Uspon populizma, nativizma i nacionalizma poslednjih godina promenio je percepciju o tome šta obični ljudi očekuju od političara. Neki smatraju da su aktuelni antiestablišment trendovi pokušaj ukidanja centralizovane moći. Drugi veruju da postoji ogromna potreba za moralnim autoritetom koji, čini se, ne postoji u savremenom kapitalizmu.
Slavoj Žižek, filozof, marksista sa Univerziteta u Ljubljani, pripada drugoj grupi. Žižek kritikuje sveprisutnu političku korektnost, preispituje sposobnost tržišta da opstane bez intervencije države i osuđuje ono što smatra skrivenim motivima iza pravedne trgovine kafom.
U svojoj novoj knjizi „
Kao lopov usred bela dana“, Žižek raspravlja o promenljivoj prirodi društvenog napretka u onome što naziva „dobom postčovečanstva“. Slavoj Žižek je odgovorio na pitanja časopisa „Ekonomist“, koji je pokrenuo inicijativu za Otvorenu budućnost (
Open Future Initiative).
Šta podrazumevate pod „dobom postčovečanstva“? Kako biste ga okarakterisali?
Tu nije reč o automatizaciji i robotizaciji procesa proizvodnje, pre je u pitanju sve veća uloga nauke, mašina i digitalnih medija u društvenoj kontroli i regulativi. Detaljna registracija svih vaših postupaka i navika omogućava digitalnim mašinama da nas upoznaju, da upoznaju našu psihu, čak i bolje nego što poznajemo sami sebe. Na taj način, društvena kontrola ne mora da se sprovodi na stari „totalitaristički“ način, posredstvom otvorene dominacije – mi smo i kada slobodno postupamo samo sledeći svoje potrebe i želje, već izmanipulisani i usmereni.
Ali postoji još jedna pojava koja opravdava termin „postčovečanstvo“: mogućnost direktne veze između naših mozgova i digitalne mreže. Kada se to dogodi, gubimo onu osnovnu karakteristiku koja nas čini ljudima, distinkciju između spoljašnje stvarnosti i našeg unutrašnjeg života, trenutka u kom možemo da „razmišljamo o tome šta želimo“. Svojim mislima mogu direktno da utičem na stvarnost – ali i mašina odmah saznaje ono što ja mislim.
Poslednjih godina života, Stiven Hoking je eksperimentisao sa tehnologijom kako bi uspostavio komunikaciju sa svetom – njegov mozak bio je povezan na računar da bi njegove misli mogle da izaberu reči i sastavljaju rečenice, koje su se zatim prenosile na glasovni sintisajzer i izgovarale naglas. Frederik Džejmson je izjavio da je danas mnogo lakše zamisliti smak sveta nego krah kapitalizma. Ova sarkastična primedba postala je realnost: čini se da će u nekom novom obličju kapitalizam preživeti, ako ne kraj sveta, onda kraj čovečanstva.
Bregzit i uspon populističkih politika ukazuju na to da birači žele da se zaštite od negativnih posledica globalizacije. Dakle, imajući u vidu Džejmsonovu misao, da li je zaista lakše zamisliti kraj smak sveta, nego nestanak konsenzusa o slobodnom tržištu koji potiče još iz vremena Margaret Tačer i Ronalda Regana?
Poput fašizma, smatram da je i populizam samo novi način da se osmisli kapitalizam bez negativnih strana; kapitalizam bez društveno razarajućih posledica. Populizam je jedan od dva opijuma za narod koja imamo danas: jedan je narod, a drugi je opijum. Hemija (u svojoj naučnoj formi) postaje deo nas: mnoge aspekte naših života određuje način na koji lekovi/droge upravljaju našim emocijama, počev od svakodnevne upotrebe tableta za spavanje i antidepresiva, do upotrebe teških droga. Nas ne kontrolišu samo nesavladive društvene sile, naše emocije su „savladane“ hemijskom stimulacijom. Od zapadnjačkog strastvenog javnog angažmana ostala je samo populistička mržnja, što nas dovodi do drugog opijuma za narod, do samog naroda, do nejasnog populističkog sna osmišljenog da zamaskira naše lično nezadovoljstvo.
