Intervju sa Kolin Huver: od socijalne radnice iz kamp prikolice do autorke bestselera

Nakon samizdatog debitantskog romana iz 2012. Kolin Huver doživela je dramatičnu promenu u životu. Nekoliko meseci nakon objavljivanja na Amazonu (besplatno!), roman „Slammed“ dospeo je na bestseler listu Njujork Tajmsa, što ju je nateralo da dovrši serijal a onda i napusti posao socijalnog radnika kako bi postala profesionalni pisac. Kao preteče traženog žanra kategorisanog kao „New Adult“ – koji naglašava izazove specifčne za period kasnog tinejdžerskog doba i ranih dvadesetih – romani Kolin Huver istražuju teške teme sa duboko saosećajnim, pozudanim likovima i specifično izbalansiranim smislom za humor.

U njenom sedmom romanu, „Surova ljubav“, Tejt Kolins sreće svog zagonetnog komšiju Majlsa Arčera nekoliko trenutaka nakon njene selidbe u San Francisko. Iako se međusobno privlače, on je upozorava: „Ne raspituj se o mojoj prošlosti. I nikad ne očekuj budućnost.“ Oboje veruju da mogu da se pridržavaju pravila čisto fizičke veze, sve dok stvarna osećanja ne počnu da se pojavljuju i razlozi za Majlsovu uzdržanost ne isplivaju na površinu. Regan Stivens je razgovarao sa autorkom o burnim poslednjim godinama, muzičkim inspiracijama i idealnom glumcu koji bi tumačio ulogu njenih junaka.

Kako ste došli na ideju za „Surovu ljubav“?

Često me to pitaju, i nikada nisam sigurna odakle mi dolazi inspiracija. Samo sednem i pišem. Nikada ne znam gde će me to odvesti. Ova knjiga je bila malo drugačija. Znala sam Majlsovu priču pre Tejtine, tako da sam prvo napisala sva njegova poglavlja i njegovu celu priču pre nego što sam počela da radim na Tejtinoj. Ovaj roman sam pisala potpuno drugačije u odnosu na ono kako inače pišem. Ishod je vrlo zanimljiv.

Pišete o nekim teškim temama – stvarima koje verovatno vaši čitaoci nikada nisu iskusili – a opet nam je vrlo lako da se identifikujemo sa vašim likovima. Kako vam to polazi za rukom?

Mislim da nenamerno unosim sebe u sve moje likove. Vaša ličnost se provuče u tekstove i to često primećujem kod mojih junakinja. A volim i da unesem humor u moje likove. To je ono što volim da čitam – stvarne probleme sa kojima se ljudi svakodnevno nose. Nisam ljubitelj paranormalnog, tako da se bavim stvarima koje se stvarno dešavaju ljudima i to kako se oni nose sa njima. Nemam neku posebnu formulu.

„Surovu ljubav“ ste napisali iz dve različite perspektive – muške i ženske, što ste radili i ranije. Da li vam je teže da pišete iz muške perspektive?

Okružena sam muškarcima svakoga dana. (Misli na svog muža i tri sina). U stvari, ako bolje pogledate, mislim da sam pisala više iz muške perspektive nego iz ženske. Uopšte mi nije teško; mislim da su generalno muškarci i žene dosta slični. Stvarno sam uživala. Više volim da pišem iz muške, nego iz ženske perspektive.

Knjiga skače kroz vreme – da li je bilo teško pisati o Majlsu pre i i posle tragedije?

Želela sam da iz njega izbijaju dve različite ličnosti jer su ga događaji kroz koje je prošao u potpunosti promenili i nadala sam se da ću to uspeti da prikažem. Često se izgubim kada čitam različite vremenske tokove i moram više puta da pročitam tekst, tako da sam brinula da li ću uspeti sve do održim pod kontrolom. Mislim da su kraća Majlsova poglavlja učinila da priča teče i da vas nije previše zbunila.

Vaši obožavaoci vole da zamišljaju koji bi glumci glumili junake iz knjiga u filmovima – većina njih ima različite poglede na to. Da li vi imate konkretnu sliku izgleda junaka dok pišete? Zamišljate li koji bi glumci mogli da ih glume?

Nemam običaj da zamišljam izgled likova dok pišem. Fokusiram se samo na njihovu ličnost. Stvarno mi je teško kada predam knjigu uredniku i ona se vrati sa pitanjem: „Koja mu je boja kose?“, „Koja mu je boja očiju?“ jer to meni zaista nije važno. Bitna je ličnost. Tako da nikada ne zamišljam nikoga, i stvarno mi je interesantno kada nakon izlaska knjige ljudi počnu da raspravljaju o tim stvarima. Zanimljivo je videti kako ljudi zamišljaju lika kojeg ste vi stvorili. Ali eto, Zek Efron mi se dopada, tako da bi on mogao da glumi bilo koga (smeh).

Pročitala sam da je „Surova ljubav“ vaš prvi roman koji vas je naterao da „prolijete suzu dok ste ga pisali“. Mogu da pogodim koji je to deo bio (I ja sam plakala!). Pošto ste i sami roditelj mora da je bilo vrlo teško da pišete o tome. Zašto smatrate da je to trebalo da bude u priči?

