Intervju sa Peterom Volebenom, autorom knjiga „Tajni život drveća“ i „Skriveni život životinja“

Odmah nakon objavljivanja u Nemačkoj, knjiga „Tajni život drveća“ brzo je našla put do čitalaca i Peter Voleben je preko noći postao vodeći govornik novog načina razumevanja šuma i života kakav poznajemo. Nova paradigma govori o porodici i međusobnoj povezanosti, vezama i podršci, brizi i komunikaciji. Razgovarali smo sa autorom o tome šta ga je zainteresovalo za drveće, zašto je „zelena ovca“ svoje porodice i uticaju nauke o drveću na zaštitu životne sredine.

Kako ste postali zainteresovani za drveće? Postoji li neka priča koju biste istakli ili je reč o dugotrajnom procesu otkrivanja?

Izučavao sam šumarstvo zbog velike ljubavi prema prirodi. Ali to je podrazumevalo rad na plantažama drveća sa insekticidima i sečom šuma. Nije mi se to dopadalo i promenio sam metode ubedivši jednog vlasnika šume da radimo na način koji mnogo više vodi računa o životnoj sredini. Naučio sam da bliže posmatram šumu i zatim otkrio čuda nenarušenog ekosistema.

Vi očigledno drveće i šumske zajednice posmatrate na potpuno nov i drugačiji način. Kako je do toga došlo?

Naučio sam od posetilaca da na drveće gledam na drugačiji način. Sačuvali smo staru bukovu šumu od seče proglasivši je tlom na kome se ostavljaju urne. Tamo ljudi mogu da kupe drvo kao živi spomenik i time ga spasu od seče narednih sto godina. Ti ljudi su gledali povijeno drveće i govorili: „Adekvatno je za mene jer ni moj život nije bio prav.“ U početku mi je to zvučalo čudno. Za šumara, povijeno drveće vredi manje jer se od njega ne mogu seći prave daske. Svakoga dana sam morao da posmatram na stotine stabala i procenjujem kvalitet drveta. To je „iskrivilo“ moj pogled na drveće – video sam ga samo kao industrijski resurs. Zajedno sa posetiocima počeo sam da otkrivam sva čuda o kojima pišem u knjizi.

Kakav značaj ima Vaš rad za druge šumare? Ili javnost uopšte? Za one koji donose zakone?

Moj rad je primer toga kako možemo pažljivije da se odnosimo prema šumskim ekosistemima. Nisam savršen i siguran sam da ako za deset godina pogledam unazad na ono što radim sada, opaziću nekoliko stvari koje sam mogao bolje da uradim. Ako bih imao pravo na želju koju će mi ispuniti dobra vila, poželeo bih da svi obrate više pažnje na drveće koristeći trenutno znanje i apelovao bih na ljude da manje koriste drvo kao resurs.

Zbog čega ste život posvetili razumevanju drveća i šumske dinamike?

Još dok sam bio dete želeo sam da pomognem i zaštitim prirodu. Ne znam zašto je došlo do toga – moje sestre i brat (diplomata, sudija i advokat) ne dele ovako duboku ljubav prema prirodi. Tako da sam ja zelena ovca naše porodice.

Recite nam nešto o nauci koja govori o postojanju Wood-Wide-Web.

Već nekih 40 godina je poznato da drveće komunicira. Prvo je to ustanovljeno u Africi gde je istraživano drveće akacije. Ako bi njihovo lišće obrstile žirafe, drvo bi ispumpalo otrov – ali ne samo ono sa kog je kidano lišće već i okolna stabla. Naučnici su otkrili da drveće komunicira putem gasa (etilena), ali su kasnije shvatili da je u sve to uključeno i korenje. Suzan Simrad je (u Britanskoj Kolumbiji) tokom devedesetih otkrila da mreža gljiva raste po celom zemljištu šume i tako povezuje drveće i prenosi im informacije. Trebalo je samo da da prevedem ova divna otkrića i upletem ih zajedno kako bih upotpunio sliku o drveću.

Navodite da su drveće i zajednice drveća sposobni da pruže podršku, vrše nasilje, uče, osećaju bol, budu majke i da imaju mnogo odrugih osobina koje su tipično „ljudske“ ili životinjske. Da li ste to namerno uradili kako biste ljudima dočarali za šta je sve drveće sposobno? Ili postoji celokupna paradigma koju propuštamo da primetimo jer smo kratkovidi pri posmatranju prirode odbijajući da se odreknemo antropocentričnosti?

O da, postoji cela paradigma koju smo propustili. Drveće je mnogo više od bio-robota koji funckionišu na osnovu genetskog koda koji im određuje živote. Mogu da osećaju, broje, uče i menjaju strategije ako iskuse loše stvrari. Da li su njihovi životi poput naših, ne znam. Ali opisivanje njihovih osećanja sličnim našim daje najbolji uvid u ono što se dešava.

Kako klimatske promene utiču na Vaš rad, razmišljanje i život?

Mislim da je najveći problem uništenje naše životne sredine, a ne klimatske promene. Brinu me ljudske strategije za borbu protiv klimatskih promena. Plantaže uljanih palmi koje uništavaju prašume, seča močvarnih šuma u jugoistočnom delu SAD za proizvodnju peleta (drvenih komadića koji će biti korišćeni u evropskim elektranama koje rade na ugalj kako bi se smanjila proizvodnja ugljen-dioksida) – takve stvari uništavaju životnu sredinu koju pokušavamo da zaštitimo.

Premisa brige o prirodi (Mothering Nature) je da je čovečanstvo sposobno da stvori novu eru harmonije na Zemlji u kojoj vrednujemo i sarađujemo sa prirodnim sistemima, umesto što delujemo protiv njih. Kako se Vaš rad uklapa u ideju „Mothering Nature“?

To je sjajna ideja – i moj način življenja. Regulisanje uništavanja prirode zakonima nije ni upola efektivno kao ljubav prema prirodi.

Znam da ne mogu mnogo da uradim, ali najbolje što se može dogoditi je da moja knjiga o drveću pronađe čitaoce širom sveta. Mnogo više ljudi će saosećati sa drvećem, razumeće njihove potrebe i brinuće o njima.

Šta nam Vaš rad i uvidi mogu reći o međusobnoj povezanosti života?

Svi živimo u velikoj mreži bića – biljaka i životinja. I iako mislimo da možemo pokidati te veze i izdići se iznad drugih vrsta, moramo da shvatimo da još uvek zavisimo od prirode i da je potrebno da zaštitimo ono što je od nje preostalo.

Izvor: psychologytoday.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Tobias Wohlleben