Žak Lakan je na protestima u Parizu 1968. studentima rekao: „Ono čemu vi kao revolucionari težite jeste novi gospodar. To ćete i dobiti.“ Da li privlačnost populizma i takozvanih jakih ličnosti odražava potrebu za autoritetom koju liberalne demokratije ne mogu da obezbede?
Da, ali ne onako kako je to Lakan imao na umu u svojoj pesimističkoj interpretaciji nereda iz 1968. Po Lakanu, posledica protesta iz 1968. bila je pad stare (otvoreno autoritarne) figure gospodara i uspon drugačije liderske figure, odnosno, eksperta – Lakan je to nazvao „univerzitetskim diskursom“. Pogledajte samo kako se danas opravdavaju ekonomske mere – ne kao izraz političke volje i pozitivne društvene vizije, već kao posledica nezainteresovanog naučnog znanja: to je nešto što mora da se uradi, tako funkcioniše tržište.
Setimo se samo kako su eksperti iz Brisela pregovarali sa grčkom vladom, sa Sirizom na čelu, tokom ekonomske krize 2014: nema rasprave, to mora da se uradi. Mislim da je današnji populizam reakcija na činjenicu da eksperti nisu gospodari, da njihova stručnost nije dovoljna – ponovo, setimo se da su eksperti uhvaćeni nespremni za finansijski krah iz 2008. U svetlu ovog fijaska, tradicionalni autoritarni gospodari vraćaju se na velika vrata, pa makar bili i klovnovi. Šta god Tramp bio, svakako nije ekspert.
Želite li vi novog gospodara?
Možda ćete se iznenaditi, ali DA, želim ga. Ali kakvog gospodara? Obično gospodara zamišljamo kao nekoga ko zrači dominacijom, ali postoji još jedan, autentičniji doživljaj gospodara. Istinski gospodar nije onaj koji sprovodi disciplinu i postavlja zabrane, njegova poruka nije: „Ne smeš!“, niti: „Moraš!...“, njegova poruka je „Ti to možeš!“ – šta? Uradi nemoguće, na primer, uradi ono što se čini nemoguće u trenutnim okolnostima. A danas, to znači nešto vrlo određeno: možete da promišljate izvan okvira kapitalizma i liberalne demokratije kao onoga što određuje naše živote.
Gospodar je nevidljivi posrednik koji vas vraća vama samima, koji vas baca u ambis lične slobode. Slušajući pravog lidera, mi otkrivamo šta želimo (ili, još bolje, ono što smo „oduvek-uvek“ želeli, a da nismo ni bili svesni). Gospodar je potreban jer mi našoj slobodi ne možemo da pristupimo direktno – da bismo došli do nje, mora neko da nas pogura spolja, jer je naše „prirodno stanje“ stanje inertnog hedonizma; ili kako bi to Alen Badiju formulisao – stanje „ljudske životinje“.
U osnovi svega leži paradoks – iako živimo kao „slobodne individue bez gospodara“, suštinski nismo slobodni, jer smo uhvaćenu u zamku mnoštva mogućnosti. Gospodar je taj koji treba da nas pogura ili baci ka slobodi.
Raspravljali ste o „dominaciji“ digitalnih mreža, ali kako običnim ljudima objasniti odgovornost koju snose velike tehnološke kompanije, ako je samo mali procenat nas u stanju da shvati šta je algoritam?
Tačno, mi – većina nas – ne razumemo detalje algoritama, ali možemo da razumemo način na koji nas digitalne mreže kontrolišu. Štaviše, ne verujem ni da sami eksperti u potpunosti shvataju kako digitalne mreže zaista funkcionišu, a ni oni koji eksploatišu njihovo znanje nisu upućeni u tehničke detalje.
Mislite li da je Stiv Benon kada je pomogao osnivanje „Kembridž analitike“ razumeo kako funkcioniše algoritam? Ili, uzmimo za primer ekologiju: da biste shvatili problem globalnog zagrevanja i ozonskih rupa, treba vam nauka koju većina ne razume, ali bez obzira na to možemo da se borimo protiv moguće ekološke katastrofe.
