Intervju sa Nadijom Hašimi, autorkom i zastupnicom ženskih prava

Imala sam priliku, pre izvesnog vremena, da prisustvujem potpisivanju knjige gde je autorka, Nadija Hašimi, pričala o svom najnovijem romanu „Biser koji je slomio školjku“. Knjiga nam donosi priču o mladoj avganistanskoj devojci, Rahimi, i njenoj pra-pra-prabaki, Šekibi, koje su se obe oblačile kao dečaci kako bi prevazišle neverovatne polne nejednakosti. Roman sam pročitala par nedelja ranije i apsolutno se zaljubila u priču i neverovatno snažne ženske likove.

Nadija ponosno podržava osnaživanje žena i devojčica i bila je veoma uzbuđena da podeli sa nama više detalja o svojoj knjizi i njenim iskustvima sa organizacijom „Girls' Globe“.

Koliko su Vaša prošlost i način života uticali na priču romana „Biser koji je slomio školjku“?

Moji roditelji su se doselili iz Avganistana u Sjedinjene Američke Države početkom sedamdesetih godina prošlog veka. U početku su imali nameru da se vrate u domovinu, ali onda se desila sovjetska invazija i više nije bilo bezbedno da se vrate. Zbog svih ovih događaja, ja sam rođena u SAD. Gledala sam iz daljine kako moje rođake imaju veoma drugačije iskustvo odrastanja u ratom rasparčanom Avganistanu. Zato sam veoma zahvalna za sve što sam imala.

Većina likova ovog romana su jake žene i devojčice, posebno Šekiba i Rahima. O kom liku ste najviše uživali da pišete? Sa kim najviše možete da se povežete? Zašto?

Hvala Vam što ste ih nazvali snažnim ženskim likovima. Moram da priznam da sam najviše uživala pišući o kala Šaimi, prkosnoj i izobličenoj tetki. Zbog toga što je imala deformitet, ona je na neki način oslobođena tradicionalnih pravila i ograničenja društva. Ona je stara sluškinja, koja ide okolo i govori ljudima (čak i muškarcima), upravo ono što misli. Njen glas podstiče Rahimu, pozivajući je da ne odustaje i da dovodi u pitanje to šta ljudi misle da devojčice smeju i ne smeju da rade. Kako sam ja bila blagoslovena porodicom koja me je uvek podržavala i nikada nije postavljala granice mom potencijalu, jako mi je teško da se stavim na mesto većine mojih likova. Hvala Bogu na tome!

Šta Vas inspiriše da pišete o osnaživanju žena i devojčica?

Pišem o osnaživanju žena jer je to ono što me najviše zanima i zato što se nadam da će neki mladi čitaoci pronaći inspiraciju u mojim likovima. Mislim da sve devojčice moraju da nauče da se ističu. Iako je mnogo bolje od sveta prikazanog u „Biseru“, čak ni zapadno društvo ne omogućava uvek devojčicama da izraze svoj potencijal kao što to mogu dečaci.

Bez odavanja radnje, koju scenu iz romana ste napisali sa najviše uživanja? Zašto?

To je najteže pitanje. Rekla bih, bez odavanja mnogo čega, da sam se najbolje osećala kada su moji likovi mogli da urade nešto pozitivno za sebe. Njihova iskustva su veoma teška i mnogo sam se potrudila oko građenja njihovih karaktera. Isto tako, neke od najtežih scena za pisanje su veoma bitne za mene jer opisuju brutalan način na koji se okolina ophodi prema tim devojčicama. Dečji „brak“ (takav eufemizam) je nešto o čemu je teško i misliti kada dođete do najgorih detalja, ali sa druge strane, taj šokirajući faktor je ono što izaziva empatiju i probuđuje svest.

Tradicija „baša poš“ čini osnovni aspekt Vašeg romana. Da li nam možete reći nešto više o tome? Da li je ta tradicija još uvek prisutna u Avganistanu?

