Intervju sa Peterom Handkeom

Transkript telefonskog intervjua koji je sa Peterom Handkeom vodio šef odeljenja za odnose sa javnošću Nobelovog komiteta Adam Smit po objavljivanju imena dobitnika Nobelove nagrade za književnost.



Halo, moje ime je Adam Smit. Imate li nekoliko minuta za intervju za sajt Nobelove nagrade?

Jako sam umoran. Ne mogu... ne mogu to da objasnim.

Slušao sam vašu izjavu za medije. Čini mi se da ste razgovarali sa nekim ljudima sa kamerama ispred vaše kuće? Rekli ste da vam je nagrada možda pružila osećanje slobode.

Da, da. Da.

Možete li to da objasnite?

Da, mogu da objasnim. Bilo je to osećanje slobode kakvo nikada do sada nisam doživeo.

Zanimljivo.

Da, mogu da objasnim. Čudno, zar ne? Mislim da to čak nije bila moja sloboda, već neka druga, spoljna. Ne znam. Potpuno... sloboda na apsurdan način.

Zvuči kao da će biti potrebno neko vreme da vam se slegnu utisci.

Da, u pravu ste, da.

U obrazloženju komiteta piše da ste istraživač periferije. Osećate li da je to vaše mesto?

Sve je stvoreno da bi bilo uništeno. Dugo je to bila periferija, i mislim da... Osećam se dobro kao neka vrsta istraživača... periferije. To stoji, ali svestan sam i toga da u ovim godinama moram da se pomirim sa nekom vrstom metamorfoze, čini mi se, kao i svaki pisac koji mora... koji mora to da proživi. Nije bilo nikakve ideologije periferije. Osećam... osećao sam da je to mesto za mene. I želeo sam da o tome pričam drugima.

Čini se da ste vi neka vrsta protivteže opšteprihvaćenim pogledima na svet.

Da, to je moja priroda. Ali i ja ponekad živim na taj opšteprihvaćeni način – ne razlikujem se od ostalih ljudi. Ali nisam... nisam... ne znam... ne mogu da definišem sebe. I to mi se zapravo veoma dopada, to što nisam u stanju da definišem ni sebe ni svoje stvaralaštvo.

Ali bez obzira na sve, drugi od vas to redovno zahtevaju.

Da. Bojim se da je tako.

Vi ste izuzetno plodan pisac i oprobali ste se u mnogim žanrovima. Očigledno je da uživate u svom poslu. Šta je ono što vam najviše prija? Šta vas je motivisalo da toliko radite?

Volim da sanjarim, pre nego što se bacim na pisanje. O knjizi, o putovanju, o ekspediciji. A onda... onda ponekad, na kraju dana, kada završim sa pisanjem, ono što sam napisao me na neki čudan način preplavi. To je veoma prijatno osećanje. Ponekad se ono što sam napisao vrati kao talas, talas zadovoljstva. Ponekad, ne uvek!

Kod kojih od vaših dela je to osećanje bilo najintenzivnije?

Ah... ne bih mogao da vam kažem. Nekada je slabije, nekad... Ja ne čitam svoje knjige, ali ponekad, ako se pojavi novo izdanje, otvorim ga i osetim da ovaj život pisca i nije bio tako beznadežan, nije bio tako loš.

Govorite u prošlom vremenu. Sigurno ćete...

Zaboravljam mnoge svoje rečenice. Ponekad mi čitaoci govore šta su pročitali u mojim knjigama, a ja se toga uopšte ne sećam. Ponekad sam zapanjen kada mi nešto citiraju i kažem im... Ne šalim se. Kažem im da... da se zaista ne sećam da sam to napisao. Ali ne mislim... Glava mi je sasvim u redu. Spokojan sam. Nikada nisam spokojiniji nego kada pišem. Kada pišem, osetim... Kada naiđem na neki problem – a ja volim probleme – i kada uđem u njegov ritam, postajem veoma tih, veoma miran, a takav sigurno nisam u svakodnevnom životu. [Smeje se.] Izvinite.

Pravo je uživanje slušati Vas kako opisujete svoj rad. Hvala vam na razgovoru.

Želim vam prijatno veče, Adame.

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Jelena Tanasković