Intervju sa Vilijemom Polom Jangom

Imali ste, moglo bi se reći, prilično nekonvencionalan život. Možete li nam reći kako je Vaše vaspitanje i odrastanje uticalo na Vaš pogled na svet i na pisanje?

Ja sam DTK (Dete treće kulture), odrastao sam u kulturi koja se razlikovala od kulture mojih roditelja; onda sam se vratio u njihovu kulturu da bih shvatio da više ne pripadam nijednoj. To je zajednička crta mnoge dece misionara, ali i dece biznismena, diplomata, vojnih lica itd. Kao i većina stvari na svetu to je istovremeno i blagoslov i prokletstvo, a veliki deo našeg ličnog uspeha (i duševnog mira) zavisi od toga koliko uspemo da se prilagodimo životu unutar te tenzije. DTK zapravo nikada ne pripadaju nekom određenom „mestu“ i ako ne nađu tog „nekog“ s kim bi se uklopili život ih može zdrobiti. Naš skriveni dar je u tome da često možemo da gledamo na stvari sa izvesnom distancom i da uvidimo stvari kojih ljudi, koji ceo život provedu u okviru svoje kulture, nisu svesni. Takođe, sposobni smo da se selimo iz kulture u kulturu, brzo se privikavajući i savladavajući filozofske i pragmatične osobenosti svake od njih. Moj pogled na svet je amalgam Istoka i Zapada, Prvog i Trećeg sveta, tehnokratije i nomadskog plemena. Sve je to uticalo na „Kolibu“ i odražava se u njenoj raznolikosti i dubini.

Prijatelji su vam pomogli da objavite „Kolibu“. Da li je iko od vas očekivao ovakav uspeh?

Ni ja, a ni moji prijatelji koji su mi u početku pomogli u uređivanju i objavljivanju knjige uopšte nismo očekivali nešto ovako. Napisao sam knjigu za moje šestoro dece, koji sada imaju između 17 i 30 godina, napravio sam petnaest kopija u lokalnoj kopirnici, i vratio se na posao. Nikada mi nije palo na pamet da objavim knjigu sve dok nisam upoznao ljude koji su zamislili da prenesu ovu knjigu na filmsko platno. Čak i tada smo se nadali da ćemo u najboljem slučaju prodati 10.000 primeraka u prvih godinu i po ili dve. Nismo očekivali da toliko prodamo za prva tri i po meseca. To je bilo divno iznenađenje za mene i odraz Božjeg smisla za humor. Dokaz da Bog još ima posla za naivne.

Da li zbog uspeha knjige osećate pritisak?

Život je pun svakakvih obaveza i presija, pa ni ovo nije ni po čemu drugačije. Priča kaže da kad je Majka Tereza na pitanje novinara kako se oseća kada je primila Nobelovu nagradu za mir odgovorila: „Svi mi nosimo svoj krst.“ Taj odgovor mi se veoma dopada. Nekada uspeh iznosi na videlo neke stvari koje poraz nikada ne bi, i ako ponekad to može da učini život težim, isto tako otvara i mogućnosti za izlečenje. Uzbuđen sam zbog svega što se dogodilo sa ovom knjigom i veoma uživam u tome.

Neki hrišćanski lideri su oštro kritikovali knjigu. Zašto mislite da ljudi tako žestoko reaguju na nju?

Većina onih koji su knjigu kritikovali nisu je ni pročitali, ali to ne rešava stvar. Religiji je često potreban ljut i razočaran Bog koji zahteva dela i pokajanje kako bi bio umilostivljen. To nije Bog u koga ja verujem, niti Bog koji me je izlečio od moje velike tuge i skrhane duše. Gotovo sve religije zasnovane su na udovoljavanju Bogu kroz razne ritualne radnje i obožavanje. Ja verujem da je Bog (Otac, Sin i Sveti Duh) u osnovi biće čiji se odnos prema nama čista Ljubav. Odnosi uvek utiču na verske paradigme, podstičući nesigurnost i tajnovitost (svaki oženjeni muškarac će vam to potvrditi). Tužno je što je često istina da je religija, uključujući i hrišćansku, definisana više prema onome protiv čega je usmerena i prema strahu nego prema onome za šta se zalaže i što voli.