Dečaci su u Avganistanu cenjeni više od devojčica iz istih patrijarhalnih razloga koji postoje širom sveta. Oni nastavljaju porodično ime i od njih se očekuje da vode računa o svojim roditeljima kako oni stare (što i nije praksa u današnje vreme). Neke porodice bez sinova se osećaju kao da im nešto nedostaje i često ih druge porodice iz društva sažaljevaju. Pretvarajući kćerku u „baša poš“, devojčicu obučenu poput dečaka, roditelji mogu da povrate čast svoje porodice. Takođe veruju da će im „baša poš“ doneti sreću i da će sledeće dete biti pravi sin. Nije to nešto što baš svaka porodica radi, ali se dešava toliko često tako da svaki Avganistanac zna bar za jedan takav slučaj. To se, nažalost, još uvek događa ali duboko verujem i nadam se da će izumreti kada društvena vrednost kćerki počne da raste.



„Biser koji je slomio školjku“ se bavi mnogim bitnim pitanjima u Avganistanu: političkom korupcijom, dečjim brakovima, nasiljem nad ženama i polnom nejednakošću. Prema Vašem mišljenju, da li Avganistan postaje sigurnije mesto danas nego što je bio u Šekibino vreme? Mislite li da će pitanja koja ovaj roman pokreće uticati na budućnost države i devojčica u njoj?

Ova pitanja su kritična u Avganistanu. Korumpirana vlada ne može efikasno da doprinosi ili da štiti svoje kćerke. Kada školski fondovi idu u džepove političara, mladi studenti ispaštaju. Kada se devojčice udaju mlade, one će najverovatnije pretrpeti neke zdravstvene probleme ili će čak umreti tokom porođaja ili trudnoće. Male su šanse da će ići u školu, a veće da budu žrtve nasilja. Dodajte na ovo i saznanje da je jako teško izaći iz začaranog kruga siromaštva ili nasilja u porodici, i lako je poverovati u to da neke avganistanske devojčice jednostavno nemaju nikakvu šansu. Okruženje se, istina, menja. Sada je mnogo bezbedniji svet nego što je bio samo deceniju ranije i većina Avganistanki su zahvalne zapadnim nacijama koje su im pomogle da se oslobode tiranske kontrole talibana. Žene su opet deo vlade. One polako postaju radno sposobni profesionalci i članovi porodica sa ličnim doprinosom. Mlade devojke mogu da se ugledaju na afirmativne, uspešne žene u svom društvu i da postignu velike stvari.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Hoćete li i dalje pisati o ženama i devojčicama? O Avganistanu?

Napisala sam još jedan roman, koji je izašao u julu 2015. godine, po imenu „When the moon is low“. To je priča o avganistanskoj porodici namučenoj tragedijom koju je doneo brutalni talibanski režim. Majka je prinuđena da donese neke veoma teške odluke, i zajedno sa svojom porodicom napušta Kabul. Dok porodica traži svoje mesto u Evropi, tinejdžer Salem je prinuđen da se odvoji od svojih roditelja. Boreći se da se ujedini sa svojom majkom, braćom i sestrama, on ulazi u mračni svet trgovine ljudima. To je priča o mladom momku, braku i porodici kao celini.

Takođe, trenutno radim na verziji romana „Biser koji je slomio školjku“ za mlađe čitaoce, u kojoj se Rahima pojavljuje kao gost. Imam još dve druge priče koje su u radnim fazama. Prva je još jedna avganistanska priča, ali druga nije. Kao autor, neverovatan je osećaj da možete da pišete o bilo čemu pod ovim suncem. Mogućnosti su beskrajne, dokle god ste u stanju da stvorite upečatljive likove i zanimljive zaplete i rasplete.

Da li nam možete preporučiti knjige i/ili organizacije za one koji žele da saznaju više o ženama i devojčicama u Avganistanu?

Preporučujem „Opium Nation“ („Naciju opijuma“), autorke Faribe Nave. Fariba je hrabra novinarka koja pruža snažan uvid u trgovinu opijumom u Avganistanu i kakav uticaj ona ima na pojedince, posebno decu. Takođe, „However tall the mountain“ Aviste Ajub je odlična životna priča o tome šta atletika može učiniti za avganistanske devojčice. Što se tiče organizacija, predlažem vam „Žene za žene Avganistana“. Njihove intervencije prave duboku razliku u životama devojčica i žena u Avganistanu.

Izvor: girlsglobe.org
Prevod: Dragan Matković