Naravno, uvek postoji rizik da budemo izmanipulisani, ali to je nešto što moramo da prihvatimo. Vreme je da odustanemo od naivne ideje da će spontana mudrost običnih ljudi upravljati našim delima. U tome je paradoks našeg doba: naše najobičnije svakodnevne živote reguliše naučno znanje, a opasnosti koje nosi ova (često vrlo vidljiva) regulativa možemo da izbegnemo ili da se sa njima izborimo samo primenjujući drugačije znanje, a ne nekakva „nju ejdž“ mudrost ili zdrav razum.
Odlomak iz knjige „Kao lopov usred bela dana“
„U hotelu u Skoplju, u Makedoniji, gde sam skoro odseo, moja prijateljica je pitala da li je u našoj sobi dozvoljeno pušenje, a odgovor koji je dobila od recepcionera je bio neprocenjiv: ’Naravno da ne, zabranjeno je zakonom. Ali imate pepeljare u sobi, tako da to nije problem.’ Kontradikcija između zabrane i dozvole bila je otvoreno podrazumevana i time poništena, tretirana kao nepostojeća, poruka je bila: ’Zabranjeno je, a evo kako se to radi.’ Kada smo ušli u sobu, čekalo nas je još jedno iznenađenje: pepeljara sa znakom zabrane pušenja...
Ovaj događaj daje najbolju metaforu za naš današnji ideološki problem. Sećam se sličnog događaja iz vremena kada sam, pre 40 godina, služio vojsku. Jednog jutra, prvi čas bio je međunarodno vojno pravo, gde je između ostalog, oficir rekao da je zabranjeno pucati u padobrance dok su u vazduhu, odnosno, pre nego što dodirnu zemlju. Za divno čudo, odmah nakon toga imali smo obuku iz gađanja puškom, i taj isti oficir nam je demonstrirao kako da nišanimo na padobranca dok je još u vazduhu (dok nišanimo u njega treba uzeti u obzir ubrzanje njegovog pada, pravac i jačinu vetra itd.). Kada je jedan od vojnika postavio pitanje o protivrečnosti između ove lekcije i onoga što smo učili samo sat ranije (zabrani da se puca u padobranca), oficir mu je odbrusio uz ciničan osmeh: „Da li je moguće da si toliko glup? Zar ne znaš kako stvari funkcionišu?“ Danas se nesklad otvoreno priznaje i zbog toga se smatra nebitnim, poput naše pepeljare sa znakom zabrane pušenja. Setimo se rasprava o mučenju – zar Sjedinjene Države nisu zastupale stav koji je glasio: „Mučenje je zabranjeno, a evo kako se simulira davljenje.“?
Najveći paradoks je to što danas ima manje obmanjivanja nego u tradicionalnijim ideologijama: niko nije zaista prevaren. Međutim, ovde je od ključnog značaja da se izbegne nesporazum: ne radi se o tome da smo mi ranije ozbiljno shvatali pravila i zabrane, a danas ih otvoreno kršimo. Ono što se promenilo su pravila koja regulišu pojavno, to jest, ono što može da se pojavi u javnom prostoru. Uporedimo seksualni život dvojice američkih predsednika, Kenedija i Trampa. Kao što nam je sada poznato, Kenedi je imao brojne afere, ali štampa i televizija su sve to ignorisale, dok se svaki Trampov korak (i iz prošlosti i iz sadašnjosti) nalazi pod lupom medija – da ne pominjemo činjenicu da se Tramp obraća javnosti sa tolikim bezobrazlukom da to kod Kenedija ne možemo ni da zamislimo. Jaz koji razdvaja dostojanstvo javnog prostora od njegove bestidne pozadine sve više se prenosi u javni prostor, sa diskutabilnim posledicama: nedoslednosti i kršenje društvenih pravila se otvoreno prihvataju ili ignorišu, ali istovremeno svi postajemo svesni ovih nedoslednosti.
Izvor: economist.com
Prevod: Maja Horvat
Foto:
Andy Miah