Uprkos univerzalnoj temi, većina ljudi tumači vašu knjigu kao „hrišćanski roman“. A još više njih smatra da se ova knjiga obraća vernicima. Da li se ona obraća svim ljudima, bez obzira na njihovu veru, pa i agnosticima?

Knjiga se obraća svim kulturama i verama, bilo da su one teističke, agnostičke ili ateističke. Čuo sam da su mnogi „vernici“ dobili ovu knjigu od „nevernika“ koji su im rekli da moraju da je pročitaju. To me raduje.

Roman govori o roditelju koji traži odgovor od Boga za surovi nestanak svog deteta. Tema je veoma teška ali je istovremeno obrađena sa puno snage i nežnosti. Stiče se utisak da to nije samo puka parabola?

I nije. Govorim ljudima da je to istina, ali ne i stvarnost. U tom smislu, ova knjiga je slična paraboli. Izabrao sam za temu ono za šta smatram da je najteži i najdublji bol koji ljudsko biće može da doživi – gubitak deteta. Najveći bol iziskuje najvažnija pitanja. Priča je metaforički autobiografska. Jedna spisateljica iz Nešvila mi je napisala mejl ubrzo nakon što je knjiga objavljena: „Pole, ne poznajem te i ne znam kroz šta si prošao, ali mi se čini da Misi (ćerka glavnog junaka koja je kidnapovana) predstavlja nešto što je ubijeno u tebi kad si bio dete, a da Mekenzi predstavlja tebe kao odraslu osobu koja pokušava da se izbori sa tim.“ Ona je ispravno razumela suštinu ove priče.

Rekli ste da K. S. Luis spada među vaše omiljene pisce. Šta Vas privlači u njegovom delu?

K. S. Luis je kreativni intelektualac – divna kombinacija. On se ne obraća samo umu, već i srcu, mašti i strasti. Mogao je da piše teološke rasprave, propovedi, ali i naučnu fantastiku i priče za decu. Bio je istovremeno briljantan mistik i racionalista u svetu koji se divio racionalisti i pribojavao mistika. Upravo mi se ta njegova ravnoteža toliko dopada; sposobnost da se nadmeće sa najvećim umovima svog vremena, a onda da se okrene na drugu stranu i sazda zadivljujuću teološku tvorevinu kakva je priča o Narniji.

Potičete iz velike porodice i otac ste šestoro dece. Mora da je teško naći vremena za porodicu u globalnoj potrošačkoj kulturi. Uspevate li da nađete ravnotežu i koliko je uopšte danas moguće postići sreću?

Oženite se pravom ženom! Ravnotežu u životu dugujem prvenstveno Kim sa kojom sam u braku već trideset jednu godinu. Važno je okružiti se prijateljima koji vas vole i govore vam istinu. Ljudi su stvoreni za život u zajednici. Kad mi budu pisali posmrtni govor, želeo bih da govore o mojoj ljubavi prema porodici, prijateljima i Bogu, radije nego o onome što sam postigao u životu.

Uskoro dolazite u Srbiju. Kakva su Vam očekivanja?

Nemam nikakva određena očekivanja ali se veoma radujem dolasku. Svi smo veoma uzbuđeni što dolazimo u Srbiju. Na neki način, Mekov lik bi mogao oličavati i tugu i gubitke Srbije i njeno traganje za slobodom.

Šta imate sledeće u planu? Vojska čitalaca iščekuje Vašu sledeću knjigu.

Imam gomilu književnih projekata u toku, ali ne i vremena. Budući da sam sasvim „slučajno“ postao pisac, raduje me pomisao da se ljudi zanimaju za moj rad. Za sada se koncentirišem na to da mi svaki dan bude vredan milosti, u neprekidnoj Božjoj ljubavi, i prepuštam sutrašnjem danu da se sam brine o sebi.