Intervju sa Lusi Foli: O Agati Kristi i trilerima sa primesama misterije

Lusi Foli je uspešna autorka istorijske fikcije, ali je romanom „Hajka“ skrenula sa svog uobičajenog kursa. U pitanju je savremeni triler, zaplet se vrti oko misterioznog ubistva, a sve se dešava u zabačenoj lovačkoj kolibi u škotskoj divljini, u kojoj se okupila grupica dobrostojećih pripadnika londonskog društva kako bi proslavila Novu godinu. Mećava koja ih je uhvatila noć uoči novogodišnje večeri, onemogućava kontakt sa spoljašnjim svetom, a to znači da kada jedan od prijatelja umre, jasno je da je neko od preostalih – ubica.



Ukoliko ste odrastali čitajući Agatu Kristi, sve ovo vam može zazvučati poznato. „Hajka“ je klasičan triler sa primesama misterije. Po stilu i strukturi, ovaj roman je istorijski prema svim merilima. Foli je tokom pisanja svakog detalja „Hajke“ prizivala u pomoć ledi Agatu: od načina na koji je izabrala okolnosti, pa sve do okupljanja uglednih-ali-groznih Oksfordovaca. Čak je lako zamisliti da Miranda i Džulijen, predvodnici grupe, nestaju iz „Hajke“ i pojavljuju se u „Smrti na Nilu“.

Ovakva strategija ima svoje dobre, ali i loše strane. „Hajka“ je roman privilegovanih. Nisu svi likovi dobro razrađeni, a formalne inovacije imaju ograničen efekat. A ipak, neverovatno je zabavan za čitanje. Okolnosti (to što se svi oni nalaze u Kolibi) odlično funkcionišu, a sva zlonamerna zadirkivanja među prijateljima i te kako deluju stvarno. Ovaj roman je dostojan znak pažnje da se oda počast Agati Kristi, a, čini mi se, i roman koji bi i ona rado pročitala.

Zašto ste iz žanra istorijske fikcije uskočili u žanr kriminalističkih romana?

Oduvek sam želela da pišem knjige za koje sam smatrala da bi čitaoci voleli da ih čitaju, ali i kakve bih ja volela. Kao čitalac, želela sam da iz savremene perspektive čitam o ubistvu koje se dogodilo u ruralnom okruženju. Želela sam modernu verziju Agate Kristi, a ta želja me je dovela dotle da napišem triler.

Uticaj Agate Kristi primetan je kroz celu „Hajku“. Da li su određene knjige koje je ona napisala uticale na vas? Ili možda knjige nekih drugih pisaca?

Pre nego što sam počela da pišem ovu knjigu, od same pomisli na čitanje Agatinih knjiga hvatao me je strah, međutim, dok sam o svemu tome razmišljala, pročitala sam sva njena dela koja sam imala. Takođe, pročitala sam „The Shooting Party“ Izabel Kolgejt i „Damu koja nestaje“ Etel Line Vajt. Smatram da je Vajtova neprevaziđena kada su u pitanju neizvesnost i tenzija, a njeno pisanje mi je svakako bila jedna od najvećih inspiracija. Sve ove knjige sam imala na umu, ali ideja za „Hajku“ ne počiva ni na jednoj od njih. Najvažnija razlika je to što kod Agate Kristi uvek imamo detektiva: Poaroa, gospođicu Marpl, policajce u njenim ranijim delima. Nisam želela da to uradim na taj način. Nisam želela prisustvo detektiva, jer mi je ideja bila da narativ bude što neprijatniji, a htela sam i da podrijem model detektiva.



Za razliku od dela Agate Kristi, već na početku vašeg romana dešava se ubistvo, a identitet žrtve nije nam poznat. Tek nakon mnogo vremena mi saznajemo čiji je prijatelj ubijen. Zašto ste se odlučili za takvu strategiju?