To je prosto bila njegova priča i ja sam morala da je ispričam. Mislim da bi vas iznenadilo koji me je deo naterao da plačem; možda nije onaj na koji mislite.

Stvarno? Koji vas je deo naterao da plačete?

Rejčelina kuća. Kada su ušli i videli svoju ćerku – to je bilo stvarno teško za pisanje.

Koliko vam se život promenio nakon neverovatnog uspeha vašeg debitantskog romana „Slammed“?

Istovremeno se sve promenilo, a opet ostalo isto (smeh). To nema nikakvog smisla. Ali morate da razumete, moj muž i ja smo zajedno od moje šesnaeste godine, a venčali smo se kada sam imala 20. Otišla sam na fakultet, dobili smo troje dece dok sam studirala i radila sam puno radno vreme. Živeli smo u kamp prikolici. Deca su mi odrasla u mobilnom domu. Do pre dve godine smo živeli tamo. Oduvek sam želela da pišem, ali nikada nisam imala dovoljno hrabrosti za to. Ili sam možda samo... bila sam zauzeta, imala sam troje dece i radila sam puno radno vreme. Zaključila sam da pisci ne zarađuju mnogo novca i odabrala sam da diplomiram za socijalnog radnika, umesto da budem novinar. Samo sam pomislila, potrebno mi je nešto što će me brzo izvući sa studija, da mogu se zaposlim i izdržavam decu.

Nekoliko godina sam se time bavila, dok jednog dana zabave radi nisam uzela da napišem knjigu, predala je agentima i pokušala da postanem pisac. Sve je to bilo iz čiste zabave. Dala sam mami da je pročita, prijateljima, a onda je sve više ljudi htelo da je čita, tako da sam je okačila na Amazon, ne očekujući ništa. Nekoliko meseci kasnije dospela je na listu besteslera Njujork Tajmsa i ja sam bila potpuno zatečena. Bila sam na poslu kada sam to videla. Iako sam zarađivala novca dovoljno, i dalje sam bila uplašena da napustim posao – mislila sam: „Svakog trenutka može da prestane, svakog trenutka može da prestane.“ Tako da sam i dalje vrlo suzdržana da ovo nazovem karijerom, zato što se sve desilo vrlo brzo. U isto vreme, živimo tamo gde sam odrasla. Niko se prema meni ne odnosi drugačije. Mislim da moja deca još ne shvataju šta se dešava. Ni ja nisam mogla da verujem kad su me pozvali agenti, i smireno sam se vratila na posao. Bila sam sigurna da će reći da su pogrešili.

Da li ste imali podršku vaših bližnjih kada ste počeli da pišete prvi roman, „Slammed“?

Počela sam da pišem knjigu tog novembra, a moj muž je taman počeo da vozi kamion, tako da je bio kod kuće samo dva dana mesečno. Radila sam 11 sati dnevno, podizala troje dece, a pisanje je bilo nešto poput bega, tako da nisam baš razmišljala o tome. Nisam rekla mami da pišem priču, ali sam već bila završila nekoliko poglavlja pre nego što sam dala rukopis na čitanje. Pročitale su ga moja šefica, moja mama i moje sestre. Sve one su me posle jurile i tražile još i zbog toga mi je to postalo zabavno. Pomislila sam – ovi ljudi stvarno uživaju u nečemu što sam ja napisala, hajde da napišem još. Dalo mi je podstrek da je završim. Moja šefica je toliko bila željna sledećeg poglavlja da me je zaključavala u kancelariju i preuzimala moje klijente samo da bih ja pisala. Muž mi je takođe bio velika podrška. Rekla sam mu da pišem priču, nisam je čak ni nazivala knjigom tada. Nismo ništa očekivali od nje. Nisam očekivala da će plaćati naše račune. Bila je besplatna prvih nekoliko dana na Amazonu. Pravo je ludilo šta se sve posle dešavalo.

Kakav savet biste dali mladim piscima?

Mislim da možete imati problem ako ste smatrate da su vam knjige odlične. Ja se uvek vratim i ponovo pišem, pišem, pišem. Da nemam rok, verovatno bih još uvek pisala. Smatram da još nisam u poziciji da nekome delim savete. Samo ignorišem trend, pa mogu da posavetujem da ignorišete šta je to što ljudi žele da čitaju i pišite ono što vi hoćete. Ako pišete nešto što je vama interesantno i što volite, to će se videti. Kada sam napisala „Slammed“, bili su to likovi sa studija, poezija, sve ono što su ljudi govorili – nemoj o tome da pišeš. Izdavači nisu prihvatali te knjige jer deca sa koledža nemaju vremena da čitaju. Da sam pokušala da pišem ono što je tada bilo popularno i što je bilo prihvatljivo u tom trenutku, iskreno verujem da „Slammed“ nikada ne bi došao do ruku čitalaca. Stvarno mislim da je veoma bitno da ignorišete sve i pišete ono što želite da pišete.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Miloš Vulikić