Intervju sa Miomirom Petrovićem

Posebno nam je zadovoljstvo kada nam je sagovornik neko ko je napisao brojne knjige izuzetno zanimljive tematike kroz koje, baš kao u „Persijskom ogledalu“ možemo da sagledamo turbulentnu istoriju i dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije,  neko je svoj život posvetio radu sa mladima, kao profesor, nekada dramaturg u „Ateljeu 212“ – profesor Miomir Petrović.



Miomir Petrović rođen je 1972. godine u Beogradu. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), magistrirao je na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999) i doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu (2008). Magistarska teza: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Tezu je odbranio 1999. godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čime je stekao zvanje magistra nauka na naučnom području teatrologije. Doktorska disertacija pod nazivom: Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film, drama, slika). Tezu je odbranio u oktobru 2008. godine na studijama za interdisciplinarne studije pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Vaš put je pomalo neobičan. Odrasli ste kraj oca slikara, diplomirali ste na dramaturgiji, bavite se pisanjem i profesurom.  Kako spajate profesuru i pisanje, i kako ste odlučili da se bavite književnošću?

Da, ukoliko tako postavite geometriju konkretnog slučaja, onda se stiče utisak da su to nespojive stvari. Ipak, odrastao sam uz umetnost i u umetnosti. I to u oba njena pojavna stanja: stvaralaštvo i pedagogija (teorija umetnosti). Mene je i u slikarstvu, naročito klasičnom oduvek prvenstveno interesovao narativ, kontekst situacije koju umetnička slika predstavlja. Možda se tako, i u ranom detinjstvu, oštrio nekakav impuls za stvaranjem priče.

S druge strane, mislim da je dobro što nisam izabrao profesiju u kojoj se moj otac Gradimir Petrović ostvarivao. Ume to da bude veliko opterećenje i samo neupućeni u tajne umetnosti ali i ljudsku niskost zavide umetnicima koji su nastavili da stvaraju u onom mediju u kome se njihov roditelj ostvarivao. Teže je to breme nego krst koji sam ja lično izabrao, ipak se izmestivši u drugu vrstu umetnosti.

Ne mogu da sa akademskom preciznošću dam odgovor na pitanje kada sam odlučio, ili pre odlučivao, da se bavim književnošću. Ili, preciznije pripovedanjem jer taj termin spaja dramaturgiju i prozaističko stvaranje kome sam se zaista posvetio. Kao što ne možete precizno da odredite ni kada ste se zaljubili u nekog. To se dešava u više navrata, pulsiranjem iz tako različitih izvorišta u biću. Kada se dogodi u apsolutnoj ravni vi ste osvešćeni ali ne možete prstom da ukažete na trenutak kada se to dogodilo.

Kako se spajaju umetnička produkcija i pedagogija: verovatno onako kako sam od svog oca, slikara i profesora slikarstva na FPU to i naučio – tako što ste strastveno vezani za svoju profesiju i želite da na sve moguće načine podelite s drugima tu srećnu vest, tu epifaniju. Da pokušate da zarazite druge tom ljubavlju.

Kada je, 2001. godine prvi put objavljena Vaša knjiga, „Persijsko ogledalo“ izdvojila se odmah po stilu koji je bio drugačiji od svega što je do tada objavljeno, postala je, ma koliko to komercijalno zvučalo,  bestseler, a onda je Laguna obnovila i ponovo izdala ovu knjigu. U čemu je njena specifičnost? Šta je to u „Persijskom ogledalu“ što čitaoci vole i što ih posebno zanima?