Celokupan zaplet zavisi od dinamike odnosa među prijateljima. I sama sam se unela u njihova prijateljstva, njihove romantične veze, u ono što je ispod površine i što nije vidljivo. Želela sam da ti odnosi budu arena u kojoj će čitaoci početi da nagađaju, nisam želela da to budu tradicionalna pitanja: ko je počinio ubistvo, ko je imao motiva da to učini? Želela sam da čitalac bude što više upleten u ta gadna, opaka i bolesna prijateljstva. A tu je i misterija ko je uopšte ubijen, te tako vi možete misliti da to može biti bilo ko, ali onda shvatate i da je baš svako iz te grupe mogao da ubije bilo koga. Želela sam da čitalac zaista kritički posmatra sve odnose među junacima kako bi došao do istine.

Na koji način ste izgradili ovu grupicu prijatelja? Da li ste unapred imali plan kome ćete dodeliti koju ulogu?

Najpre sam stvorila tipične likove: Mirandu, devojku koja voli zabave, Kejti, njenu introvertnu nabolju prijateljicu i Emu, novu devojku u društvu. Kada su u pitanju bile profesije, mislila sam na Agatu Kristi, koja je često u svoje knjige uključivala te naizgled ugledne ličnosti u zajednicama, kao što su političari, doktori i tako dalje. U ovoj grupi prijatelja, mesto su našli doktor, advokat i bankar. To su profesije kojima bi trebalo da verujete, ali niko od njih nije pouzdan. Niti su dopadljivi. Nisam želela da čitalac voli ove prijatelje, ali sam htela da osećate nelagodu i da mislite da ovakve ljude možda poznajete. Želim da ovi likovi budu obični, ali ne želim da se zbog toga osećate dobro.

Iznenađena sam što kažete da želite da vaši junaci budu „obični ljudi“ s obzirom na to da ste naglasak stavili na sve privilegije koje uživaju. Svi su završili Oksford, svi potiču iz dobrostojećih i bogatih porodica – Ema kupuje ogromne količine kavijara, Džulijen Dom Perinjon. Mislite li da čitaoci mogu da se poistovete sa tim?

U tom smislu, ne želim da se ni na koji način poistovećuju sa njima. Više sam mislila na to da svako od nas ima stare prijatelje koji i dalje viđa, ali sa kojima je na emotivnoj distanci – želela sam da taj aspekt bude tačka poistovećivanja. Takođe sam želela i da ovi likovi budu ekstremno privilegovani i nedopadljivi. To je ono poigravanje opštim mestima koja srećemo kod Agate Kristi. Nema sluga, ali u toj škotskoj Kolibi ovi prijatelji i dalje plaćaju za sve usluge, što izaziva odbojnost kod čitalaca, a to sam i želela da postignem.

Šta je sa strancima? Taj jezivi par Islanđana ostaje u Kolibama, iako serijski hara škotskom divljinom. Jedan od njih važan je za priču, dok se za drugog ispostavlja da je tu kako bi nas naveo da pratimo pogrešne tragove. Da ne bismo otkrili ko je ko, možete li nam reći kako ste se odlučili da i njih upletete u priču?

U tradicionalnim krimi romanima, uvek postoji treći čovek, a ovi likovi su mi poslužili da iskusnim čitaocima žanra dam na tanjiru tog trećeg čoveka. Želela sam da čitaoci prepoznaju to opšte mesto. Takođe, želela sam da imam i diverzanta, jer sam i sama kao čitalac uživala da čitam takve stvari. Volim kada tokom čitanja uočim diverzanta, volim da se pitam da li možda grešim, ali i da budem zadovoljna kada shvatim da sam u pravu. Mnogo sam se zabavljala dok sam pisala te delove.

Da li je u grupi bilo likova koji nisu imali tajne i mračnu prošlost?

Ne. Želela sam da knjiga bude kompaktna. Mogla sam da napišem jedan lik koji bi ostalima ulivao poverenje ili koji bi ih ohrabrivao, ali u ovoj knjizi, jednostavno to se nije činilo kao ispravna odluka. Trebalo mi je da svi budu u nekoj vrsti sukoba, da rade za mene, što znači da je svako od njih trebalo da ima određenu vrstu motiva da počini ubistvo. Svi su morali da budu osumnjičeni.

Autor: Lili Mejer
Izvor: crimereads.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Foto: Tommy Clarke