Intervju sa Sarom Najt, autorkom knjige „I za to me zabole“

Met Vilson vodi podkast „Živi drugačije“ koji, pre svega, govori o putovanjima, ali i knjigama koje su tu da nam pomognu i učine život boljim i drugačijim. Tokom jedne emisije razgovarao je sa Sarom Najt, autorkom bestselera „I za to me zabole: Magija koja menja život“. Prenosimo vam deo tog razgovora.

Znamo da si bila veoma uspešna u korporativnom svetu, ali da si ga napustila i posvetila se ovome što sada radiš. Jasno je sa ove distance da je to bila dobra odluka jer si postala uspešna autorka, ali kako je došlo do toga da presečeš?

Pre neke četiri godine sam počela da se osećam nezadovoljno na svom poslu. Radila sam kao urednica za Sajmona i Šustera, jednog od pet najjačih izdavača u Njujorku. U prethodnih 15 godina sam radila i za neke druge izdavače. Imala sam dobar i siguran posao u kome sam bila prilično uspešna, radila sam se nekim veoma uspešnim i priznatim piscima. Ali postajalo mi je sve teže da ustajem svakog dana i suočavam se sa svojom zajednicom, sedim u kancelariji i brojim sate kada će se dan završiti, a onda da ga započnem ispočetka.

Jednostavno sam shvatila da nisam za korporativni svet. Bila sam dobra u tome i svakako sposobna da se nosim sa pritiscima, ali mi se nije dopadalo i nisam više želela to da radim. Trebalo mi je oko godinu dana da napravim plan izlaska iz svega toga. Čuvala sam novac, svakog dana tokom 365 dana sam odvajala novac da bih imala zalihe kada odlučim da postanem frilenser.

Istovremeno sam se emotivno pripremala, mislim da je to važan deo priče koji ljudi moraju da razumeju kako ne bi pomislili da sam samo naprasno rekla: „Zajebi ovo, odoh odavde!“ Nije nimalo lako odlučiti da napustite karijeru koju ste gradili 15 godina, zapravo je jako teško! I tako sam na kraju napustila posao i želela da budem slobodni urednik, ali nisam bila svesna da ću bez stalnog posla imati više kreativne energije. Tokom višegodišnjeg rada sa piscima naučila sam mnogo toga i imala sam ideju za knjigu, napisala sam predlog, našla agenta i prodala knjigu.

I tako sam došla do evo treće knjige za dve godine, prestala sam da radim urednički posao, a suprug i ja smo napustili Bruklin gde smo živeli od 2000. godine, izgradili kuću u Dominikanskoj Republici i preselili se tamo.

To je sjajno! I sam sam pokazao srednji prst Njujorku u jednom trenutku, nisam proveo 15 godina radeći jedan već nekoliko poslova, i čim mi se ukazala prilika, krenuo sam da bacam i delim stvari – o tome i ti govoriš u svojoj knjizi „I za to me zabole“. Moj odlazak je bio nekako preglasan i oduvek me je zanimalo kako se to može izvesti suptilnije tako da drugi ljudi ne budu začuđeni ili zbunjeni.

Već si dotakao suštinu moje prve knjige – moraš da prestaneš da razmišljaš o tome šta drugi ljudi misle. Ja na to gledam ovako: suština je u onome što je tebi važno, što ti donosi radost i u onome što ti smeta. Ako ti smeta mišljenje drugih ljudi, prestani da trošiš vreme i energiju na njihovo mišljenje. Ljudi misle da je to teško, ali im uvek kažem da probaju i videće koliko je zapravo lako, odnosno koliko će svaki sledeći put biti lakše. Suprug i ja nismo nikome rekli šta planiramo jer nismo želeli da ulazimo u razgovore i slušamo osude, kritike i pitanja o našim životnim odlukama. To je još jedan od saveta koji dajem ljudima – ono što drugi ne znaju o vama je tema koja se neće pojaviti u razgovoru.

Jedna od stvari sa kojima se svi suočavamo je izvinjavanje drugim ljudima zbog različitih stvari. Imate li neki savet za sve nas?