To je bio moj četvrti roman i doživeo je ne samo ta dva izdanja već i mnogo tiražnije u Rusiji, kod izdavača Alteja iz Sankt Peteburga. Tu su se spojile nekolike magije: veliko poštovanje prema piscu Nemanji Mitroviću čiji sam kao mladić i pisac početnik nekako želeo da budem odblesak, dvojnik, ogledalo; magična opijenost Orijentom (odakle vam pišem odgovore, iz Emirata gde od prošle godine predajem kreativno pisanje na jednom univerzitetu) i pronalaženje paralela sa Balkanom, tim našim karakazanom, melting potom civilizacija i religija; zaljubljenost u putopise švajcarskog pisca Nikole Buvijea; ideje Huga Prata iz stripa „Korto Malteze“ da svako od nas ima svog dvojnika i da je prokletstvo sresti ga…

„Persijsko ogledalo“ je, dakle, neki energetski spoj koji i se do tada meni, kao pripovedaču, nije dogodio. Možda više i neće. Valjda je ta sluđena energija pronašla neki svoj put i zaludela, eto, i neke druge, čitaoce. Čitanje je isto tako magična pojava kao pisanje. Mi čitamo jer vapimo za „dvojnikom“, za dušom koja pulsira poput naše. Svaki čitalac je izgnanik iz običnog sveta. Isto kako je i pisac. Tu se dve muke pronađu. A takve su ljubavi najdublje. Na sreću ili na žalost, svejedno pod kapom Nebeskom.

Možda su čitaoci susreli svoje dvojnike i to preživeli, tokom čitanja „Persijskog ogledala“.
 
U Vašim romanima čest motiv je suočavanje sa nekim turbulentnim vremenima i događajima vezanim za prostore bivše Jugoslavije, a mogli smo, čitajući vaše knjige i da se upoznamo sa nekim socio-kulturnim fenomenima Bliskog Istoka. Kolika je sličnost a kolika je razlika između ova dva podneblja? Šta su nam sličnosti, a šta razlike?

Dert, prijatna i bolna melanholija za prošlim, sevdah, uživanje u patnji. Neshvaćenost, civilizacijska, geopolitička odbačenost, svetlost Istočne zvezde. To su sličnosti. Razlike su mnogobrojne. Ko je tu od koga u istorijskom i migracionom smislu dobio uticaj, to su teme nekog naučnog simpozijuma koji bi večno, čini mi se, trajao. Pokušajte da te ključne reči koje sam naveo u prvoj rečenici prevedete i predstavite Britancu, Amerikancu, Kanađaninu! Neće razumeti baš ništa od toga. Prevedite stanovniku Bliskog Istoka bez obzira na konfesiju… ma, ne morate prevoditi.

Ne zaboravite, mi kao pravoslavni živalj smo našoj zapadnoj braći u krstu (ili križu) podjednako Orijent kao što je nama Avganistan. To je za njih nešto suludo, okrenuto ka prošlosti, nešto što je melanholično vezano za pređašnje vreme a ne za progres, zaradu, velike planove. Uostalom, duša Istoka je za zapadnog Evropljanina podjednako nevažna i bespredmetna, jer je njima neobjašnjiva, kao što su nama u stvari neobjašnjivi i bezrazložni duševni prostori materijalističkog zapada. Ko je tu u pravu? Niko i svako. To je, naprosto, tako. I tako će ostati i nakon ove pošasti globalizacije. Istočnika niko neće moći da globalizuje i univerzalizuje.
 
Vaši junaci često „beže“ da pronađu sebe. Recimo, u „Staklenoj prašini“ glavni junak je na Rodosu, i tu sagledava, traži i preispituje sebe. Može li geografska udaljenost da pomogne u pronalaženju novih aspekata ličnosti?

Možda i ja to radim, sa svojom porodicom, trenutno na Bliskom Istoku? Mislim da i najmanja promena mesta boravka razjašnjava, kristalizuje ono što nosimo u sebi. Samo nas svakodnevica našeg rodnog grada, mesta, sela, geografska širine i dužine drži u grču planova. Odete na more na dve nedelje godišnje i odatle potpuno drugačije promatrate svoje svakodnevne probleme. Novo iskustvo daje nam novu perspektivu.

