zasuze oči. Ne znam zašto je to tako, ali valjda je normalno s puno emocija biti ponosan na svoje dete.

S

Severina. „Gaće na sto, Severinu u video“, odgovorio je moj drugar u kafiću na pitanje šta će da radi kada mu žena i deca otputuju na more deset dana. Ne bih ja tu ništa dodao. Mudre izreke treba usvojiti.

Š

Šabani. Oni su dominantna socijalna podgupa. Naša generacija je izgurana u epohu i nije fer da se sada pravimo pametni kada smo generalno ništarije. Mislili smo da smo završili posao kada smo se potukli sa kordonom 1996. i uljuljkali. Dok smo mi blejali po svetu i Adi Bojani, uskoci i prebezi su zauzeli pozicije i grabe. Šteta.

T

Tvrđava. Neosvojiva i nepristupačna građevina. Simbol zaštite, izdvojenosti, unutrašnjeg života. Moja porodica je moja tvrđava.

U

Ulični hodač. Meni najdraža pesma Partibrejkersa. Pesma s kojom se identifikujem, i za kojom iskreno žalim što nisam imao talenta da je napišem i komponujem.

V

Voz. Kada uđem u voz, znam da sam u inostranstvu. Od svih vagona sveta u koje sam kročio volim one na liniji C, Pariskog RERa, Kopmozicija vodi direktno sa aerodroma u podnožje Ajfelovog tornja. Probajte jednom. Fenomenalan osećaj.

Z

Zejtinlik, srpsko vojničko groblje u Solunu. Ko ne poštuje svoju prošlost, nema budućnost. Toliko!

Ž

Želje. Želim Vam svima dragi ljudi mirnu i plodonosnu budućnost. Pošto je sve relativno samo je život apsolutan. Ćao.
 
Izvor: Glorija