Svakako. Osmislila sam metod koji se zove NijeMiŽao i sastoji se od dva koraka: prvi je da odlučite za šta vas sve zabole, a drugi da prestanete da dajete na važnosti tim stvarima. To zvuči kao šala, zar ne? Ali zaista je toliko jednostavno – odlučite na šta želite da trošite svoje vreme, energiju i novac, a na šta ne! Te odluke moramo da sprovedemo iskreno i uljudno tako da ne uradimo ništa loše i nemamo zašto da se kajemo. Bez obzira na to šta drugi misle, vi ste svoje odluke doneli iskreno i sproveli ih na ljubazan način tako da nema razloga da vam bude žao i nemate za šta da se izvinjavate.

Ljudi kada čuju za moju knjigu i ideje o tome da vas „zabole“ za nešto, mogu da pomisle da je cilj da se pretvorite u kretena koga nije briga ni za koga drugog osim za sebe samog. Ali ne radi se o tome, naravno. Zapravo, reč je to tome da treba da vam je stalo do stvari koje možete da kontrolišete poput sopstvenog ponašanja. Ako sve uradite promišljeno i poštujući druge, nema razloga da vam bude žao i da brinete što se nekome ne dopadaju vaše životne odluke.

Takođe, primećujem da se često izvinjavam ljudima što nisam ranije uspeo da im odgovorim na poruku/mejl, a time im stavljam do znanja da je trebalo ranije da im se javim.

Tako je. U profesionalnoj karijeri sam bila izrazito posvećena odgovaranju u što kraćem roku, a sada se trudim da svaki put pre nego što se izvinim, razmislim o tome da li je zaista potrebno. Jer kada kažemo ljudima: „Izvinite što vam se javljam posle dva dana“, time ih navikavamo da je odgovor trebalo da dobiju za manje od dva dana. Zato često uhvatim sebe kako pišem reč „izvini“ i kada shvatim da mi nije zaista žao, obrišem je i obratim se na drugačiji način.

Slažem se. Uvek je važno da budemo svesni problema, to je prvi korak ka rešenju.

Tako je. Tu je i osećaj krivice kada nečemu kažemo „ne“. U knjizi sam dosta pisala o krivici. Mislim da je dobro ponekad odbiti ponudu ili poziv ukoliko ne želite da u tome učestvujete. Ljudi se često upletu u lažima jer izmišljaju razloge zašto nešto ne mogu da rade, a pravi razlog je da ne žele. Mislim da je važno da budemo ljubazni, nema potrebe za radikalnom iskrenošću, dovoljno je da iskoristimo neku vrstu kombinacije pristupa – da kažemo „ne“ u pravo vreme i na pravi način.

Moram i da te pitam da li imaš neke savete za ljude kojima je potrebno „mentalno čišćenje“?

Kada fizički pravite veliko spremanje, tu postoje dve komponente: odbacivanje i organizovanje. Suština metode NijeMiŽao jeste odbacivanje stvari koje vam smetaju: događaja, ljudi, misli... Zatim nam je neophodno da se organizujemo, da složimo stvari koje su nam važne i na koje želimo da trošimo vreme, energiju i novac, postavljanje ciljeva i njihovo ostvarivanje. Jako je korisno da ako imate listu stvari koje treba da obavite, da ih na dnevnom nivou sortirate prema hitnosti – šta morate da obavite danas? Ostale odbacite ili ostavite za neki drugi dan, ali često mi se dešava da listu od 15 ili 20 stvari svedem na svega 3 ili 4 koje moram da obavim danas.

Tvoja knjiga na neki način parodira u naslovu dve popularne knjige iz oblasti samopomoći: „Magija pospremanja koja će vam promeniti život“ Mari Kondo i druga čijeg naslova ne mogu da se setim...

Ako misliš na „E, zabole me“ Marka Mansona, moram da kažem da je moja knjiga izašla gotovo godinu dana pre njegove. Malo sam osetljiva prema toj slici koju ljudi imaju da sam mu ukrala ideju.

Što se tiče Mari Kondo, kada sam napustila posao, počela sam da čitam knjige za koje do tada nisam imala vremena i među njima je bila „Magija pospremanja“. Dopala mi se i mnoge savete iz nje koristim i danas. Tada sam već razmišljala o svojim idejama i pomislila da bih mogla da se bavim mentalnim pospremanjem na način na koji se ona bavi fizičkim. Tako da sam napravila neku vrstu parodije na njenu knjigu koja je prerasla u neki oblik pokreta u samopomoći koji nisam očekivala.

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković