Intervju sa Sandrom Sisneros: I dalje verujem svom instinktu i još sam lakomislena kao i pre

Ključni roman autorke Sandre Sisneros govori o tinejdžerki koja odrasta latinoameričkoj četvrti Čikaga. Autorka u romanu „Kuća u Ulici Mango“ oslikava svet koji je jedinstven zahvaljujući živopisnim detaljima i ljudima.

Roman „Kuća u Ulici Mango“ objavljen je sada već davne 1983. godine. Šta se u međuvremenu promenilo u Vašem stvaralaštvu, ili samom stilu pisanja, a šta je ostalo isto?

Mislim da u mom stvaralaštvu još uvek postoji prepoznatljiv autorski glas, nešto što je autentično i samo moje. A taj glas pripada osobi koja govori španski na engleskom. Pod tim podrazumevam da se prilikom pisanja oslanjam na sintaksu i senzibilitet španskog jezika, čak i kada ne napišem ni reč na španskom. U pitanju je nešto što je duboko usađeno u moje viđenje sveta i način na koji konstruišem svoje rečenice i priče. Toga još nisam bila svesna kada sam pisala „Kuću“, ali sada jesam. Šta je ostalo isto? Pa još uvek sam fascinirana svetom u kome živim, i dalje verujem svom instinktu i još sam lakomislena kao i pre. U mladosti sam te osobine smatrala nedostacima, ali sada mi je jasno da u tome nema ničeg lošeg. Imala sam prilike da bolje upoznam sebe. Verujem da sam danas nešto mudrija i da je moj pristup pisanju zreliji.

Da li iskustva iz detinjstva i dalje igraju važnu ulogu u onome što pišete? U kojoj meri je porodica uticala na Vaše stvaralaštvo?

Što smo udaljeniji od neke priče, to je jasnije sagledavamo. Takvo je bar moje iskustvo. Kako odmiču godine, obrisi priča iz mog detinjstva postaju sve izraženiji. A što se uticaja tiče, oni dolaze sa svih strana, ne nužno iz najbližeg okruženja. Članovi moje porodice, iskreno govoreći, nisu baš skloni poveravanju. Kada pišem o njima, mnogo toga moram da izmislim, jer ne raspolažem velikim brojem informacija. Možda zato što smo tako dugo živeli zajedno. Da biste u takvim okolnostima imali svoj život i privatnost, morate pronaći neki način da se distancirate od ostalih. A možda se jednostavno radi o tome da moji najbliži ne žele da razgovaraju o svom unutrašnjem životu sa mnom. Naročito otkako sam postala pisac.

U „Kući u Ulici Mango“ sjajno ste opisali iskustva devojčice koja otkriva sopstveni identitet. Da li je taj proces teži kada su u pitanju mlade žene latinoameričkog porekla? Da li bi Esperancina priča u 21. veku izgledala drugačije?

Nije nimalo lako biti žena. To je oduvek bilo tako i nema nikakve veze sa našim poreklom, uzrastom ili bojom kože. Ovaj svet je tako patrijarhalan. Pogledajte samo situaciju u kojoj se nalazimo danas: s jedne strane imate verske ekstremiste svih boja i oblika koji žene vuku u jednom smeru, a sa druge medije koji ih guraju u suprotnom. Ženama je teško da odluče šta zaista žele jer ih nikada niko ništa nije pitao. Uvek su bile pod nečijom kontrolom – muškaraca, crkve, države, potrošačkog društva... Žene su kolonizovane i ne znaju vlastitu istoriju. Sve žene.



Ženama je teško da otkriju ko su kada im nije dozvoljeno čak ni da steknu osnovna znanja o sopstvenom telu, da se zaštite, da donesu odluku o tome da li će rađati... Crkva i država još uvek odlučuju umesto njih. Ja sam morala da se borim i grizem za svaku informaciju o sebi kao ženi i Latinoamerikanki. Kao lešinar. Pristup internetu danas olakšava mnogo toga. Ali i to je daleko od idealnog rešenja, jer mnoge mlade žene nisu ni svesne da nemaju kontrolu nad sopstvenim životom.

U mojoj mladosti bar je postojao feministički pokret. Danas većina žena i ne zna šta je feminizam, a za mnoge od njih je vrhunac slobode da se razgolite pred kamerama. To je zaista tužno. Ohrabruje me što srećem i mnogo mladih inteligentnih žena. Mnogo samostalnih, znanja željnih, politički osvešćenih žena, čiji idoli nisu raznorazne starlete i „influenserke“. Možda ipak ima nade.

Kakav je osećaj znati da se „Kuća u Ulici Mango“ nalazi u nastavnom programu gotovo svih američkih škola?

Ne shvatam to lično. To nema nikakve veze sa mnom, niti sa mojom knjigom. Knjiga je u programu zbog toga što govori o nečemu što je važno u ovom trenutku u istoriji. Ona služi svrsi, ima isceljujući efekat, emituje svetlost. Ja sam samo bila provodnik te svetlosti, ne i njen izvor. Drago mi je što je prepoznata vrednost mog rada i što je čitalačka publika danas spremna da čuje ovu priču. Zahvalna sam na tome što mi se ukazala prilika da budem instrument, ali sam potpuno svesna i pomirila sam se sa činjenicom da nisam muzika.

Izvor: chipublib.org
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Nancy Traugott