Vidite, odgovaram vam na pitanja u subotu, to je ovde poslednji dan vikenda. Supruga i ja smo pre dva sata ručali u društvu iskusnog srpskog Arapina, našeg prijatelja i komšije Vasa Vasića. Jeli smo baba-ganuš i čorbu od sočiva, jagnjeće ražnjiće u našem omiljenom libanskom restoranu. Napolju je 40 stepeni. Unutra prijatna klima. Za stolom do nas sedeo je naš poznanik, libanaski Druz Malik. Dobacivali smo se šalama sa stola na sto, nutkali se ljutim lepinjama. 21. vek, stoleće blazirane i artificijelne komunikacije! Mi smo jedini nesemiti u tom restoranu. Atmosfera kao na Skadarliji. Bez alkohola, doduše. Mislite da će se otvoriti vrata i da će na njih ući neko od mnogobrojnih ekspata, Angloameričke provinijencije? Naravno da ne. Eto. Trenutak, vrelina napolju, korona predostrožnosti a supruga i ja na parčetu Balkana. Neko pronalazi nove aspekte svoje ličnosti svakodnevno. Neko nikada. Nije ni putovanje za svakoga.
 
Vaši junaci su duboko osećajni, traže se, imaju duboko usađene moralne vrednosti, koje ih navode da stalno tragaju za odgovorima, da preispituju i sebe i svoje vrednosti, kao recimo, Arsenije Martinović, junak romana „Kuća od soli“. Da li smo, po vašem mišljenju, pomalo zaboravili da se zapitamo kuda idemo, i šta činimo, ili su nas, konzumerizam, i ta potrošačka kultura toliko obuzeli da smo zaboravili na te važne životne vrednosti, koje smo poneli iz svojih primarnih porodica?

Ne malo, mnogo smo zaboravili. Tako trenutno izgleda. To, s jedne strane govori o tome da su vlasnici sveta dosta dobro konstruisali globalističke psihološke inpute. Kapitalizam, danas, nije kapitalizam mog dede Milivoja Petrovića o čijim poslovnim uspesima pričam u romanu „Miris mraka“. Pomalo bogobojažljiv, tradicionalni i nacionalni kapitalizam. To je, danas, internacionalni i samim tim iracionalni korporativni fašizam koji vam se usađuju duboko u svest. Strah.

Strah od gubitka radnog mesta. Naravno, prvo vas loše obrazuju, vi znate da ste ništa, onda vas zaposle i napokon počnu da vam prete da ćete izgubiti posao. I vi se borite da ne ostanete sami sa svojim intelektom. Jer on je ništavan, najčešće. Formula nipodaštavanja individue je, kao što vidite, jednostavna. Kada su i Balkance uspeli da uteraju u tu matricu znači da dovoljno znaju šta rade. Pa i naša aktuelna vlast, kao otvoreni i nemaštoviti eksponent međunarodnog kapitala radi to isto.

S druge strane, da se ne ponavljam, ta će se kola upravo slomiti na glavama nas sa Istoka. U krajnjoj instanci, nas je, kao potomke Kelta, Druza, Maronita, starohrišćanskih Slovena i ostalih tvrdoglavaca malo teže slomiti novcem. Naravno, mi ga volimo, umemo maštovito da ga ukrademo, da ga proneverimo ali ne verujem da ćemo ikada pred njim, kao pred Zlatnim teletom, zaista kleknuti. Mnogo smo mi mangupi za njih. A savremeni svetski poredak se najviše boji buntovnika, nepristajača, rusoovskog „slobodnjaka“ i individualiste. Mislim da nada za preživljavanje našeg duševnog pa i duhovnog oblika, što je viša, trancedentna sfera leži u toj individualnoj gerilskoj borbi. Nadam se svim srcem da je tako.

„Black light“  je vaš novi roman koji govori o novom svetu, u kome vlada teror, strah, u kome ljudi žive omeđeni i prostorno i emotivno, ali i poruka da otpor takvim težnjama nikada ne sme da se ugasi i nestane. Ima li danas, granice između distopije o kojoj vi pišete i stvarnosti u kojoj se nalazimo?

Pazite, taj roman sam pisao pre korone. Kada sada pogledam unazad, kada pročitam komentare svojih čitalaca na Fejsbuku i Instagramu, na Laguninom sajtu – neki od njih kažu: „Nemojte neko vreme pisati i prizivati!“ – pomislim da je moj roman već „bajat“.

Niko nije mogao da pretpostavi da će se totalitarna i na medijskim manipulacijama bazirana transnacionalna „civilizacija“ tako poigrati s nama kao što se igra ovim virusom. Ne, ne umanjujem njegov jeziv i neporeciv značaj i broj preminulih, ali svaka televizijska, globalna predstava mora imati i dovoljan broj pravih žrtava, Bog im dao Rajsko naselje. Ali, totalitarizam je otpočeo svoju novu ofanzivu. Ko zna šta nas sve čeka.
 
Napisali ste monografiju „Mitopoetike“ u kojoj ste povezali mitove i nekoliko grana  umetnosti : filmsku, likovnu,dramsku i književnu, tumačeći matrice u njima. Da li danas mitovi žive, ili su razotkriveni, može li umetnost svojim razotkrivanjem da izbriše stare i stvori nove mitove?

Naravno, mitovi su razotkriveni onog momenta kada su napisani, uobličeni, definisani. Ali, opet naravno, ljudska potreba za mitološkim oblikovanjem ideja o sopstvenoj prošlosti a samim tim i budućnosti (veoma svesno izostavljam sadašnjost) još je živa, vidna.

Mit nije istorijska ili pseudoistorijska bajka, on je refleksija naših individualnih nesvesnih sfera i kolektivnih podsvesnih matrica. Ne živi li sada veći deo sveta veštački stvorenu mitsku matricu o demokratiji, ljudskim pravima, „Black Life Matter“, mir u svetu, uhvatimo se za ručice i zapevajmo miru… Mit je mrtav?

Neće biti. Biće da oni koji žele da zamene tradicionalne mitske matrice netradicionalnim i progresivističkim neo-matricama hoće da nam objasne da odustanemo od svojih matrica. Zaboravljaju da ih mi nismo birali, već da su te matrice iznedrile nas. To nije stvar izbora. Kao, recimo, nacija u kojoj ste se rodili. Seksualnost u kojoj ste se rodili. Nema tu izbora, ima samo datosti.
 
U vašim romanima, glavna poruka je da spas i nada uvek postoje. Da li se to može preneti na našu stvarnost? Ima li spasa ne samo za naše društvo, već za svet uopšte, možemo li, globalno, postati bolji ljudi?

Spasa uvek ima. Ali samo ukoliko imamo snage da izaberemo taj put. Spas nije kišobran koji se već otvoren natkrilio nad nama. I tu je. Čeka da se mi odlučimo da prihvatimo njega, spas. Kao duga iz „Čarobnjaka iz Oza“. To je estetika i nadasve etika klasičnog, predratnog Holivuda i reditelja Viktora Fleminga. To više nije upotrebljivo.

Za spas u našem vremenu (uostalom i u bilo kom vremenu) se izgara, gine, muči, njega sami stvaramo. Ne stvaraju ga Mesija, partije, politički obrasci, ideologije. Sve ostalo je samo dobrovoljno i poslušno koračanje ka streljačkom vodu. A streljački vod je već dve hiljade godine spreman. Biće i u naredne dve hiljade. I u naredne…

Kada Pontije Pilat upita rulju koga treba kazniti najstrašnijom kaznom, Barabasa ili Hrista, rulja kliče: „Poštedite, gospodaru, Barabasa“. Zašto? Jer Barabas liči na rulju. Ima te iste mane, te slabosti, slabosti rulje. On je kao Jutka iz Brusa, recimo. Hristos nema te mane. On je neobjašnjiv, sulud, mističan, vanvremenski, avangardan sa svojim pozivom na ljubav. On je onakav kakvim ga slika Martin Skorseze u filmu „Poslednje Hristovo iskušenje“ sa Vilijemom Defoom u glavnoj ulozi. I bilo je šta je bilo.

Mi možemo postati bolji ljudi samo zato, ponoviću, samo zato što moramo postati bolji ljudi. A ne zato što možemo. Nego zato što moramo. A šta se mora nije teško. Mada, da se našalim ili ne, zaista je teško.


Razgovor vodila: Jelena Nedeljković
Izvor: Čudo.rs